PISMO PRINCEZE...

Nesi:
Hocu da osetim te svojim bicem celim,
moju glad ne mogu da zadovolje mrvice tvoje,
da te grickam...lizem...i pijem...zelim,
da spoznam tvoju dusu i telo kao svoje.

Nije mi dosta da te volim,hocu potpuno da se predas,
naredjivacu...necu da molim,
zelim da boginju u meni gledas.

I obasjacu te miloscu svojom,
da probas rajsko voce cu ti dati,
i bicu cela...zvacu se tvojom,
u mom narucju slatko ces spati.

Naslonicu tvoju glavu na stomak svoj,dacu ti da oslusnes zivot u meni,
i znaces da moj zivot...je tvoj,
ozarice ti lice taj ljubljeni osmeh sneni.

I zelim zivot s tobom da prozivim,
da budes moj ponos...moja ljubav...moja vera,
necu dozvoliti da te izgubim...sudbinu da krivim,
volecu...ZIVECU TE...jer u ljubavi ne postoji rec...MERA.
Kliknite za proširenje...

...hocu i ja tebe...
...nije ni meni...dosta-bre!
...obasjaj me...
...nasloni je,glavurdu jednu...osluskujem...
...zelim i ja...ponosim se tobom...
...meru?...ne,nemam je... :wink:
 
Ogledam se u kapljici vode,
uzivam u hladnoci koja se sliva,
lagano penom milujem telo,
miris se tvoj, mirisom mojim skriva.

Iz ogledala smesi mi se odraz,
i dugo proucavam svoje telo,
kao stranac sto krisom viri kroz prozor,
na plocice hladne naslanjam vruce celo.

Sum vode me opija,
pustam je da samo jako tece,
i dok odraz lagano nestaje u pari,
zelim da beskrajno produzim ovo vece...
 
Zabolelo je tek predveče...
tiho i duboko, kao duga patnja.
Ni uzdahom ne potvrdih svoju muku.
Shvatim da se može izgubiti i ono
što nikada nisi imao... ali si u snu dodirnuo
... kad sna se više ne možeš setiti.
 
Oprost Boze nocas daj
i blagoslov mojoj umornoj dusi
Nek padnu blage reci Tvoje
na jedan zivot sto se sada rusi.

O Oce nas pomozi mi sada
kad misli moje u tamu su zasle
upalicu kandilo pred ikonom tvojom
da bi moje oci opet svetlost nasle

Uz miris tamjana i svetlost sveca
molicu se Tebi predano,dugo
u reci moje stici ce tad sreca
Pobedicu opet ,ti zivote-tugo!
 
ISTINA


Sve u svemu varala sam sebe mnogo
i tražila sam neki put za ne daj bože,
da se spasim preko propasti,
da se uzdignem preko pada.

I svuda putevi ukrštali su me do tebe
i svuda tvoje ime ispisala bi u srcu,
a sada vatra požude sagorela je u meni sve
i ko sad ukrade moje nesanjane sne .

Da li ona ljubiti zna tebe
da li ona lagati zna sebe
da li ona u srcu san svoj večiti skriva
ili briše uspomene kao rajska diva.

Da li pitati sam znala tebe nekad’
kako tvoj pogled uzdrmao je u meni sve
kako tvoje usne požudno slamaju sve moje sne.

I sada pustoš, nepovratna tišina,
u meni jesen i zimu skriva
i sada tebi osmeh krade ona,
a ja za poslednji san života svog se držim.

I ne znam kolko moje ruke izdržaće
i ne znam kolko moje srce istrpeće
i ne znam kolko moja duša potonuće
još jednom u to plavetnilo moje sudbine,
da se skrije,da ne zebe
da ojača,da ne plače

I ne znam stvarno kolko reči napisaće
i kada opet sebe izdaće.

MS

:wink:
 
Noc je. Tama se vec davno spustila.
Svi spavaju mirnim snom.
Paznja mi je vec davno popustila.
Sama sam i budna samo sa mislju tom.

Vise i ne znam sta mislim,
umor mi lagano volju slama,
pokusavam da se setim, da se prisilim,
tisina prija, volim ponekad da budem sama.

Gledam u zvezdano nebo,
trazim zvezdu padalicu,
s tom nejasnom mislju o tebi,
posmatram promene na svom licu.

Ne znam da li sam zadovoljna,
ili u sebi nosim tugu,
nemir mi unosi taj plahi treptaj,
zelim SVE da ti kazem...kao najboljem drugu...

Umorna sam...veoma...jako...
vec vidim radjanje novog jutra,
i lepo je...i...bas tako...
radujem se...iscekujem...ne znam...sta mi donosi sutra.
 
Noćas – tek – otimam reči tišini.
Trudim se da sačuvam sebi
jedno buđenje,
topli drhtaj u grudima,
čekanje jutra,
jedan mali, crni, moj kamen,
jednu sobu...
I nadam se da ću jednom imati prava
da poverujem
da sam sve to – zaista imala.

Noćas – tek – otimam reči tišini.
Trudim se da sačuvam tebi
jedan običan dan
kad sve nežno (od juče) postane grubo,
kad ono što je bilo dar sudbine
otkrije prokletstvo,
kad sreću koja te je držala budnim
ugušiš snom...
Da bi jednom imao prava
da poveruješ
da svega toga – nikada nije ni bilo.
(...ni nas...)
 
Ne moli me više
i ne preklinji ni za šta.
Ne volim zdrljena kolena
i polomljenu kičmu.
Hendikepirani ne razumeju jedni druge.
Duša mi je u invalidskim kolicima
ogrnuta šalom nejasnog dezena.
Hoću da ti blistaju ramena,
da na njih slete dve bele ptice.
Ne muti pogled.
Budi iskren i drzak.
Budi u pravu...
i voleću te takvog.
I daću ti sve što poželiš.

Ne moraš ni da se trudiš
... ako znaš.
 
Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i žita.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima grudi od ruže.
Ona ima koleno od belutka.
Ona ima kuk od snega i ribe.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima smeh od lišća.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kožu od protegnutog labuda.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Stevan Raičković
 
ZABORAVIO SAM JUTROS PESMU JEDNU JA,
pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
da je čujem uzalud sam danas kušao,
kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moć,
i da zemlji treba sunca, jutra i zore;
da u danu gube zvezde bele odore;
bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za budjenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
i u njemu oči neke, nebo nečije,
neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
kao da je san mi ceo bio od pene,
il' te oči da su moja duša van mene,
ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
što me čudno po životu vode i gone:
u snu dodju da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dodju oči, i ja vidim tad
i te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
njene oči, njeno lice, njeno proleće
u snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide dodju oči, i ja vidim tad:

njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
i njen pogled što me gleda kao iz cveća,
što me gleda, što mi kaže da me oseća,
što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
ne znam mesto na kom živi ili počiva;
ne znam zašto nju i san mi pokriva;
možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima iznad svakog zla,
izvan stvari, iluzija, izvan života,
i s njom spava, nevidjena, njena lepota;
možda živi i doći će posle ovog sna.
MOŽDA SPAVA SA OČIMA IZVAN SVAKOG ZLA.

Vladislav Petković DIS
 
Ne traži da se prepustim strahu
jer osećam da ću propustiti život.
Znam da sve ima i drugu stranu
ali hoću Ti da mi je pokažeš.

Probudi me... povedi me.
Kad krenem – ne pitaj da li verujem.
Osećam i to je sasvim dovoljno
da Ti se prepustim...

I znaj –
kada zgazim prostor
iza horizonta obećanog sveta
(što je samo privid)
ostaće mi dodir pogleda i reči.
Ne umišljaj da me ne ostavljaš srećnu.
 
....
Кажете мирни сте потпуно, али то је лаж. Кога Ви то лажете? У Вама су таква дивљања да се уплашим, као онда....
Ни једно мирно људско биће не би могло да напише ништа значајно, ни да се шали на начин на који се Ви шалите. Ни једно мирно људско биће не би могло да води љубав онако како сте Ви самном, а посебно не би могло да се самном смеје, пуши страствено цигарету и ... одаје Вас понеки нервозан покрет, онако, док лежите.
Препуни сте страсти која вири из очију и пржи као жеравица. Мами да се узме, само ако неко уме да је препозна. Помислим да Вам је брада оседела од чекања и трпљења. И када водите љубав, мислим, толико се трудите да је контролишете, али је она јача и обузима Вам ум на сасвим посебан начин, потпуно, осећате све изоштрено, све Вам је необично као да је први пут, проради Вам скривено чуло и та страст набуја у Вама неслућено много, док Вас не превари. Зато сте тако брзи. Али зато је то толико посебно и дивно. И зато ме толико узбуђује и остави ме мокру.
Нису Вам потребне речи да Вас покрену, само осећате. То ми треба, осећај. ....
 
Zatvorila usta i umila lice,
Očistila telo, u zemlju reči
Zakopala ovu sudbinu što svetli.
Sklopljena je najtiša veridba.

Umuknuo onaj glas što mi je u lice vikao
Da smo unezvereni i podeljeni bili,
Obzidane one oči: a ja mrtvu Duvu
U svojoj strogosti sa mnom utamničenu.

Ma koliko ljuta studen rasla u Tvom biću
I žežen bio mraz naše prisnosti,
Duvo, govorim iz Tebe; u činu
Saznavanja i imenovanja ja Te obuhvatam.
 
Promeni me
za ljubav duhova vremena što je prošlo,
k'o gumicom zbriši sećanja mi breme
i ogrni belom košuljom čistote
da bih smogla snage za taj dugi put.

Promeni me
za ljubav čuvara snova.
Zavrti me kao vetrenjaču,
neka se vreme ubrza
i u trenu promene svetovi –
nek izgubim sve orjentire.

Promeni me
za ljubav bludnih noći.
Zapali mi lomače u očima
da ugušim strahove i predrasude
i polomim sve tarabe stare.

Promeni me
za ljubav bogova nade.
Uspokoji moje srce verom
da ustrajem u volji,
zbog tebe da sama promenim sebe
i spremno dočekam to jutro
što svanjava samo za nas.

Promeni me
za ljubav anđela dana koji dolaze,
probuđenih i oslobođenih.
Bez obzira na sve
moli se za mene
da pravim putem krenem
i... da me noge ne izdaju.
 
Zašto si tako lepa?
Ne budi tako lepa.
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lepa?

Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvom licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog života bih na kolenima
ubedjivao razroko oko.
Ali ti si lepa.

Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.

Ne mogu na pozornici živeti.

Sve mi se vidi!
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živeti pod reflektorom.

Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti s tobom.
Suviše si lepa.
 
Susret.
Ja – odrasla na "Buldožeru"
i sa "Električnim orgazmom"
teška i frigidna.
Ti – rastao uz "Pilote"
i "Instruktore pozitivne geografije"
neustrašiv i neomeđen.

Trajemo,
zajedno ploveći "Galijom"
"S vremena na vreme" zagrizajući
u istu "Crvenu jabuku".
Na palubi natpis "Zabranjeno pušenje".
Anđeli su nam "Idoli"
dok posle plovidbe
kao "Vampiri"
tumaramo "Garavim sokakom".
"Osvajači" neosvojivog.
Sasvim negde blizu "Plavi orkestar" svira

rastanak.
Ti si iz nekog drugog "Filma"
i nisi "Knez"
a niti ja "Katarina Velika".
Igramo "Poslednju igru leptira"
dok nam cvetovi "Divljeg kestena"
trule u reveru
a srca robi "Rani mraz".

Ko zna?
Možda se jednom opet sretnemo
na "Drugi način".
 
Jedino će moj život doista umreti
za mene, jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja čezne, doista,
za mojim srcem, dok ga napušta.

Vazduh je visok, ti si visoka,
visoka je tuga moja.
Tuga moja čuje još nerodjene pse
koji laju ljude
još nerodjene.

Dolazi vreme da umiru konji.
Dolazi vreme da ostare mašine.

Dolazi vreme kad pada hladna kiša
i sve žene imaju tvoju glavu
i nose tvoje haljine.
Dolazi i neka velika, bela ptica,
da snese mesec na nebo.
 
Previše je tužno.
Tišina među nama – kao teška bolest... traje
i mukom zaključavam vreme
u fijoke, u ormare, u sobe...
na kojima više ne otvaram prozore
da svežina spolja ne rastrči
sećanje na kraj.
Kobno me grize svako novo svanuće.
Za jutrom teku dani – jednolični...
i gluvi za moje uzdahe
i slepi za moje suze.
Gde da prepoznam sebe?
Pred vratima sam sobe –
jedine u kojoj sam umela da živim,
u kojoj sam jedino iskreno
poželela da budem...
Ne otvaraju se.
Nekome u toj sobi
ja više ništa ne značim.
 
Išao sam na trg ptica
i kupio sam ptice
Za tebe
Ljubavi moja

Išao sam na trg cveća
I kupio sam cveće
Za tebe
Ljubavi moja

Išao sam na trg železa
I kupio sam okove
Teške okove
Za tebe
Ljubavi moja

A zatim sam otišao na trg robova
I tražio sam tebe
Ali te nisam našao
Ljubavi moja
 
Maksimalno tačno,
do granice bola,
popuštaš i stežeš
moje lance teške.

Tražiš da sam jaka.
Tražiš da izdržim
i reči... i dodir
i ne pravim greške.

Pokušaj bar, molim, da razumeš
(mada ni ja ne razumem)
nemir što me guši.

Ne pružaj mi ruku.
Ne govori ništa.
Oseti me samo –
presudi po duši.
 
Naniži laži medene
i poljupce svoje ledene
u ogrlici da nosim.

Umij me mlakim suzama
i otruj iluzijama.
Sve samo tako podnosim.

Ne daj da snovi izblede.
Nada je nektar pobede.
Istinu mi ne ostavljaj.

Ja sama neću umeti
pred ljudima odglumeti
da Božji imam oproštaj.

Snežne mi ptice nose strah.
Jutro k'o nožem kida dah.
Krvarim tiho, s uzdahom

dok mlečne staze zvezdane
svijaju gnezdo za mene
pod tvojim toplim pazuhom.

Sačekaj kasno proleće.
Sačekaj letnje predveče.
Tada me neće boleti.

Tad' kaži da je prestalo.
Kaži da sve je nestalo.
Ja neću ti verovati.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top