Ispituju dušu moju kao mesec
kada bi hteo da pronikne more.
Razgolitio sam svoj život
pred očima tvojim od kraja do kraja,
i ništa nisam sakrio ni zadržao.
Zato me ne poznaješ.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti
u stotine zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.
Da je cvet, svež i malen i sladak,
otkino bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.
Ali to je srce moje, dragana.
Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?
Ne poznaješ međe toga kraljevstva
i ipak si njegova kraljica.
Da je samo trenutak radosti,
on bi procvetao u laki osmejak,
i ti bi ga mogla videti i čitati u trenutku.
Da je samo bol, on bi se rastopio
u sjajne suze, u kojima bi se ogledala
njegova najdublja tajna,
tajna bez reci.
Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena je radost i bol bez granica,
beskrajne su njene želje
i njeno bogatstvo.
Ona ti je bliska kao život,
pa ipak je na možeš potpuno poznati.
Ti si večernji oblak koji bludi
nebom mojih snova.
Čežnjama ljubavi svoje
dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš
u mojim beskonačnim snovima!
Tvoja su stopala ružičasto rumena
od ognja mog čežnjivog srca,
ti koja žnješ moje večernje pesme!
Tvoje su usne gorko-slatke od
ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavas
u mojim usamljenim snovima!
Senkom svoje strasti
zarcnio sam oči tvoje,
stalna gošćo u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, moja, ti koja obitavaš
u mojim besmrtnim snovima!
Moje srce, ptica divljine,
našlo je svoje nebo
u tvojim očima.
One su kolevka jutra,
one su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonule
u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem
u to nebo,
u njegovo osamno bespuće.
Pusti me samo da delim
njegove oblake,
da širim krila u sjaju
njegovog sunca.
