PISMO PRINCEZE...

Kazes zauvek
uzimas cak i onaj stari kaput
koji je u ormaru visio
iz ciste sentimentalnosti
i rukavice izmedju ostalog
koje si nosila one hladne zime
kad su ti samo oci bile tople
ljubavi

Ova godina mora da je lose pocela

Ima u tome nesto
sto necemo nikad razumeti
ima tako nekih tuga
koje ne osetis
i koje te zateknu pri budjenju

I sad ti odlazis

Nervozno palis cigaretu
okreni se jos jednom
i pogledaj me u oci
pogledaj u buducnost
koja gori negde daleko
i reci
posteno od srca

Znas i sama da takvih ljubavi
nema na svetu
i sad kad ides
izadji tiho na prstima
predji tih par koraka
iz sadasnjosti

Zaustavi vetar

Poneku sitnicu namerno zaboravi
da se mozes vratiti
kad prodju godine
i kad srce sabere sve dobro i lose

Odlazis

Cak i to cinis na svoj prefinjeni nacin
u sobi tisina
samo neka pesma na radiju
dopola izgorjela sveca
napolju prve pahulje snega

Kraj koji sam vec negde citao u romanima

Blesav i nepotreban

Ubitacan

Kraj koji ostavlja tragove

Godina ce biti losa...
 
Mogla bih se prilično ljutiti zbog toga što mi se dogodilo. Ali teško je ljutiti se uz toliko lepote na svetu. Povremeno, kao da je svu odjednom spazim. Preplavi me. Srce mi se nadima poput balona koji preti da će se raspuknuti. Zatim se opustim. Prestanem se truditi sačuvati taj osećaj. Preplavi me poput kiše. Sam.
Mogu osećati samo zahvalnost za baš svaki trenutak svoga glupog, nevažnog, života. Sigurno ne znate o čemu govorim. Ali ne brinite se. Jednoga dana ćete znati.
 
Sada i u času smrti naše, ljubavi, sada i uvijek
po zapovijedi patnje i u sjeni sna,
čekam te, čekamo te, golube nostalgije, blaga ševo.

Sada je biser koji se raspada dok leti.
Patnja je tajna zadržana u svojoj smrti.
Reći golub, znači vidjeti kako nam nada
kap po kap odlazi.
Evo me u tvojoj smrti, evo me u tvom životu.
Pod tvojom jasnom sjenom, podno agonije.
Malo sam stablo koje ne suši svog plača,
sjena sam sebe samoga, alkohol izmučeni.

Loman sam, muškarac, nostalgija sam zlostavljana.
Sjena sam tvoje smrti, profil tvog života,
čaša tvoje krvi, ruža tvog pepela,
kip tvoga praha, žestina tvoje svile.
Tvoj sam jecaj i rana tvoga leta.

Sada i u času naše smrti, ljubavi,
ja sam mramor u tvom krevetu, karanfil u tvojoj zemlji,
zlato na tvom lijesu, čempres na tvom grobu.

Sad sam čovjek s crninom na ramenima.
Tvoja sam crnina, tvoj crnac, slijep i promukao,
ići i dolaziti, umrijeti, roditi se i umirati.
Ti si bila golub najsavršenijeg leta.
Ja izmišljam tugu i izmišljam agoniju.
Stojim uz tvoju smrt koja je moj vlastiti otrov.
Stojiš uz moju smrt i ja sam tvoja elegija.
 
Kad su se moji mravi

uselili u njega

uplaših se boleće

dok prolaze

biću okrivljena

Prevarih se

Tako je znao kako je to

kad oni hodnike grade

tako je znao više

Sada smo oni isti

što živimo

i ne marimo

ne pratimo

ima li ih više

ili manje

koliko kuća

je u našoj

Mi po njoj

poslove posvršavamo

prepravljamo

kao da ništa ne znamo

kao da je sve

najnormalnije

Oni

neka se useljavaju

množe

Nas je više

krv je to kuće naše
 
Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju
 
Sve si mi dao
i dusu i svoje snove...
Boli me,
ono sto nisi znao!
Manje bi patio
da nisi pao,
na ove oci,
na usne ove...

Sve sam ti bila,
i sreca i tuga i tvoja zaba...
Boli me,
ta ljubav sto se skrila!
A ti za drugo nisi znao,
zvao si me i mazo i mila...
A ja...
Ja sam bila tako prokleto slaba...

Sve sam ti cutala!
Cutala sam ti svoje brige i sanje...
Boli me!
Krupno sam ljubav gutala...
A suze?
I suze sam cutala...
I tiho, na kraju zice,
jos jecam pokajanje...

I posle svega,
iako nemam prava,
samo te jedno molim:

Oprosti mi jer ne mogu,
ni jednu rec vise da te bolim...

Oprosti mi sto sam slaba...

Oprosti...

Oprosti sto nisam znala da te volim!
 
Nesi:
Hteli su da joj pomognu.
Da ozdravi.
Da opet bude svoja...
...pricali su joj price koje su brze izlazile nego sto su ulazile....
...njene usi su postale gluve...
....pokazli su joj...ucili su je...da razlikuje dobro i lose....
....njene su oci postale slepe....
....terali su je da prica....da kaze sta je muci...
..njene su usne ostale neme...
Samo je u ocima i dalje iskrila iskrica.
Nemo su se zgledali...Vise nisu bili zabrinuti...
Sad su znali ime bolesti.....ali nisu znali lek...
Kliknite za proširenje...
Ljudi, Nadam se su vecina ovde Muskarci,
Koja je svrha biti zaljubljen ? Nema svrhe!
Znaci menjaj sto vise da nas one ne bi menjale!
Znaci nemoj da se zaljubljujete nego se zezajte sve je to zezanje da nas ne bi zezali!
Mora bre da se zna ko je gazda u P. M. !
 
sta se ovo majko moja sa mnom dogodi,
slomilo se sve u meni grom me pogodi
kao da sam lutka koja bol ne osjeca
ostavi me ljubav moja usred proleca

Preko polja za mnom idu dvije muzike
jedna uvek tugu svira da me ubije
durga samo jednu pesmu pesmu ljubavi
pesmu koju necu moci ja preboljeti

Ej oprosti mi sto te volim bog me kaznio
da mi je da te vidim pa te uzeo
a u mome srcu samo teku otrovi
u njima me vise u njima si ti

a u mome srcu samo teku otrovi
u njima me nema vise u njima si ti


preko polja za mnom idu dvije muzike
jedna uvek tugu svira da me ubije

pustio sam jednu suzu musku najtezu
pustio i za njom dusu dusu ranjenu
:cry: :cry:
OPROSTI MI STO TE VOLIM bog me kaznio
da mi je da te vidim pa te uzeo
a u mome srcu samo teku otrovi
u njima me nema vise u njima si ti
:cry: :cry: :cry:
 
U svetu posivelih,
smo se sreli.
Ne sluteci,
prepusteni na milost ili nemilost,
svejedno.

U gradu prepunom tudjih tragova,
pokusali smo ostaviti svoje
i uzeti jedan deo necega
samo za sebe.
Ali tragovi su se brisali,
vreme je prolazilo.

U svetu posivelih
greskom videsmo
radjanje novog sveta.
Sanjali smo o belom svetu.
Belosvetski!
 
Postojala je istina, bila mi je u rukama. Da su otvorili oči, mogli su je videti i svi drugi. Te reči su me čekale od rođenja. Sada su bile tamo, bile su moje. Poezija i ludilo su, govorio sam sebi, kao dve strane jednog lista. Jedna ima otvore i gleda u visinu, druga izbacuje karbonične anhidride. Između njih je stalni protok raspoloženja, protok molekula i fluida.
 
Budim je
zbog sunca koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je
zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta
i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje lice na ove ovde
zbog ljudi
koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci, trgova
budim je
zbog manufakturnih pejzaza, javnih parkova budim je
zbog ove nase planete koja ce mozda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore koju budim
budim je
zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih
budim je
mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta, koju volim
to dete koje je zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas, voda protice, ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen
 
San sam sanjao noćas
da sam djevojku dragu i nasmijanu
zanosno grlio.I sva se predala meni,
dok sam je milovao strasno.
Ipak ljubomoran bijaše Eros!
Blizu sobice moje šuljao se kao tat
i u kasni sat probudio me,
te sna lijepog nestade.
Eto tako je meni neskloni Eros
u duboku noćnome snu
sve radosti i zanose srca raspršio moje!
 
Otvori ovo veče kao pismo.
Taj rukopis, umrljan sitnom krvlju, priča,
Razjedenih u svetloj lavi popodneva...

Otvori ovo veče kao ružu;
Tu prašinu, taj bakar i taj znoj,
To sazvežđe što diše ti na koži;

Otvori ovo veče kao pismo.
Sakrivam se u taj rukopis
kao senka u trešnju, u lišće nepomično,
Kao podne u našu krv.

Ide noć, obrasla u kišu, u trešnje,
U labilne dijamante svežine -
Otvori ovo veče kao pismo.

Nečitak datum, vreme bez početka,
I čitak potpis.
Volim.
 
Nedavno sam u snu doziveo
da su se nase sene ponovo srele
i nasa je ljubav bila kao i nekada.
Zasto su, draga, nasa tela rastavljena
a nase sene srecne?
Zar ne bi bilo bolje da i u zivotu
dolazis tako blaga u susret meni
kao i u zivotu mog sna.
Od boli! Mi smo dva ljubavnika
koji se vole kad sanjaju,
a stvarnost je puna mrznje.
Treba se cuvati kula u vazduhu i snova,
ali oni su ponekad mudriji od nas ljudi.
 
Budi jedan od gostiju mojih,
ali me pažljivo slušaj
i još pažljivije tumači!
Ne nameći mi ono što ja ne rekoh!
Ne, ja nemam srce od tame!
Moje je srce svo od vatre!

Zagledaj se u moje crne oči
I tamo ćeš pronaći dugu,
nad svetom koji blistavo sija.
Prati trag tamog slova
i ne možeš zalutati...
Moj put vodi ka Svetlosti!

Tvoj dah osećam za vratom ...

Preuzeto od Divlja Maza
 
Ti imaš srce moje,a ja tvoje,
Izmjenom ravnom baš jedno za drugo;
Ja čuvam tvoje, a ti paziš moje,
Pogodbe bolje nije bilo dugo:
Ti imaš srce moje, a ja tvoje.

U meni tvoje, a u tebi moje
Jednim nas stvara, jednim čuvstvom grije;
Ti ljubiš moje, jer je bilo tvoje,
Ja tvoje ćutim, jer u meni bije:
Ti imaš srce moje a ja tvoje.
 
Noć duboka vlada, i sve živo spava;
Na starome tornju ponoć otkucava.

I u tom času sa grančicom krina,
Andjeo se spusti sa rajskih visina.

Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;
Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.

Al' oseća granje - pa se tiho svija;
Oseća ga lahor - pa tiho čarlija.

I Andjeo Mira, kroz duboku tamu,
Spusti se pred oltar u pustome hramu.

Pa prekrstiv ruke na bažene grudi,
Rujnu zrou čeka da nebom zraudi ...

Vojisalv Ilić
 
U obliku nejednakom
Blizu tebe uvijek stojim
Uvijek tužim i ti uvijek
Bol zadaješ grud'ma mojim.

Kad kroz vrtove mirisne
Leti hodiš hodom milim,
pa leptira zgaziš malog,
zar ne čuješ kako cvilim?

Kad ubereš ružu koju
Pa, s veseljem djetinjijem
rascipaš je, zar ne čuješ
Kako jecam bolom svijem?

I kad ruže raščupane
Usudi se trnje koje,
Pa mi meki prst ubode,
Zar ne čuješ boli moje?

Zar ne čuješ u mom glasu
Moje muke što me guše?
Noću jecam i uzdišem
Iz dubine tvoje duše.
 
Kad je na leta mnoga...

Kad je na leta mnoga trebalo,placuc nemo i srca slomljenoga,
da se rastanemo,
bledilo tvojih obraza i tvojih usana led jasno mi,jasno predskaza
nesrecnih godina sled!
Jutarnja rosa sto pade ledena na me sa granja nagovestaj mi dade
danasnjih osecanja.
Prekrsi sve sto rece,slavna si sad-al cime?Stid me zbog tebe pece
kada ti spominju ime.
Ja cujem,kad pomenu tebe,mrtvacka zvona,i lako stresem se,srce zazebe:
zasto te voleh onako?
I ne slute za nas dvoje oni sto tebe su znali:dugo ce,dugo moje
srce za tobom da zali.
U potaji smo se sreli,u cutnji sad jadujem dane:sto srce ti zaborav preli?
Sto duh tvoj da me obmane?
Ako se ikad ja i ti na svetu jos sretnemo,kako cu pozdraviti tebe?
-Placuci nemo.
Dzordz Gordon Bajron
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top