Zašao sam u maslinjak. Kroz mlada stabla strujao je leni vetar noseći sa sobom miris bilja, algi i školjki. Korak po korak silazio sam, travom prekrivenim, kamenjarom, šiban granjem i lišćem dok tamo dole, između stabala, naziralo se, zeleno-plavo ustalasano more.
Mirisalo je na so i jod, na zelene izbačene alge, školjke, na krljusti ribea. Mirisalo je na dubinu, prostranstvo i salvama smeha predaalo mi se sve otvorenije. Sunce se spremalo za zalazak i moja i moja duga sen gubila se daleko, nekud gde nisam mogao dokučiti, iza kamenjara, s druge strane brda.
Sedim po belim i raznobojnim oblutcima utapajući se u jednoličan ton, u ljubičastu penu što hrli meni u zagrljaj, u čudnovat i setan zagljaj , i ja joj predajem svoje misli, predajem svoju ustreptalu dušu punu nepoznanica i prevelikih očekivanja.
U daljini debela crta horizonta. Kažem ´debela´ jer je tako želim ugledati na mestu slivanja neba u more. Tražim tu liniju nebilih označio celokupan delokrug pogleda pred kojim pitanja više ne postoje, već se gube u stanju potpune ili apsolutne slobode duha i tela; Ali kako preći debelu liniju što stoji pred nama, kako preći takozvani, horizont događaja, a da se ne dematerijalizujemo. Je li to naša prirodna singularnost? Tačka koja ima nultu masu, bez zapremine, matematička, dok je gustina materije beskrajna. Sa njom se sve završava i sve počinje ( šta i u kom obliku?). Završava se realno a počinje irealno, imaginarno ( da li?). Tu, možda, počinje drugi, nepoznati svet, vreme što staje, novi fizički zakoni, paralelni svetovi, putovanje kroz vreme, unapred i unazad itd (...) Vekovni snovi čovečanstva, i onog najmanjeg i najudaljenijeg čovečuljka. Ko će ih doseći? !
Iza mojih leđa podrhtavaju maslinjaci, smiraj je smenio suton. Prvi jasniji tragovi noći – tama dodiruju čula. Nebo poprima boju prvih zrelih maslina. Na nebu ne tražim zvezde, zanemarujem njihov sjaj i večito treperenje; bile su tako hladne i daleke. Poželeo sam nebo u njegovoj tmini kao zagonetnu kutiju sa nepoznanicama u njoj, ne kao Pandorina kutija data od Bogova, već sa nezamislivim otkrovenjem. Želim da zavučem gole ruke, da je otvorim, ispraznim ali plašio sam se moguće praznine neba. Nebili život, tada postao siromašniji, uzaludniji?
Pođoh. Nisam više raspoznavao masline. Tražio sam put kojim ću se vratiti nazad. Pored mora, na obali, s oblutcima ostavio sam misli kao zrelo zrnevlje napuklog crvenog nara. Grad je bio već osvetljen. Tamo se događalo ono što nazivamo život. Pošao sam mu u susret, kao raspukli nar.
Svako pismo predstavlja želju da ispričamo sebe. Svako pitanje koje proističe iz napisanog jeste, ustvari, htenje, povratnost, želja da se i nama ono postavi, kako bi odgovorili. U tome leži nasušna potreba čoveka, težnja za ispovedanjem. Pitamo da bi nas pitali ( ponekad psiholozi koriste se ovom metodom u razumevanju ličnosti), tako se otkrivamo, svesno ali i nesvesno, u zavisnosti od stanja našeg duha, vremena, trenutka, okolnosti i uzajamne bliskosti pitaoca i pitalaca.
Posrednim načinom, zaobilazno i lagano upoznajemo sagovornika sa
našom ličnošću, s nama što nas čini Ja. Pismo, u neku ruku, predstavlja znak, javljanje našeg postojanja, belog vremena, osećanja, potreba da sami sebi i korespondentu pokažemo, ukažemo na postojanje..Evo tu smo daleko ali blizu. Javljajući se, mi istovremeno željno očekujemo povratnost –odgovor, saznanje kako nas neko prihvata ili ne; možda je zato i pismo izmišljeno i postalo tako popularno (ovde izuzimam korespondenciju nastalu posla radi ili nekih društvenih uslova i potreba), znači – težnja za dokazom postojanja – življenja. Mi smo živi! Tu parolu, pored ostalih, nosi svako pismo, kao i ovo.
Zastajem da predahnem, pripremajući se za nove dane ali sa istim bremenom na leđima, sa istim snom u glavi, u noći. To je neminovno!
