- Poruka
- 21.085
Cenzura umetničkih dela nije nepoznanica niti retkost u celom svetu.
ADa vidimo ko je i zbog čega zabranjivan u Rusiji...
1. Vasilij Vereščagin, „Apoteoza rata“
Činjenica je da se Vereščagin proslavio kao slikar prevashodno ratne tematike. Međutim, na njegovim slikama
nema ni masovnih bitki, ni trijumfalnih povorki, niti oficira pobednika. Tako, on, recimo, nije dočaravao „paradnu“
stranu građanskog rata u Turkestanu, već pre svega njegove posledice i sve strahote skrivene iza kulisa slavnih
pobeda.
„Apoteoza rata“ bila je jedna od takvih slika.
Na ramu slike bilo je ispisano: „Posvećeno svim velikim osvajačima, prošlim, sadašnjim i budućim“.
Umetnik je sliku zamislio kao krunu svog turkestanskog ciklusa.
Ali kada je sliku predstavio u Peterburgu, žestoke rasprave dugo nisu prestajale.
Doživljena je kao snažni prekor imperatorskim težnjama Rusije, a zvanične vlasti su žigosale stvaralaštvo Vereščagina.
Elita tog doba potpuno je ignorisala njegov rad.
Slikar je to teško podneo, a u trenucima nervnog sloma spalio je tri slike iz pomenutog ciklusa koje su takođe bile izložene
gorljivoj kritici.
2. Ilja Rjepin, „Ivan Grozni i njegov sin Ivan“
Slika Ilje Rjepina i dandanas izaziva ambivalentne emocije. Na izložbi koja je priređena u ruskoj prestonici 2018. godine
pod nazivom „U Moskvu. U Moskvu. U Moskvu“ (čuvena replika iz Čehovljeve „Tri sestre“) na sliku je nasrnuo izvesni
Igor Podporin, nezaposlena osoba iz Voronježa. On je pokušao da uništi sliku, a kada je uhapšen svoje motive je ovako
objasnio:
„Mnogo me je revoltirala slika tog Rjepina.
Tu dolaze i stranci, i kad to vide šta će da pomisle o našem ruskom caru?
I o nama?
To je provokacija usmerena protiv ruskog naroda da bi se prema nama loše odnosili“.
Slika 35, 40
Ivan Grozni na slici na rukama drži sina koji umire, a koga je tobože sam ubio.
U stvarnosti istoričari zapravo nikada nisu došli do podataka koji bi dokazali tu legendu, pa je ovo pitanje uvek raspirivalo
strasti. I dok su jedni tvrdili da prikazani događaj nije verodostojan, drugi su optuživali slikara za nepoštovanje vlasti i klevetu.
Vlast je posle prvog izlaganja zabranila sliku.
„Danas sam video tu sliku i nisam mogao da odagnam gađenje.
Zapanjujuće je koliko je umetnost danas lišena i najmanjih ideala i koliko je prisutno samo osećanje ogoljenog realizma i
tendencija kritike i raskrinkavanja“, naveo je u pismu caru Aleksandru Trećem ober-prokuror Svetog sinoda Pobedonoscev.
3. Vladimir Makovski, „Hodinka“ i „Posle Hodinke. Vaganjkovsko groblje“
Žanrovske scene iz svakodnevice sa decom, seljacima, sirotinjom, važe za ono najbolje i najpoznatije u stvaralaštvu Makovskog.
Slikar je, međutim, prisustvovao jednom od najstrašnijih događaja vezanim za vladavinu cara Nikolaja Drugog.
Bio je svedok tragičnih događaja na Hodinskom polju koji su se desili u masovnoj gužvi u vreme krunisanja Nikolaja Drugog u
Moskvi 1896. godine.
Hiljade ljudi obrelo se na tom mestu zbog obećanih poklona povodom krunisanja, ali su se uplašili da ih neće dobiti i počeli su
da se besomučno probijaju ka mestima na kojima su se delili. Prema zvaničnim podacima u stampedu je poginulo 1389 ljudi.
Makovskog je to jako potreslo.
Umetnik je prema prvobitnoj zamisli trebalo da uradi sliku posle događaja i on je posle tragedije to i učinio.
Narednih pet godina radio je na slikama „Hodinka“ i „Posle Hodinke. Vaganjkovsko groblje“.
Na slikama su se našle žrtve tragičnog događaja.
„Hodinka“ je skinuta sa izložbe peredvižnika 1901. godine po nalogu cenzure.
Slikaru je data beleška moskovskog general gubernatora: „Za sliku još uvek nije vreme, ona predstavlja so na svežu ranu“.
ADa vidimo ko je i zbog čega zabranjivan u Rusiji...
1. Vasilij Vereščagin, „Apoteoza rata“
Činjenica je da se Vereščagin proslavio kao slikar prevashodno ratne tematike. Međutim, na njegovim slikama
nema ni masovnih bitki, ni trijumfalnih povorki, niti oficira pobednika. Tako, on, recimo, nije dočaravao „paradnu“
stranu građanskog rata u Turkestanu, već pre svega njegove posledice i sve strahote skrivene iza kulisa slavnih
pobeda.
„Apoteoza rata“ bila je jedna od takvih slika.
Na ramu slike bilo je ispisano: „Posvećeno svim velikim osvajačima, prošlim, sadašnjim i budućim“.
Umetnik je sliku zamislio kao krunu svog turkestanskog ciklusa.
Ali kada je sliku predstavio u Peterburgu, žestoke rasprave dugo nisu prestajale.
Doživljena je kao snažni prekor imperatorskim težnjama Rusije, a zvanične vlasti su žigosale stvaralaštvo Vereščagina.
Elita tog doba potpuno je ignorisala njegov rad.
Slikar je to teško podneo, a u trenucima nervnog sloma spalio je tri slike iz pomenutog ciklusa koje su takođe bile izložene
gorljivoj kritici.
2. Ilja Rjepin, „Ivan Grozni i njegov sin Ivan“
Slika Ilje Rjepina i dandanas izaziva ambivalentne emocije. Na izložbi koja je priređena u ruskoj prestonici 2018. godine
pod nazivom „U Moskvu. U Moskvu. U Moskvu“ (čuvena replika iz Čehovljeve „Tri sestre“) na sliku je nasrnuo izvesni
Igor Podporin, nezaposlena osoba iz Voronježa. On je pokušao da uništi sliku, a kada je uhapšen svoje motive je ovako
objasnio:
„Mnogo me je revoltirala slika tog Rjepina.
Tu dolaze i stranci, i kad to vide šta će da pomisle o našem ruskom caru?
I o nama?
To je provokacija usmerena protiv ruskog naroda da bi se prema nama loše odnosili“.
Slika 35, 40
Ivan Grozni na slici na rukama drži sina koji umire, a koga je tobože sam ubio.
U stvarnosti istoričari zapravo nikada nisu došli do podataka koji bi dokazali tu legendu, pa je ovo pitanje uvek raspirivalo
strasti. I dok su jedni tvrdili da prikazani događaj nije verodostojan, drugi su optuživali slikara za nepoštovanje vlasti i klevetu.
Vlast je posle prvog izlaganja zabranila sliku.
„Danas sam video tu sliku i nisam mogao da odagnam gađenje.
Zapanjujuće je koliko je umetnost danas lišena i najmanjih ideala i koliko je prisutno samo osećanje ogoljenog realizma i
tendencija kritike i raskrinkavanja“, naveo je u pismu caru Aleksandru Trećem ober-prokuror Svetog sinoda Pobedonoscev.
3. Vladimir Makovski, „Hodinka“ i „Posle Hodinke. Vaganjkovsko groblje“
Žanrovske scene iz svakodnevice sa decom, seljacima, sirotinjom, važe za ono najbolje i najpoznatije u stvaralaštvu Makovskog.
Slikar je, međutim, prisustvovao jednom od najstrašnijih događaja vezanim za vladavinu cara Nikolaja Drugog.
Bio je svedok tragičnih događaja na Hodinskom polju koji su se desili u masovnoj gužvi u vreme krunisanja Nikolaja Drugog u
Moskvi 1896. godine.
Hiljade ljudi obrelo se na tom mestu zbog obećanih poklona povodom krunisanja, ali su se uplašili da ih neće dobiti i počeli su
da se besomučno probijaju ka mestima na kojima su se delili. Prema zvaničnim podacima u stampedu je poginulo 1389 ljudi.
Makovskog je to jako potreslo.
Umetnik je prema prvobitnoj zamisli trebalo da uradi sliku posle događaja i on je posle tragedije to i učinio.
Narednih pet godina radio je na slikama „Hodinka“ i „Posle Hodinke. Vaganjkovsko groblje“.
Na slikama su se našle žrtve tragičnog događaja.
„Hodinka“ je skinuta sa izložbe peredvižnika 1901. godine po nalogu cenzure.
Slikaru je data beleška moskovskog general gubernatora: „Za sliku još uvek nije vreme, ona predstavlja so na svežu ranu“.
