Pesme za slomljena srca

Onaj slavuj koji celu noc je plak'o
za decom - il' mozda za draganom vene -
do nebesa cvili. On lici na mene,
jer i moja tuga bezmerna je tako.

Svirepa nam sudba slican udes sprema;
on, usamljen s bolom kao i ja poje.
Ni ja nikog nemam, samo srce svoje,
misljah za boginju da samrti nema.

Jer ko bi verov'o - ah ta vera vajna! -
Da dva oka sto su kao sunce sjajna,
zemljom pretvore se, zemlja da ih skrije!

Sad znam sta u knjizi sudbine mi pise:
u jadima svojim uvidjam sve vise -
Da na ovom svetu nista trajno nije!
 
ZNAJ DA TE VOLIM JA!



Mi tako daleko više nismo mogli,
u srcu bol, u duši patnja,
nisi znao kolika naša bila je vatra
ali tako je to kad gajiš trnje,
trnje koje lice para i koje suzu stvara.

Ali znam, tražit ćeš od mene oprost taj.
al' umjesto lica mog, vidjet ćeš samo sjenu...

Jednom kad ostaneš sam, kad mrak obasja svjetlost
zvat ćeš me imenom mojim, al' javiti se neću ja !
Samo zatvori oči , sjeti se ljubavi naše, vatrom ozarene
i pojavit ću se ja !!!

Ne okreći mi lice koje ljubila sam ja!
Znam da to lice druga ljubi " znam"
Tvoje ime čuvam u dubini mojih želja
To ime u srce urezala sam ja !
 
NA DAN NJENOG VENEANJA

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Hteo sam ti. I ti reći: "Hvala!''...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena-
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neau kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neau kleti eak ni samog sebe
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek uvek sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči,
Prosta ti bila moja ljubav živa!
 
Odlaziš

Kažeš zauvek
uzimaš čak i onaj stari kaput
koji je u ormaru visio
iz čiste sentimentalnosti
i rukavice izmedju ostalog
koje si nosila one hladne zime
kad su ti samo oči bile tople
ljubavi

Ova godina mora da je loše pocela

Ima u tome nešto
što nećemo nikad razumeti
ima tako nekih tuga
koje ne osetiš
i koje te zateknu pri budjenju

I sad ti odlaziš

Nervozno pališ cigaretu
Okreni se još jednom
i pogledaj me u oči
pogledaj u budućnost
koja gori negde daleko
i reci
pošteno od srca

Znas i sama da takvih ljubavi
nema na svetu
i sad kad ideš
izadji tiho na prstima
predji tih par koraka
iz sadašnjosti

Zaustavi vetar

Poneku sitnicu namerno zaboravi
da se možeš vratiti
kad prodju godine
i kad srce sabere sve dobro i loše

Odlaziš

Čak i to činiš na svoj prefinjeni način
u sobi tišina
samo neka pesma na radiju
dopola izgorjela svega
napolju prve pahulje snega
 

</B>

u moru neproživjelih koraka snova
mi
slomljeni na raskrscu tisuću komadića sunca
isprepletenih dahom mrtvog sutona
i nespretnim komešanjima oplovljenog neba
poput nadolazećih oluja nepoznatog smjera
treptaj od utihnuća vjetra
u zaboravu što guši prolaznost pred vremenom
u stišaju
trag bez naših stopa
miris davnih oblika čežnji
nepoznata lica udahnutih trag
mrtvilo
među tisućama komadića usnulih zvijezdi
udahni
sparinu mojih koraka

/naši su već davno danas zaboravljeni/





 

KIŠA

U ponoć ja tražim te
Svetlo boje zelene
Dodajem gas
Ostaje grad iza nas

Krv je noćna potreba
Lepljiv znoj u suzama
Dodajem gas
Ostaje grad iza nas

Ulice u plamenu

Neon piše trag na mome ramenu
Beli filter na usnama
Pedala gubi dah pod mojim nogama

Dosada
Vetar sa istoka
Prevara
Kiša sa zapada
 
Molitva

Molim za Sunce u tvojim ocima,
za dodir koji budi treptaj zivota,
za tebe jedina ljubavi moja.

Molim da ruze ne uvenu kao secanja,
da nijednu suzu ne puste vise.
Molim za tvoje reci satkane od zelje,
Za nase duse obojene tugom.

Molim da samoca ne boli vise,
da dodjes u moj svet,
da svaka nada postane stvarnost,
da svaki tren sa tobom bude vecnost.

Molim da tvoje ruke,
Otope led moga zivota,
da vreme izbrise boli,
da srce zakuca jos jace.

Molim da ne zivim od secanja koja se gase,
Da nikada – postane ZAUVEK.
Molim,molim za LJUBAV.
 
ЉУБАВ

Да ли си, сестро, расла на ливади
с ветром који се млад замрси у цвеће,
па ти је лице као да глади
крилом сенке лептир што се у сну пролеће.

Да ли си, сестро, расла крај жала,
па су ти очи шумне као море,
па су ти дојке као два вала
што се играња не уморе.

Или си дошла из топлих руда,
из бакарних жица, из тамне лаве;
па ти је глас тунел пун чуда
а суза тела, немир поплаве.

Или си расла међ песком злата,
на дну реке, у корењу воде,
па су ти руке око мог врата,
два мала извора жедна слободе.
 
I poslije Tebe samo Ti

Poslije pjesme ostaje pjesma
I još tisuću pjesama u duši.
Nakon ljubavi ostaje sjećanje
I osjećaj kao da cijeli svijet se ruši.

Poslije tebe ne ostaje ništa,
Što na tebe ne podsjeća.
Ne ostaje ni trenutak jedan,
A da se s gorčinom ne osjeća.

Poslije tvojih izgovorenih riječi,
U srcu dugo odzvanja jeka,
Što podsjeća na bol i tugu
I ranjivost običnog čovjeka.

Poslije tvoje izrečene zakletve
Ostaje bolno i tužno saznanje,
Kako se ništa promijenilo nije,
I kako je sve bilo samo prazno obećanje.

Ma neka i boli i neka bol dugo traje,
Valjda si znao što radiš, Bože.
Nisam ga znala uz sebe zadržati,
A od istine se bježati ne može.
 
Emigrant - Van Gogh -

Emigrant iz njenog srca sam,
omamila me je,
kao tuzno drvo sam,
a rekao bih sve sto cutao sam pre
bez lisca jesen ne ide.

Lutam svetom kao konzerva
koja samo se iznutra otvara,
moja tuga nema kraj
i kako sad da zovem taj
bezimen u meni osjecaj.

I tako budan sanjam tvoj zagrljaj
lutam svetom trazim te
budan sanjam tvoj zagrljaj
ponekad samo dodje pa nestane.

Emigrant pod svojim krovom sam
opijen smejem se
tako pijan setim se
da ova prica nema dno
i kako sad da zovem to
nadanje do ludila.

Budan sanjam tvoj zagrljaj...

:cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry: :cry:
 
PROTIV SEBE

Težak san, tihi korak
mrtav mrak, curi oblak,
beskućnik koji traži
zbir znakova po prašumi.

A tvoje ruke su nežne,
lako spuštaš ih na mene,
tvoje reči su jasne,
samo treba da ti verujem i proći ce.

Ja ih nikad ne bih sanjao,
ali neko tera me na to.

Nemam izvor svetlosti,
na vidiku samo mrak.
Crna krpa preko očiju,
ja se plašim da je skinem.

Nema razloga za bolji svet,
sve što smislim stvorim ga za sebe,
al' protiv sebe...

Ja dobro znam šta radim,
al' ne znam zbog čega
sve dobija drugu boju i miris.
Koliko puta sam krenuo iz početka
i stigao do istog prokletog mesta.

Moje vreme prolazi
i nemam ga još mnogo.
Moje vreme prolazi,
a ništa nisam stigao da naplatim.

Strah ili strepnja,
kradem ti misli,
radim protiv sebe
 
Potraži trag u sjecanju
kada te pobjedi samoca,
u lavirintu tvojih poraza
na izlazu cekat cu ja.


Udji u grad snova
nek te prati zvjezdani prah,
dodji što prije ljubavi moja
bez tebe osjecam strah.


Nek ti Mjesec obasja put
da nam se usne spoje,
da stavim ruke u tvoju kosu
da udjem kao svjetlo u oci tvoje.


Požuri,još malo vremena ima
do mene vodi staza od stakla,
požuri,jer djavo je samnom
stojimo zajedno u predgradju pakla.


 
LJUBAV

Zbog tebe, u rascvjetanim vrtovima čeznem za
mirisima proljeća.
Zaboravio sam tvoje lice, ne sjećam se vise tvojih ruku;
kako su se tvoje usne našle na mojima?
Zbog tebe, volim bijele uspavane kipove po parkovima;
bijele kipove bez glasa i bez vida.
Zaboravio sam tvoj glas, tvoj sretan smijeh; zaboravio sam
tvoje oči.
Poput cvijeta sa svojim mirisom, ja u sebi nosim maglovito sjećanje na
tebe. Živim sa boli poput rane; dotakneš li me samo, smrtno
ćeš me povrijediti.
Tvoja milovanja me obavijaju, poput bršljana na sjetnim zidovima.
Zaboravio sam tvoju ljubav, još uvijek išćem odraz tvog lika u svakom
oknu.
Zbog tebe, teški mirisi ljeta nanose mi bol; zbog
tebe, opet tražim oko sebe proročanske znakove nenadanih želja: padajuće
zvijezde, komete.

Pablo Neruda
 
Napisacu ti pesmu o tome
kako sam sama,
i kako provodim dane.
Napisacu ti pesmu,
kako mi svakodnevno sve vise trebas
i kako precrtavam dane.
Monotona i dosadna popodneva,
i besane noci.
Napisacu ti pesmu,
ali neumem da pronadjem prave reci,
neumem recima da iskazem bol.
Napisacu ti pesmu,ludo moja,
o tome kako stalno mislim na tebe,
kako sam samo tvoja,
i kako ti u svom pismu saljem deo sebe...


Ali neumem da te dodirnem u pesmi,
neumem da dodirnem rubove tvojih usana.
Mozda te moja pesma zaboli,
i bojim se da je napisem.
Ali ona vec nocima treperi u meni,
i moli me da ti kazem,
sve one reci bolne i nezne,
koje se radjaju u mojoj glavi!
Ali kako da ti napisem broj svojih suza,
kada to ni sama ne znam,
kako da ti opisem svoju ljubav,
kada ona ni u tri knjige ne bi stala!
Reci mi,najlepse moje,
kako da to napisem najlepsu pesmu o ljubavi,
kada si to u stvari,ti!
Sve ono sto mi treba,
sve ono sto volim i sto me boli..

Ipak,pokusacu da ti napisem pesmu,
o najlepsem delu moga zivota,
o jednom prohladnom aprilu,
o tamnim ocima koje vidim i kada zazmurim,
napisacu ti najlepse reci koje znam,
ali sve je to nista,
sve je to samo dim...
Jer jedino sto zelim je da dodirnem,
tvoje srce,
jedino sto zelim je da shvatis,
sve ono sto nisam napisala,
sve ono sto sam precutala,
jer necu da budim ceznju i stvaram bol.
evo,
napisala sam ti pesmu,
mada je jedino sto sam zelela u ovom trenu,
da ti kazem da te volim
i da to cujem od tebe!!!
 
Uskoro, a noć.

lagali su me, a istinu doznah ...
Pre nego se desi osetim i znam
da su postupci planirani. Pitanje početka.

Kako li si mogao usude, moj bliski prijatelju
da pokazuješ grehe prošlosti,
a da nisi dozvolu tražio od starijeg brata?
Otklonivši predmete bola
skrenuh s puta kojim sam išao dugo,
neplanski i ludo
zgazih reči kao da su nepotrebne bile
od praha postale u prah se vratile.

Krili su te, a ja te nađoh...
Pre nego se desi osetim i znam
da su posledice neminovne. Pitanje završetka.

Ima li te u nekim izmaglicama davno izmišljenim
samo za tvoje oči pokajničke,
suzne od vetrova prošlih života?
Pomislih da si nepostojeæa, izmišljena
u mojim pričama, prošlost davno izbrisana,
treset naslagan stoleæima,
jedan život je dovoljan da shvatiš da si živeo,
da shvatiš da si spreman.
 
TEBI JE LAKO

tebi je lako reci - idem,
jer tamo nisi bila.
tebi je lako pruziti ruku,
jer jos nisi odlazila.

tebi je lako reci - zbogom
i da je sve to sala.
tebi je lako, jer nista ne znas;
jos se nisi rastajala.

tebi je lako, a ja vec znam:
kada se te stvari dese,
svatko kad ode ostavi trag,
a dio zivota odnese.

tebi je lako reci - idi
i ni za cim ne zali.
tebi je lako, jer si dijete –

jer te nisu ostavljali.

(Arsen Dedic)


 
vidim ljubav
kako nestaje

i cujem smeh
koji u urlik
koji u jecaj prevarenih
postaje

i vidim sunce
koje nam
svetloscu svojom
na put kroz tamu ukazuje

vidim radost
kako postaje
stize ljubav
koja vecna je
Raduj se
raduj se
Sve ce se doznati
nista nije skriveno
sto se nece otkriti
ni tajno
sto se nece doznati

svaka rec
svaka misao
i svako delo

sve ce se doznati
 
Ulična Lampa Stajala je u mraku dugo,
dugo.
Sjaj ulične lampe obasjavao joj je lice,
pahulju snijega.
Sjaj ulične lampe,
istrošene, zahrđale, razbijene,
granao se kroz njene suze.
Duboke tužne oči drhtale su u mraku.
Kap kiše tiho je klapnula o korice knjige
koju je zagrlila rukama.
U zraku se čuo vonj tuge…

Sjena bez srca prošla je kraj njega par ulica dalje.
Oduzela mu život.
Pao je u lokvu tek rođene kiše.
Vidio je sjaj daleke lampe,
zahrđale, stare, razbijene.
Htio je da vikne,
da vrisne.
Ali pao je u crni ponor,
ponor bez dna.
U zraku se čuo vonj tuge…

Sunce još izašlo nije.
Blijedi sjaj ulične lampe,
zahrđale, razbijene, stare,
opisuje na podu zguren lik.
Dvije duše mlade,
promrzle, vlažne, hladne,
u njegov crveni kaput zagrljene.
U zraku se čuo vonj tuge…

Rađa se sunce iznad dalekih antena,
zraka sunca probija se kroz dim.
Opisuje, na podu zguren, lik.
Dvije duše mlade,
zagrljene,
blijedim smiješkom nasmijane…
U zraku se čuo vonj tuge…
 
SRCE

Nije dotakla ništa što bi moglo da boli,
Njene ruke su bele kao led.
Njene misli su čiste, ona misli da voli,
Ona veruje, veruje.

Neće doći na jesen, kada opada lišće,
Neće doći u zimu kad je sneg.
Nije imala razlog, nije imala kada
Da ostane, da ostane kraj mene...

Da li da verujem u to?
Da li da verujem u to?

Nisam rekao ništa što bi moglo da znači,
Nisam našao onu pravu reč
Koja može da veže, koja može da boli,
Kojoj verujem, verujem.

Neće doći na jesen, kada opada lišće,
Neće doći u zimu kad je sneg.
Nije imala razlog, nije imala kada
Da ostane, da ostane kraj mene...

Da li da verujem u to?
Da li da verujem u to?

Neće doći na jesen, kada opada lišće,
Neće doći u zimu kad je sneg.
Nije imala razlog, nije imala kada
Da ostane, da ostane kraj mene...

Da li da verujem u to?
Da li da verujem u to?
 
TI SI SAV MOJ BOL

Razmičeš zavese, gledaš obećani grad.
Svetla se pale i tinja želja u tebi.
Još uvek ti đavoli vire iz rukava,
I svaki nokat krije otrov ljubavi.

Ti si sav moj bol,
Ti si sav moj bol...

Ispituješ zaborav, obaraš alibi
I biraš ulogu kao haljinu za veče.
U prolazu me dotakne miris noći, i kaže
Probudi se, pokreni se, probudi se, pokreni se.

Ti si sav moj bol,
Ti si sav moj bol...

Ispituješ zaborav, obaraš alibi
I biraš ulogu kao haljinu za veče.
U prolazu me dotakne miris noći, i kaže
Probudi se, pokreni se, probudi se, pokreni se.

Ti si sav moj bol,
Ti si sav moj bol...
 
Biljana ti si ime moga sna
brda kojim hodam doline zivota
jer ti si granica dobra i zla

Biljana zar meseceve mene
putniku skrivaju put
zar je ljubav ista
ko kad je covek glup

Biljana zar tvoje lice svetli
kao sjaj zore
zar tvoje ime
zvezde govore

Biljana zasto tvoje srce
strahom odzvanja od stene
zasto si danas vrisnula
kada si videla mene?
 
freeboy:
Jednoga dana kad se budete sreli,
kad to nebude ono sto ste hteli.
On ce ostati,uzivotu sam,
on ce vecno da pamti,taj dan...

Taj dan kad si drugom otisla ti,
taj dan kad su sruseni njegovi sni
On je zeleo,da ima te kraj sebe
on je zeleo,u zivotu samo tebe.

U njegovom zivotu ostace uspomena trajna,
sto nisi sa njim ostala,za njega je tajna.
Sto zivot sa njim nisi htela,
sto nikad mu reci nisi smela...

Da ga nikad ni volela nisi
u njegovom zivotu jedina ti si...
Taj mladic tuzno hoda sam,
tuzno je sto sam taj mladic ja.
Kliknite za proširenje...
SVAKA CAST,FREEBOY!!!!!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top