- Poruka
- 305
На хиљаду девете стотине,
А четрдесет и прве године,
Над Србијом црн се облак мути,
А бојеви на све стране љути,
Као муња кад небеса пара,
Србија се руши и разара;
Горе него у времена стара,
Кад је Мурат напао Лазара,
Па Србијом завладаше Турци,
И посташе турски пашалуци.
А сад ево још горијех јада,
Српски народ на све стране страда;
Немци бију а кољу усташе,
Да истраже српско име наше;
То Мађари и Бугари траже,
Да се Срби ниште и истраже,
Сви немачки сателити желе
Душаново царство да поделе.
Дража борбу на све стране води,
Да Србију земљу ослободи,
Свуд четници љути отпор дају,
Немци траже Дражину предају,
И строги му ултиматум дају,
Да испуни за петнаест дана,
Да не буде битке ни мегдана:
-Ви сте Срби на оружје брзи,
Па вас сила осовине мрзи,
А сада сте замислили глупо,
Ова борба коштаће вас скупо,
Имали сте милион војника,
Сад вас има шака одметника;
Нападате немачке караване,
И у јаду проводите дане.
Размослите,очи отворите,
Немачкој се сили покорите.
Неће ли се ово послушати,
С вама ћемо битку окушати,
Србија ће у крв запливати,
Нико од вас неће испливати.-
За то Дража ни да чује неће,
Но Четнике у бој љути креће.
Ал да видиш јада и несреће,
Стаљин трећу коминтерну креће,
Да Србију нашу унесреће,
И пред њоме некаквога Броза,
Не зна му се ни племе ни лоза...
Телефонске покидаше жице,
А назваше мајке "другарице";
Руше пруге а ниште станице,
Командују црне другарице,
Пролетерске главе усијане,
Попалише њиве засијане,
Свуд општине и надлештва пале,
Па са таквим јунаштвом се хвале.
Свак се томе злочину чуди,
Па угледни скупише се људи,
Све министри и све ђенерали,
Који ропства нијесу допали,
Тако српско основаше веће,
Па се онда код Недића креће.
Њега Немци у затвору држе,
Моле Срби да га пусте брже,
Да велики терет узме на се,
Да ко народ и Србију спасе.
Ту га српска окружи елита,
Онда доктор Белић га упита:
"Ђенерале,док Круна сијаше,
Ти до Краља први седијаше,
Положаје узима си главне,
За подвиге јуначке и славне,
Министар си целе војске био,
Српски те је народ заволио;
А сад наша Отаџбина мила
Српском се је крвљу опјанила;
По њојзи се свака чуда раде,
Србима се живим очи ваде,
По Хрватској проклете усташе,
Под нож Србе ставили су наше,
Од њих чуда нечувена раде,
Српски народ кољу на хиљаде,
С крвљу сваку замутише реку,
Српску децу као јагњад пеку,
Жив и мртав у Србију хита,
За превозна средства и не пита;
За мртве се постарала Сава,
И вечно им уточиште дала,
А свакоме на грудима пише:
Никад куће неће видет више:
Ледна Сава мртве Србе носи,
Које кама усташка покоси.
Преко Босне и Херцеговине,
Заставе су на кућама црне.
Српска Лика,Кордун и Банија
Усташких је пуна крвопија.
Преко Бачке и равнога Срема
Жива Срба да остане нема.
По Србији комунисти суде,
И угледне убијају људе,
Жељезнице и мостове руше,
Српска села се у пламену пуше;
Наши Срби из домова беже,
Окупатор убија и стеже;
Па,Недићу,српски ђенерале,
Да почнемо од прошлости старе:
Како прото Ненадовић пише,
Твоји стари војсковође бише,
Орашац их и Таково памти,
Кад Вожд славни са султаном рати;
Још нам каже поезија стара,
Кад је Вуче издао Лазара,
Те пропаде српско царство наше,
Завладаше везири и паше,
Онда славна царица Милица,
Уплакана и жалосна лица
Најмлађу је ћерку Оливеру
Бајазиту у хареме дала,
Да би српски народ сачувала.
Тебе народ и Србија тражи,
Шта мош створит сад нам овде кажи.
Српски народ неће другог вођу,
Него тражи славног војсковођу,
Судбина те за Србију веже,
А ђед ти је од Зеока кнеже,
Српског рода велики витеже,
Он је био у Зеоку вођа
Пре устанка Вожда Карађорђа.
Примај терет, изласка ти нема,
Црна нам се трагедија спрема.
Хитлер хоће Србију да дели,
То душманин српског рода жели".
Црна туга свакога обузе
Кад Белићу угледаше сузе
Професору високих наука,
Тешка га је наћерала мука;
Више српска слобода не сија,
Вешала су на сред Теразија,
Виси тужни Србин до Србина,
Створила се трагедија црна.
Са земље ће Срба нестанути,
А Србија пуста останути;
Дужност ти је и идеја света,
Спасит земљу од душмана клета.
Виђе Недић да то није шала,
Кад му Белић рече за вешала;
Тужно срце у груди му јечи,
Па изрече историјске речи:
"Ој Србијо,Душанова дико,
Још те није поробио нико,
Ко сад ово свијетско страшило,
Што те црном тамом обавило.
Твоји Срби живе без слободе,
Хиљаде се на стрељање воде.
Ја не могу томе на пут стати,
Неки ће ме издајником звати.
Ја издајник никад нисам био,
А ко јунак нијесам се крио.
Ал Србија кад ме зове мати,
Морам за њу и свој живот дати".
Брзо глас се по Србији чује:
Милан Недић владу образује,
Није влада биранога гласа,
Него само Народнога спаса.
Кад је Недић образово Владу,
Онда тражи да му војску даду,
И за војску оружје и спрему,
И сву ратну убојну опрему,
Па устаде,на радио хита,
Да за помоћ српску браћу пита:
"Официри и подофицири,
Сви жандари и сви граничари,
Који ропства нијесте допали,
Чим наредбу добијете моју,
Сваки кућу напуштајте своју,
Па хитајте што се може прије
На глас ове црне погибије;
Сва Србија у невољи тужи,
Црвена је аждаја окружи,
Која Москви и Стаљину служи".
Не би дуго,мало време стаде,
И војска се окупи на хиљаде;
Ред до реда на Бањици чека,
Тако им је у прогласу река,
Онда Недић дође на Бањицу,
И ту разви српску тробојницу,
Дочек труба и музика свира,
Пуковник му Бабић рапортира:
"Ђенерале,ево српске војске,
Битке ће се поновит косовске,
Бранићемо народ и Србију,
Док отровну уништимо змију".
Недић смотру на Бањици врши,
А прате га официри виши.
То не беше свечана парада,
Но заштита,да народ не страда.
Онда Недић испред строја стаде,
Поче црне излагати јаде:
"Видите ли браћо и јунаци,
Црни су се спустили облаци,
Априла смо шестог пропанули,
И љутога ропства допанули,
Окупатор ништи немилице,
Не сме народ изаћ на улице.
А сад ево јада и несреће
Од терора коминтерне треће,
Која путем несретнијем креће.
Слободу смо изгубили нашу,
Сада желим чути мисо вашу".
Кад ђенерал преста да говори,
Црна мисо сваког обори;
Црни гласи за својом слободом,
Историјом и јуначким родом,
То их збуни и морал им дави
Ал одговор јуначки се јави;
Колико их на окупу беше,
Сви Недићев предлог прихватише,
Да се борбе поведу витешке,
За Србију у часове тешке.
Носићете име "Српска стража",
А све ће вам наређиват Дража;
Комунисте прогањајте јавно,
А Четнике помажите тајно.
Идеали српски нам налажу,
Да у свему помогнемо Дражу,
Горског Цара српскијех планина,
Великога српског рода сина;
Пред Дражом се тресе "Осовина".
Кад је Недић формирао Стражу,
О свему је известио Дражу,
А ни Дража не размишља даље,
Но Мишића код Недића шаље;
Син чувеног Мишића Војводе,
Код Недића у Београд оде,
По налогу ђенерала Драже,
Да Недићу све по реду каже,
Како га је Дража научио,
На какву се борбу одлучио.
Но да видиш јада и несреће,
Ово пасти у заборав неће.
Страда српска Мачва и Подриње,
Кажу Срби што може најцрње,
Крагујевац и Краљево равно,
Косово је постало крваво.
На све стране хиљаде лешева,
Ко зелена трава покошена.
Али Недић још глас један чује,
С Фрушке Горе Лазар поручује,
И допреше до Недића гласи,
Зове Лазар да му мошти спаси,
Јер Павелић крвав напад спрема,
А Милоша код Лазара нема,
Да заштити од Србије Кнеза,
Косовскога великог витеза.
Свуда су се пронијели гласи:
Недић мошти Лазареве спаси,
И пренесе српску славу зорну
У Београд у сркву Саборну,
Да се Папи усташе не хвале,
Како мошти Цар Лазара пале.
Недић мудро и паметно ради,
Јадне Србе из затвора вади.
Тешки терет на леђима носи,
И свачије увреде подноси.
Напада га Лондон и Вашингтон,
Стаљин прети жива га одрети.
У најтежој по Србе прилици
Издаше га Брозу савезници,
Без разлога и икаква права,
Те великог изгубисмо лава;
Свој је живот за Србију дао,
И ко жртва комуниста пао.
Кад се нова историја пише,
О њему ће рећи много више.
А четрдесет и прве године,
Над Србијом црн се облак мути,
А бојеви на све стране љути,
Као муња кад небеса пара,
Србија се руши и разара;
Горе него у времена стара,
Кад је Мурат напао Лазара,
Па Србијом завладаше Турци,
И посташе турски пашалуци.
А сад ево још горијех јада,
Српски народ на све стране страда;
Немци бију а кољу усташе,
Да истраже српско име наше;
То Мађари и Бугари траже,
Да се Срби ниште и истраже,
Сви немачки сателити желе
Душаново царство да поделе.
Дража борбу на све стране води,
Да Србију земљу ослободи,
Свуд четници љути отпор дају,
Немци траже Дражину предају,
И строги му ултиматум дају,
Да испуни за петнаест дана,
Да не буде битке ни мегдана:
-Ви сте Срби на оружје брзи,
Па вас сила осовине мрзи,
А сада сте замислили глупо,
Ова борба коштаће вас скупо,
Имали сте милион војника,
Сад вас има шака одметника;
Нападате немачке караване,
И у јаду проводите дане.
Размослите,очи отворите,
Немачкој се сили покорите.
Неће ли се ово послушати,
С вама ћемо битку окушати,
Србија ће у крв запливати,
Нико од вас неће испливати.-
За то Дража ни да чује неће,
Но Четнике у бој љути креће.
Ал да видиш јада и несреће,
Стаљин трећу коминтерну креће,
Да Србију нашу унесреће,
И пред њоме некаквога Броза,
Не зна му се ни племе ни лоза...
Телефонске покидаше жице,
А назваше мајке "другарице";
Руше пруге а ниште станице,
Командују црне другарице,
Пролетерске главе усијане,
Попалише њиве засијане,
Свуд општине и надлештва пале,
Па са таквим јунаштвом се хвале.
Свак се томе злочину чуди,
Па угледни скупише се људи,
Све министри и све ђенерали,
Који ропства нијесу допали,
Тако српско основаше веће,
Па се онда код Недића креће.
Њега Немци у затвору држе,
Моле Срби да га пусте брже,
Да велики терет узме на се,
Да ко народ и Србију спасе.
Ту га српска окружи елита,
Онда доктор Белић га упита:
"Ђенерале,док Круна сијаше,
Ти до Краља први седијаше,
Положаје узима си главне,
За подвиге јуначке и славне,
Министар си целе војске био,
Српски те је народ заволио;
А сад наша Отаџбина мила
Српском се је крвљу опјанила;
По њојзи се свака чуда раде,
Србима се живим очи ваде,
По Хрватској проклете усташе,
Под нож Србе ставили су наше,
Од њих чуда нечувена раде,
Српски народ кољу на хиљаде,
С крвљу сваку замутише реку,
Српску децу као јагњад пеку,
Жив и мртав у Србију хита,
За превозна средства и не пита;
За мртве се постарала Сава,
И вечно им уточиште дала,
А свакоме на грудима пише:
Никад куће неће видет више:
Ледна Сава мртве Србе носи,
Које кама усташка покоси.
Преко Босне и Херцеговине,
Заставе су на кућама црне.
Српска Лика,Кордун и Банија
Усташких је пуна крвопија.
Преко Бачке и равнога Срема
Жива Срба да остане нема.
По Србији комунисти суде,
И угледне убијају људе,
Жељезнице и мостове руше,
Српска села се у пламену пуше;
Наши Срби из домова беже,
Окупатор убија и стеже;
Па,Недићу,српски ђенерале,
Да почнемо од прошлости старе:
Како прото Ненадовић пише,
Твоји стари војсковође бише,
Орашац их и Таково памти,
Кад Вожд славни са султаном рати;
Још нам каже поезија стара,
Кад је Вуче издао Лазара,
Те пропаде српско царство наше,
Завладаше везири и паше,
Онда славна царица Милица,
Уплакана и жалосна лица
Најмлађу је ћерку Оливеру
Бајазиту у хареме дала,
Да би српски народ сачувала.
Тебе народ и Србија тражи,
Шта мош створит сад нам овде кажи.
Српски народ неће другог вођу,
Него тражи славног војсковођу,
Судбина те за Србију веже,
А ђед ти је од Зеока кнеже,
Српског рода велики витеже,
Он је био у Зеоку вођа
Пре устанка Вожда Карађорђа.
Примај терет, изласка ти нема,
Црна нам се трагедија спрема.
Хитлер хоће Србију да дели,
То душманин српског рода жели".
Црна туга свакога обузе
Кад Белићу угледаше сузе
Професору високих наука,
Тешка га је наћерала мука;
Више српска слобода не сија,
Вешала су на сред Теразија,
Виси тужни Србин до Србина,
Створила се трагедија црна.
Са земље ће Срба нестанути,
А Србија пуста останути;
Дужност ти је и идеја света,
Спасит земљу од душмана клета.
Виђе Недић да то није шала,
Кад му Белић рече за вешала;
Тужно срце у груди му јечи,
Па изрече историјске речи:
"Ој Србијо,Душанова дико,
Још те није поробио нико,
Ко сад ово свијетско страшило,
Што те црном тамом обавило.
Твоји Срби живе без слободе,
Хиљаде се на стрељање воде.
Ја не могу томе на пут стати,
Неки ће ме издајником звати.
Ја издајник никад нисам био,
А ко јунак нијесам се крио.
Ал Србија кад ме зове мати,
Морам за њу и свој живот дати".
Брзо глас се по Србији чује:
Милан Недић владу образује,
Није влада биранога гласа,
Него само Народнога спаса.
Кад је Недић образово Владу,
Онда тражи да му војску даду,
И за војску оружје и спрему,
И сву ратну убојну опрему,
Па устаде,на радио хита,
Да за помоћ српску браћу пита:
"Официри и подофицири,
Сви жандари и сви граничари,
Који ропства нијесте допали,
Чим наредбу добијете моју,
Сваки кућу напуштајте своју,
Па хитајте што се може прије
На глас ове црне погибије;
Сва Србија у невољи тужи,
Црвена је аждаја окружи,
Која Москви и Стаљину служи".
Не би дуго,мало време стаде,
И војска се окупи на хиљаде;
Ред до реда на Бањици чека,
Тако им је у прогласу река,
Онда Недић дође на Бањицу,
И ту разви српску тробојницу,
Дочек труба и музика свира,
Пуковник му Бабић рапортира:
"Ђенерале,ево српске војске,
Битке ће се поновит косовске,
Бранићемо народ и Србију,
Док отровну уништимо змију".
Недић смотру на Бањици врши,
А прате га официри виши.
То не беше свечана парада,
Но заштита,да народ не страда.
Онда Недић испред строја стаде,
Поче црне излагати јаде:
"Видите ли браћо и јунаци,
Црни су се спустили облаци,
Априла смо шестог пропанули,
И љутога ропства допанули,
Окупатор ништи немилице,
Не сме народ изаћ на улице.
А сад ево јада и несреће
Од терора коминтерне треће,
Која путем несретнијем креће.
Слободу смо изгубили нашу,
Сада желим чути мисо вашу".
Кад ђенерал преста да говори,
Црна мисо сваког обори;
Црни гласи за својом слободом,
Историјом и јуначким родом,
То их збуни и морал им дави
Ал одговор јуначки се јави;
Колико их на окупу беше,
Сви Недићев предлог прихватише,
Да се борбе поведу витешке,
За Србију у часове тешке.
Носићете име "Српска стража",
А све ће вам наређиват Дража;
Комунисте прогањајте јавно,
А Четнике помажите тајно.
Идеали српски нам налажу,
Да у свему помогнемо Дражу,
Горског Цара српскијех планина,
Великога српског рода сина;
Пред Дражом се тресе "Осовина".
Кад је Недић формирао Стражу,
О свему је известио Дражу,
А ни Дража не размишља даље,
Но Мишића код Недића шаље;
Син чувеног Мишића Војводе,
Код Недића у Београд оде,
По налогу ђенерала Драже,
Да Недићу све по реду каже,
Како га је Дража научио,
На какву се борбу одлучио.
Но да видиш јада и несреће,
Ово пасти у заборав неће.
Страда српска Мачва и Подриње,
Кажу Срби што може најцрње,
Крагујевац и Краљево равно,
Косово је постало крваво.
На све стране хиљаде лешева,
Ко зелена трава покошена.
Али Недић још глас један чује,
С Фрушке Горе Лазар поручује,
И допреше до Недића гласи,
Зове Лазар да му мошти спаси,
Јер Павелић крвав напад спрема,
А Милоша код Лазара нема,
Да заштити од Србије Кнеза,
Косовскога великог витеза.
Свуда су се пронијели гласи:
Недић мошти Лазареве спаси,
И пренесе српску славу зорну
У Београд у сркву Саборну,
Да се Папи усташе не хвале,
Како мошти Цар Лазара пале.
Недић мудро и паметно ради,
Јадне Србе из затвора вади.
Тешки терет на леђима носи,
И свачије увреде подноси.
Напада га Лондон и Вашингтон,
Стаљин прети жива га одрети.
У најтежој по Србе прилици
Издаше га Брозу савезници,
Без разлога и икаква права,
Те великог изгубисмо лава;
Свој је живот за Србију дао,
И ко жртва комуниста пао.
Кад се нова историја пише,
О њему ће рећи много више.
