SLOBA ...........
Kada je svojevremeno, recimo u junu 2003, nakon vaterpolo utakmice SCG – Hrvatska koja se igrala negde u Sloveniji i okončala opštim pičvajzom igrača, navijača, redara i ostalih neslužbenih lica, tadašnji ministar inozemnih poslova Goran Svilanović u odelu skočio u bazen da podeli patriotsko oduševljenje zbog pobede „naših“, uz obavezna tri prsta iznad vode – ispravno se učinilo da je nesrećni Svileni tek izuzetak koji potvrđuje pravilo da srpska politička vrhuška od sporta beži kao đavo od krsta.
Setite se Slobodana Miloševića koji nije znao da razlikuje odbojku od boćanja ili nogomet od hokeja; javno se hvalio da nikada u životu nije prisustvovao nijednoj utakmici, jer ga, očigledno, takva vrsta nadmetanja u kojoj on unapred nije pobednik uopšte nije zanimala. Nikada neću zaboraviti prizor iz kasnih devedesetih kada je, u trenutku slabosti, Milošević odlučio da organizuje prijem za odbojkaše koji su išli na nekakvo takmičenje, recimo na Olimpijadu ili svetsko prvenstvo; potpuno zbunjen i izgubljen u mnoštvu muških junaka koji su mu se uvlačili u dupe
grlili ga i objašnjavali mu čime se bave, čak su mu poklonili dres i naterali ga da se sa dresom slika – Milošević je izgledao autentično nesrećno,
jedva čekajući da se farsa obožavanja završi i da se vrati onome što jedino voli: da gospodari Balkanom i izaziva čovečanstvo na dvoboj.
