Nakon godinu dana u inostranstvu, danas sam otišao u posetu udovici svog najboljeg prijatelja.
Lagao bih kad bi rekao da ne znam šta sam očekivao. Kuća me nije iznenadila, mada mislim da je u živicu zarasla ograda odavno prekoračila svako pravilo primerenog baštovanstva – ne razumem se u cveće, ali čovek ne mora biti profesionalac pa da shvati kako je Celinin ukus po tom pitanju raspojasan. U kući u kojoj sam odrastao, o cvetnim se lejama starala plaćena posluga; i još uvek se slažem da im je u tome retko ko bio ravan. Opet, u poređenju sa Celininim čudovišno preraslim puzavicama, grmovima visine čoveka i kolopletom korenja koje je mrvilo u prah napukle kamenove njene staze; čak je i potpun neznabožac poput mene priznavao da je tim besprekorno održavanim lejama i gredicama nedostajalo lepote taman koliko i izveštaju kakvog poreskog inspektora.
Proporcije su bile bezgrešne, ali, o bogovi, tako prokleto dosadne.
Čovek bi pomislio da neko poput mene zna sve o dosadi, međutim, “čovek” je vrlo retko merilo ma čega, osimu uvreženih mišljenja i olakih zaključaka. Kad se rodite sa srebrnom kašikom u ustima, život vas nauči da čak i lenčarenje, iskoristi li se kako valja, može biti remek-delo. Prokletstvo ljudske vrste nije u nedostatku podražaja već u sredstvima i mogućnostima. Moglo bi se reći da u celom svom odraslom životu nisam osetio dovoljno dosade da joj – podlegnem.
Doduše, moglo bi se reći da nikad nisam ni morao.
U pet godina poznanstva, Celina je jednom ili dva puta napravila zgodne šale na račun toga. Jednom se to dogodilo kad su me ona i Pat zadržali na večeri. Mislim da sam im, nenajavljen, banuo kasno poslepodne, i da nisam pošteno spavao prethodnih dana – kako god, možda vino koje sam tokom večere popio nije bilo samo izgovor, ili je bilo izgovor za neke druge stvari. Moj je odgovor bio papren i pomalo zao. Nisam joj se izvinio, ni sutradan ni ikada kasnije, i mada se nije ni trebala nadati izvinjenju; opet mi je drago što nikad nije saznala da moju zlobu nije izazvala neslana šala. Oboje su, i Pat i ona, reakciju pripisali umoru i vinu; ali razlog usled kojeg sam, zapravo, pobesnio, pre sveg se ticao načina na koji se Celina sklupčala na Patovom kolenu.
Da, tačno je. Ja sam patetičan.
Prošlo je godinu dana od Patove nesreće, a pet od njegovog i Celininog venčanja; i ono što nikada nisam priznao ni pred kim živim na celom prokletom svetu, to je da se nisam ni smejao, nit plakao kada je trebalo. Pat i ja smo bili prijatelji ceo njegov život, do smrti. Nesreću da je bio mlađi sin u porodici koja se – baš kao i moja – još uvek držala starostavnih almanaha i rodoslova, i prava primogeniture; društvo u kojem smo se obojica rodili i rasli ne uzima za naročito zlo – dokle god znate gde vam je mesto. I Pat i ja smo zajedno grejali za pod zakovane drvene klupe ekskluzivnog internata za dečake, dobijali svoju porciju šibe od poslužitelja i članstvo u dvestogodišnjim bratstvima. Poznanstvo između Patove i moje porodice staro je generacijama. Kao deca smo zajedno provodili praznike, i zajedno se budalasali tokom adolescencije krećući se u istom krugu prijatelja, istim mestima i, neretko, istim devojkama. Naravno, posmatrano čak i iz te arogantne perspektive zdravih, mladih i bogatih dripaca koji još uvek veruju da će živeti doveka, kupati se u mleku i spavati sa celim ženskim rodom; moja je budućnost, obasjana sigurnim nasledstvom sina jedinca, bila bolja. Danas se mogu samo nasmijati, i dešava se da, sam sa sobom, ponekad to i uradim. Od nas dvojice, ja sam bio taj koji nikad u celom svom životu nije proveo ni jednog sata u jednom danu strahujući od novčanih briga i neizvesne budućnosti.
Pat je bio taj koji je dobio Celinu.
Nisam se treznio od njegove momačke večeri i bio sam pijan tokom celog venčanja. Ne toliko unezveren da ne bih kako valja obavio svoju dužnost kuma, ali s perfidnom namerom taman dovoljno da se celog događaja jedva kasnije sećam. Pat mi je uvek bio više brat nego prijatelj, i nije tačno da sam ga zamrzio tokom njegovog i Celininog venčanja.
Ne bih da budem pogrešno shvaćen. Možda sam jadan, ali niko, do mene, nema ni pojma u kakvog je zlog, rogatog, bestidno nastranog demona moj jad izrastao tokom godina. Na venčanju, nikakvu sreću nisam želeo Patu sa Celinom. Nisam mu želeo sretan dom. Nisam mu poželeo dug život i zdravo potomstvo. Ali uopšte nije tačno da sam ga tad zamrzeo.
Lagao bih kad bi rekao da ne znam šta sam očekivao. Kuća me nije iznenadila, mada mislim da je u živicu zarasla ograda odavno prekoračila svako pravilo primerenog baštovanstva – ne razumem se u cveće, ali čovek ne mora biti profesionalac pa da shvati kako je Celinin ukus po tom pitanju raspojasan. U kući u kojoj sam odrastao, o cvetnim se lejama starala plaćena posluga; i još uvek se slažem da im je u tome retko ko bio ravan. Opet, u poređenju sa Celininim čudovišno preraslim puzavicama, grmovima visine čoveka i kolopletom korenja koje je mrvilo u prah napukle kamenove njene staze; čak je i potpun neznabožac poput mene priznavao da je tim besprekorno održavanim lejama i gredicama nedostajalo lepote taman koliko i izveštaju kakvog poreskog inspektora.
Proporcije su bile bezgrešne, ali, o bogovi, tako prokleto dosadne.
Čovek bi pomislio da neko poput mene zna sve o dosadi, međutim, “čovek” je vrlo retko merilo ma čega, osimu uvreženih mišljenja i olakih zaključaka. Kad se rodite sa srebrnom kašikom u ustima, život vas nauči da čak i lenčarenje, iskoristi li se kako valja, može biti remek-delo. Prokletstvo ljudske vrste nije u nedostatku podražaja već u sredstvima i mogućnostima. Moglo bi se reći da u celom svom odraslom životu nisam osetio dovoljno dosade da joj – podlegnem.
Doduše, moglo bi se reći da nikad nisam ni morao.
U pet godina poznanstva, Celina je jednom ili dva puta napravila zgodne šale na račun toga. Jednom se to dogodilo kad su me ona i Pat zadržali na večeri. Mislim da sam im, nenajavljen, banuo kasno poslepodne, i da nisam pošteno spavao prethodnih dana – kako god, možda vino koje sam tokom večere popio nije bilo samo izgovor, ili je bilo izgovor za neke druge stvari. Moj je odgovor bio papren i pomalo zao. Nisam joj se izvinio, ni sutradan ni ikada kasnije, i mada se nije ni trebala nadati izvinjenju; opet mi je drago što nikad nije saznala da moju zlobu nije izazvala neslana šala. Oboje su, i Pat i ona, reakciju pripisali umoru i vinu; ali razlog usled kojeg sam, zapravo, pobesnio, pre sveg se ticao načina na koji se Celina sklupčala na Patovom kolenu.
Da, tačno je. Ja sam patetičan.
Prošlo je godinu dana od Patove nesreće, a pet od njegovog i Celininog venčanja; i ono što nikada nisam priznao ni pred kim živim na celom prokletom svetu, to je da se nisam ni smejao, nit plakao kada je trebalo. Pat i ja smo bili prijatelji ceo njegov život, do smrti. Nesreću da je bio mlađi sin u porodici koja se – baš kao i moja – još uvek držala starostavnih almanaha i rodoslova, i prava primogeniture; društvo u kojem smo se obojica rodili i rasli ne uzima za naročito zlo – dokle god znate gde vam je mesto. I Pat i ja smo zajedno grejali za pod zakovane drvene klupe ekskluzivnog internata za dečake, dobijali svoju porciju šibe od poslužitelja i članstvo u dvestogodišnjim bratstvima. Poznanstvo između Patove i moje porodice staro je generacijama. Kao deca smo zajedno provodili praznike, i zajedno se budalasali tokom adolescencije krećući se u istom krugu prijatelja, istim mestima i, neretko, istim devojkama. Naravno, posmatrano čak i iz te arogantne perspektive zdravih, mladih i bogatih dripaca koji još uvek veruju da će živeti doveka, kupati se u mleku i spavati sa celim ženskim rodom; moja je budućnost, obasjana sigurnim nasledstvom sina jedinca, bila bolja. Danas se mogu samo nasmijati, i dešava se da, sam sa sobom, ponekad to i uradim. Od nas dvojice, ja sam bio taj koji nikad u celom svom životu nije proveo ni jednog sata u jednom danu strahujući od novčanih briga i neizvesne budućnosti.
Pat je bio taj koji je dobio Celinu.
Nisam se treznio od njegove momačke večeri i bio sam pijan tokom celog venčanja. Ne toliko unezveren da ne bih kako valja obavio svoju dužnost kuma, ali s perfidnom namerom taman dovoljno da se celog događaja jedva kasnije sećam. Pat mi je uvek bio više brat nego prijatelj, i nije tačno da sam ga zamrzio tokom njegovog i Celininog venčanja.
Ne bih da budem pogrešno shvaćen. Možda sam jadan, ali niko, do mene, nema ni pojma u kakvog je zlog, rogatog, bestidno nastranog demona moj jad izrastao tokom godina. Na venčanju, nikakvu sreću nisam želeo Patu sa Celinom. Nisam mu želeo sretan dom. Nisam mu poželeo dug život i zdravo potomstvo. Ali uopšte nije tačno da sam ga tad zamrzeo.
