Ima od tada... pa šta znam... ja sad imam koliko imam, a to je 33 cele... znači - ima jedno 18-tak godina.
Otišli tatko na mafiju i ja na pecanje. Galovica, tada je tu još moglo šta da se upeca. Prilaz do našeg mesta na kanalu je zemljanim putem. Sa strane, tada bar bilo, njive, uglavnom kukuruz. Išao ćale par dana da hrani i računali smo da će biti ribe. Dan pre spremimo pribor, dva-tri plovka i dva-tri dubinca, kupimo crvene i crne gliste ( ćale procenio da neće na crvića ). U rano jutro skuvamo kafu, pa u termos, napravimo sendviče... i za svo to vreme molimo Boga da mama ne ustane. Kad nas ona isprati - bolje i da ne idemo, nikada ništa upecali nismo
Stigosmo. Parkirao tatko auto malo nakoso, sve vreme sam se tripovala da će da se prevrne i sleti u kanal, ali jugić je stoički izdržao. Počelo da se razdanjuje, idelano vreme da se zabaci. Kaže ćalac - hoćeš da ti namestim mamac, da se ne ubodeš opet ( eee, i dan-danas imam ožiljke po jagodicama prstiju od udice
kako to boli, ljudi moji, lako ona udje u meso, ali kad je čupaš ona sve iskida )? Rekoh - begaj, bre, Mile, sad ću ja tebe da naučim kako se peca A on će - deder, nauči me, samo pazi da te ljuska od jajeta ne izgrebe po glavi dok se izvlačiš, pile jedno ratoborno 
Takav je moj ćalac, zezator i optimista, a ume i neku pametnu da sroči. 
Zabacio Mile prvi, jednom, dva puta, plovak miruje. Treći put ( ne valja, zapetljalo se u granje ribolovačke fore, jel
) i kako je zabacilo, ma ni 3 sekunde prošle nisu, jooooj, kad krete da voza onaj plovak, kad krete da vučeeee 
Ono je bila štuka, ma garant ( osim ako nije bio cverglan Tada ih je još bilo, sada ih nema - i ne treba, al to je druga priča - a ratoborni, a borci, ma milina da se peca ). Dovukao skoro do obale, ma skoro da sam je videla kako se praćaka... i coing - stade sve. Puk'o predvez 
Puko i ćale, ma jedva se obuzdao da ne baci i štap u kanal. Uuuu, majku joj, uuuu, ala se otkači, uuuu, ovo je bio kapitalac... ma idi bre, bila ajkula ( znate onaj vic o ribolovačkim lažima, kada rukama pokazuju kol'ka je riba? E, jednog takvog vezali, tj. ruke mu vezali da ne mož' da pokaže i pitali ga kolku je ribu upecao. A on šakama pokazao krug, koliki je mogao, onako sputan i vezan, i kaže - ma ogromnaaaaa, breeee, ovoliko joj oko bilo )
Uglavnom, stiže letnji dan do podne... dobro, ne baš podne, al nekih 10 i kusur. Ništa upecali nismo, izuzev jednu kornjaču ( moja malenkost je bila tako talična ), koju smo, naravno, pažljivo otkačili i pustili. Ćale, 'oćemo kući? 'ajde, kaže on, ionako ništa nema. Seli, pojeli sendviče, popili kafu i pakovanje. Nije mi dao da sednem u auto dok ga nije izvukao sa one kosine. A i strah bi me bilo i da je dao. Seli u kola i lagano krenuli. Jedna njiva, druga, treća, osma.... ima ih ihaha do glavnog puta. Stade ćale kod jedne njive, izadje iz kola i poče da viče - gde si, seljak, kako ide? A glas odande odgovara - eeeee, de si ribo-govanac, i danas tu, aaa? Razmeniše oni tako po koju i ćale sede nazad u auto, al nikako da krene. Pitam ga ko je taj čovek. Kaže - ma nemam pojma, ovo je njegova njiva, preključe sam mu pomogao, kad sam bio da hranim ribu, stao mu traktor, nešto se bio pokvario, pa sam mu pomogao. Eto, takav je moj matori, svima, uvek, u svakoj prilici, šta mari što mu ime ne zna.
Okrete se ćale, odjednom, sa onim njegovim osmehom. Hoćeš da beremo kukuruz? Kakav bre kukuruz, ćale, jesi ti poludeo, majke ti? Uparkira se on opet, izadje iz kola i viče - ajde, diži komandu pozadine ( deda bio oficir, pa i ćale i ja malo usvojismo terminologiju, čisto iz zezancije ), i na radnu akciju. Još ja ni izašla nisam, a on već viče - domaćiiineee, jel treba pomoć? Onaj odande viče- ajde, blagoslovene mnoge ručice, a proklete mnoge guzice
Oooo, ćero, izvini, nisam te vid'o . A "ćera", tj. moja malenkost, nadrk, mrgud, šta bre ovaj Mile opet filozofira, ebo ga kukuruz, jel on misli da ću ja to da berem...? Sa tim mislima sam ušla u njivu. Do 5 popodne smo sve obrali, napunili prikolicu onog traktora. Ja posle 10 minuta više nisam bila nadrk, bilo mi interesantno. Jesu me malo ruke bolele posle, ali ... nema veze. Mala njiva, što jes', jes', al pos'o golem.
Završili nas troje branje. Kaže gazda - e, ribogovanac, svaka ti čast, i tebi i ćeri. Čovek si, jedanput ( uh, ala me taj izraz i dan-danas nervira, pa to je čudo ). U'zi, napuni gepek, koliko god može da stane, pa vozi kući, zaslužio si. Ćale se nećka - ma nisam ja to zato, nego iz pedagoških razloga, da ovo moje pile ne uči pevca poretku u kokošinjcu ( e, ćale, ćele... )...
Uglavnom, stigosmo mi kući. Pita mama šta smo upecali, a mi u glas - pun gepek ku'ruza ( tako ga gazda zvao ), a ona Pa kad poče tiradu - jesi li ti normalan, da vodiš dete da krade kukuruz, da vas neko ubije... Jedva je ućutkasmo da joj objasnimo Počela da se smeje - jao, s kim ja živim, šta ja trpim, ja se pojedoh gde ste ( jes' ko da smo prvi put išli na pecanje, pa ne zna da umemo da zaginemo i do mraka ), a vi berete kukuruz... al ode da sprema veliku šerpu, da kuva isti
I tako... beše, jednom davno... eeeeh...
Otišli tatko na mafiju i ja na pecanje. Galovica, tada je tu još moglo šta da se upeca. Prilaz do našeg mesta na kanalu je zemljanim putem. Sa strane, tada bar bilo, njive, uglavnom kukuruz. Išao ćale par dana da hrani i računali smo da će biti ribe. Dan pre spremimo pribor, dva-tri plovka i dva-tri dubinca, kupimo crvene i crne gliste ( ćale procenio da neće na crvića ). U rano jutro skuvamo kafu, pa u termos, napravimo sendviče... i za svo to vreme molimo Boga da mama ne ustane. Kad nas ona isprati - bolje i da ne idemo, nikada ništa upecali nismo
Stigosmo. Parkirao tatko auto malo nakoso, sve vreme sam se tripovala da će da se prevrne i sleti u kanal, ali jugić je stoički izdržao. Počelo da se razdanjuje, idelano vreme da se zabaci. Kaže ćalac - hoćeš da ti namestim mamac, da se ne ubodeš opet ( eee, i dan-danas imam ožiljke po jagodicama prstiju od udice
kako to boli, ljudi moji, lako ona udje u meso, ali kad je čupaš ona sve iskida )? Rekoh - begaj, bre, Mile, sad ću ja tebe da naučim kako se peca A on će - deder, nauči me, samo pazi da te ljuska od jajeta ne izgrebe po glavi dok se izvlačiš, pile jedno ratoborno Takav je moj ćalac, zezator i optimista, a ume i neku pametnu da sroči. Zabacio Mile prvi, jednom, dva puta, plovak miruje. Treći put ( ne valja, zapetljalo se u granje ribolovačke fore, jel
) i kako je zabacilo, ma ni 3 sekunde prošle nisu, jooooj, kad krete da voza onaj plovak, kad krete da vučeeee Ono je bila štuka, ma garant ( osim ako nije bio cverglan Tada ih je još bilo, sada ih nema - i ne treba, al to je druga priča - a ratoborni, a borci, ma milina da se peca ). Dovukao skoro do obale, ma skoro da sam je videla kako se praćaka... i coing - stade sve. Puk'o predvez Puko i ćale, ma jedva se obuzdao da ne baci i štap u kanal. Uuuu, majku joj, uuuu, ala se otkači, uuuu, ovo je bio kapitalac... ma idi bre, bila ajkula ( znate onaj vic o ribolovačkim lažima, kada rukama pokazuju kol'ka je riba? E, jednog takvog vezali, tj. ruke mu vezali da ne mož' da pokaže i pitali ga kolku je ribu upecao. A on šakama pokazao krug, koliki je mogao, onako sputan i vezan, i kaže - ma ogromnaaaaa, breeee, ovoliko joj oko bilo )Uglavnom, stiže letnji dan do podne... dobro, ne baš podne, al nekih 10 i kusur. Ništa upecali nismo, izuzev jednu kornjaču ( moja malenkost je bila tako talična ), koju smo, naravno, pažljivo otkačili i pustili. Ćale, 'oćemo kući? 'ajde, kaže on, ionako ništa nema. Seli, pojeli sendviče, popili kafu i pakovanje. Nije mi dao da sednem u auto dok ga nije izvukao sa one kosine. A i strah bi me bilo i da je dao. Seli u kola i lagano krenuli. Jedna njiva, druga, treća, osma.... ima ih ihaha do glavnog puta. Stade ćale kod jedne njive, izadje iz kola i poče da viče - gde si, seljak, kako ide? A glas odande odgovara - eeeee, de si ribo-govanac, i danas tu, aaa? Razmeniše oni tako po koju i ćale sede nazad u auto, al nikako da krene. Pitam ga ko je taj čovek. Kaže - ma nemam pojma, ovo je njegova njiva, preključe sam mu pomogao, kad sam bio da hranim ribu, stao mu traktor, nešto se bio pokvario, pa sam mu pomogao. Eto, takav je moj matori, svima, uvek, u svakoj prilici, šta mari što mu ime ne zna.
Okrete se ćale, odjednom, sa onim njegovim osmehom. Hoćeš da beremo kukuruz? Kakav bre kukuruz, ćale, jesi ti poludeo, majke ti? Uparkira se on opet, izadje iz kola i viče - ajde, diži komandu pozadine ( deda bio oficir, pa i ćale i ja malo usvojismo terminologiju, čisto iz zezancije ), i na radnu akciju. Još ja ni izašla nisam, a on već viče - domaćiiineee, jel treba pomoć? Onaj odande viče- ajde, blagoslovene mnoge ručice, a proklete mnoge guzice
Oooo, ćero, izvini, nisam te vid'o . A "ćera", tj. moja malenkost, nadrk, mrgud, šta bre ovaj Mile opet filozofira, ebo ga kukuruz, jel on misli da ću ja to da berem...? Sa tim mislima sam ušla u njivu. Do 5 popodne smo sve obrali, napunili prikolicu onog traktora. Ja posle 10 minuta više nisam bila nadrk, bilo mi interesantno. Jesu me malo ruke bolele posle, ali ... nema veze. Mala njiva, što jes', jes', al pos'o golem. Završili nas troje branje. Kaže gazda - e, ribogovanac, svaka ti čast, i tebi i ćeri. Čovek si, jedanput ( uh, ala me taj izraz i dan-danas nervira, pa to je čudo ). U'zi, napuni gepek, koliko god može da stane, pa vozi kući, zaslužio si. Ćale se nećka - ma nisam ja to zato, nego iz pedagoških razloga, da ovo moje pile ne uči pevca poretku u kokošinjcu ( e, ćale, ćele... )...
Uglavnom, stigosmo mi kući. Pita mama šta smo upecali, a mi u glas - pun gepek ku'ruza ( tako ga gazda zvao ), a ona
Pa kad poče tiradu - jesi li ti normalan, da vodiš dete da krade kukuruz, da vas neko ubije... Jedva je ućutkasmo da joj objasnimo Počela da se smeje - jao, s kim ja živim, šta ja trpim, ja se pojedoh gde ste ( jes' ko da smo prvi put išli na pecanje, pa ne zna da umemo da zaginemo i do mraka ), a vi berete kukuruz... al ode da sprema veliku šerpu, da kuva isti I tako... beše, jednom davno... eeeeh...
..baš sam uživala .....beše
...samo napred sa pisanjem, imaš svu moguću podršku 
za 
A ima toga da se napiše... ima, ima... 
.
..Taj osećaj utočišta tada..e to mi je jedna od toplijih uspomena iz detinjstva 
...
