Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
Речи никада не могу потпуно изразити смисао, а у генерализацијама се такав смисао додатно губи. Тако се на разним форумима одомаћила подела на патриоте и реформаторе (за ову другу страну има више термина, али ајде узмимо овај). Ја јесам одабрао да у овом спорту навијам, па и учествујем у тиму “патриота” или патриота. Међутим, ред ми је признати да патриотизам не сматрам неком неопходном вредности, чак обрнуто. Онда се логично намеће дефиниција патротизма, коју ја ипак нећу експлицитно дати. Уместо тога, прелазим на ствар, а ви ћете већ видети…
Каже један мој другар, иначе учесник два рата, како је патриотизам срање. “Ти ризикујеш живот за државу, а она ти на крају узме порез и не да ти ништа.” Дакле, не изгледа као да ово има превише смисла. Назовимо овакав патриотизам – државни патриотизам. Генерално, он има више смисла што је нека земља јача. Тако, ако су Американци спремни да бомбардују неку земљу ако су њихови држављани тамо угрожени, а Енглези су некада били спремни да пошаљу морнарицу, овакав патриотизам је најлакше разумети.
Како је код нас? Од земље која тешко решава и проблеме на својој територији, оваква заштита својих грађана је само далека фикција. Али покажу се државни органи у ситуацијама када је могуће нешто урадити. Тако, када је био Цунами, неки наши грађани су привремено нестали. Њихове породице су звале министарство иностраних послова које није учинило ништа, иако би требало да се поломи да пронађе држављане земље које заступа. Све је морало да се среди приватним каналима. Шта ће нам онда уопште држава?
Тако ствари стоје са државним патриотизмом, а како је са осталим вредностима. Узмимо као пример Италијане, народ који сви на свету готиве. Какви су они ратници? Зна се – никакви! Да ли су кукавице? Хмм… Да ли је Лаки Лучиано био кукавица? Ал Капоне? Дакле људи знају за шта треба ризиковати чак и своје животе – ЗА ФАМИЛИЈУ. Фамилија се шире може схватити као заједница која је природно органски повезана. Значи, без сувишне бирократије, али са јасном организацијом и хијеархијом када је неопходна. Мислите ли да је за просечног Италијана у Америци Коза Ностра нешто лоше, или нешто што је само лоше?!?
А сада, вратимо се у земљу која је пример државног патриотизма – у Америку. Према истраживањима Тајмса, 80% Американаца тврде да су срећни у животу. Као разлоге своје среће наводе углавном “децу и унуке, пријатеље, чињење добра другима, супружник(ца) или љубавник(ца), контрола над сопственим животом, и слично – све строго приватно, изоловано од ширих друштвених сфера и стања.
Нешто ми говори да је међу тим “срећним људима” више оних из Бушове “црвене Америке”, него из Керијеве “плаве”.
Као што рече Лабус у својој председничкој кампањи (а ту беседу не бих запамтио да је нису поновили момци из Београдског Синдиката):
ИЗА МЕНЕ ЈЕ МОЈА ФАМИЛИЈА
Каже један мој другар, иначе учесник два рата, како је патриотизам срање. “Ти ризикујеш живот за државу, а она ти на крају узме порез и не да ти ништа.” Дакле, не изгледа као да ово има превише смисла. Назовимо овакав патриотизам – државни патриотизам. Генерално, он има више смисла што је нека земља јача. Тако, ако су Американци спремни да бомбардују неку земљу ако су њихови држављани тамо угрожени, а Енглези су некада били спремни да пошаљу морнарицу, овакав патриотизам је најлакше разумети.
Како је код нас? Од земље која тешко решава и проблеме на својој територији, оваква заштита својих грађана је само далека фикција. Али покажу се државни органи у ситуацијама када је могуће нешто урадити. Тако, када је био Цунами, неки наши грађани су привремено нестали. Њихове породице су звале министарство иностраних послова које није учинило ништа, иако би требало да се поломи да пронађе држављане земље које заступа. Све је морало да се среди приватним каналима. Шта ће нам онда уопште држава?
Тако ствари стоје са државним патриотизмом, а како је са осталим вредностима. Узмимо као пример Италијане, народ који сви на свету готиве. Какви су они ратници? Зна се – никакви! Да ли су кукавице? Хмм… Да ли је Лаки Лучиано био кукавица? Ал Капоне? Дакле људи знају за шта треба ризиковати чак и своје животе – ЗА ФАМИЛИЈУ. Фамилија се шире може схватити као заједница која је природно органски повезана. Значи, без сувишне бирократије, али са јасном организацијом и хијеархијом када је неопходна. Мислите ли да је за просечног Италијана у Америци Коза Ностра нешто лоше, или нешто што је само лоше?!?
А сада, вратимо се у земљу која је пример државног патриотизма – у Америку. Према истраживањима Тајмса, 80% Американаца тврде да су срећни у животу. Као разлоге своје среће наводе углавном “децу и унуке, пријатеље, чињење добра другима, супружник(ца) или љубавник(ца), контрола над сопственим животом, и слично – све строго приватно, изоловано од ширих друштвених сфера и стања.
Нешто ми говори да је међу тим “срећним људима” више оних из Бушове “црвене Америке”, него из Керијеве “плаве”.
Као што рече Лабус у својој председничкој кампањи (а ту беседу не бих запамтио да је нису поновили момци из Београдског Синдиката):
ИЗА МЕНЕ ЈЕ МОЈА ФАМИЛИЈА
:x 
