‘’Sad je kasno da se kajen
nima nazad s ovog puta
Pusti nebon sve dok traje
moja zvizda neka luta…’’
Loza 13 juli u levoj, a desna mi drhti od zelje za cigaretom. Na astalu sveže istranžirana patka, dva noža i shvatam, već neznani put, da Realnost I ja nismo se dugo sreli.
Misli mi se s njenog golog boka prelivaju vrhom pstiju do struka… u tom trenutku uvek uzdahne – kao jecaj, sva se strese… ja šaku tad naslonim sigurno na njen goli trbuh, pripijem se uz nju – čvrsto je stegnem, upijem je u sebe. Osetim izdah – ona se smiri, u mraku ne vidim, ali čujem joj osmeh.
Otresem glavom, kao pastuv kad pokazuje ličnost, nagnem još gutljaj I napišem joj…
Samo da si bila malo upornija, sada bi Naša deca bila naša. Da si bila samo malo upornija, kad već nisam bio, sada bi se tako divno svadjali. Divno bi se izvikali. Ti bi bila onako vojvodjanski rumena u licu, oči bi ti sjale u mraku, a ja, ovako zao krio bih osmeh I čekao da pridješ da te stisnem, pripijem i samo otkucajem svog srca na tvojim malim ledjima ispišem šta si to meni Ti.
Izdaheš, utonemo u san, a onda nas probude oni.
Al’ džaba, to samo loza priča.
Ima jedan kafić, imenom – kao onaj iz smešne serije (ni ovaj život od nje nije logičniji). Navratim, ponekad jer liči, na ono naše – na ono moje. Na hrabrost da te zaprosim pred svima, na hrabrost da me zagrliš čvrsto pred njima.
Svratim ponekad, maštam kako palim cigaretu, ti ulaziš, sedaš za sto I veruješ mi.
Od verujem do nema nas ima mnogo manje od onog jecaja do izdaha. Od mene do ludila… ejjj
13. juli se vraća, a Ti?
‘’Potroši san mladost i dušu i tilo
A sve lipo ća je bilo,
ća je ludo srce snilo,
u pismi se zbilo…’’
Žao mi njih – što nemaju nas.
Znaš da sam samoživ - žao mi mene, jer mi fali njihova ljubav.
Ti besni na život, a ja odoh da stavim patku u zamrzivač. Aleksej voli supicu.
nima nazad s ovog puta
Pusti nebon sve dok traje
moja zvizda neka luta…’’
Loza 13 juli u levoj, a desna mi drhti od zelje za cigaretom. Na astalu sveže istranžirana patka, dva noža i shvatam, već neznani put, da Realnost I ja nismo se dugo sreli.
Misli mi se s njenog golog boka prelivaju vrhom pstiju do struka… u tom trenutku uvek uzdahne – kao jecaj, sva se strese… ja šaku tad naslonim sigurno na njen goli trbuh, pripijem se uz nju – čvrsto je stegnem, upijem je u sebe. Osetim izdah – ona se smiri, u mraku ne vidim, ali čujem joj osmeh.
Otresem glavom, kao pastuv kad pokazuje ličnost, nagnem još gutljaj I napišem joj…
Samo da si bila malo upornija, sada bi Naša deca bila naša. Da si bila samo malo upornija, kad već nisam bio, sada bi se tako divno svadjali. Divno bi se izvikali. Ti bi bila onako vojvodjanski rumena u licu, oči bi ti sjale u mraku, a ja, ovako zao krio bih osmeh I čekao da pridješ da te stisnem, pripijem i samo otkucajem svog srca na tvojim malim ledjima ispišem šta si to meni Ti.
Izdaheš, utonemo u san, a onda nas probude oni.
Al’ džaba, to samo loza priča.
Ima jedan kafić, imenom – kao onaj iz smešne serije (ni ovaj život od nje nije logičniji). Navratim, ponekad jer liči, na ono naše – na ono moje. Na hrabrost da te zaprosim pred svima, na hrabrost da me zagrliš čvrsto pred njima.
Svratim ponekad, maštam kako palim cigaretu, ti ulaziš, sedaš za sto I veruješ mi.
Od verujem do nema nas ima mnogo manje od onog jecaja do izdaha. Od mene do ludila… ejjj
13. juli se vraća, a Ti?
‘’Potroši san mladost i dušu i tilo
A sve lipo ća je bilo,
ća je ludo srce snilo,
u pismi se zbilo…’’
Žao mi njih – što nemaju nas.
Znaš da sam samoživ - žao mi mene, jer mi fali njihova ljubav.
Ti besni na život, a ja odoh da stavim patku u zamrzivač. Aleksej voli supicu.
