Nebojša Romčević
PASIVNO PUŠENJE
"Ne može kompjuter da zna o meni ono što ja ne znam."
IGRAJU
Aleksandar Đurica
Radiša
Radoslav Milenković
Žan-Klod M'Bebe
Mladen Andrejević
Lakan
Marko Baćović
Egon Savin
Reč reditelja
Kada smo bili mali, učili su nas u školi da verujemo u komunistički raj. Mi smo bili uvereni da će Amerika i Engleska uskoro postati zemlje proletera. Proces se odužio. Ali utopije i pripadaju dečijim snovima.
Kada smo ušli u pubertet počeli su uz pomoć televizije da nas truju snom o naciji. Fanatično smo navijali za vođu i nacionalnu državu. Ta noćna mora koštala nas je mnogo naše i rođačke krvi.
Kada smo sazreli, uprkos kordonima srušili smo diktaturu i kolektivno se, na ulicama opijali snom o građanskoj slobodi, toleranciji, kulturi…Izgleda da je ovaj demokratski san imao najkraće noge.
Danas, kad smo već penzionisani, mantraju nam san o blagostanju i pravnoj državi u zajednici evropskih naroda. Pohrlili smo da uđemo kao da nam je poslednje. Trenutno smo zaglavljeni u vratima raja, jer vrata su tek odškrinuta da možemo samo da virimo u srećniji svet.
Šta ćemo sanjati ubuduće, nije više bitno. Prošao nam život sanjajući podmetnute snove.
Nebojša Romčević
Reč pisca
IMA LI NEKOG DA NIJE U PRAVU?
Jedno od večnih pitanja u vezi sa prirodom komedije jeste predmet komedije. Pa i danas, smatramo da neke teme mogu, a neke nikako ne bi smele da postanu komička građa.
Komedija ima tako opaku narav da svoj predmet izvrgne ruglu, desakralizuje ga, učini ga trivijalnim. Istorija je, s druge strane, pokazala da, sa izvesne istorijske distance, sva „sveta mesta“ u sebi nose i zrno autoparodije koja, s vremenom, dobija na snazi.
Možemo reći da je kontekst u kome živimo dramatičan i krvav; pun ljudskih i civilizacijskih drama, stradanja, gladi i nepravde. I svakako, to nisu teme koje lako mogu postati predmet komedije. Međutim, retorika i praksa, koje stoje iza čitavog užasa u koji smo uronjeni, to svakako jesu. Rat koji se odvija u mesu, začet je u rečima, štaviše diskursima, gotovim intelektualnim modelima kojima samo nedostaje Bog pa da budu dogme. U svaki od mnogih političkih diskursa ugrađeno je i dugme za samouništenje i uništenje drugih. Svaki od njih ima svoj sistem vrednosti unutar koga se zna ko su nevine žrtve, a ko su teroristi i ubice.
Kao da sve to nije već samo po sebi dovoljno komično, krvavo urnebesno, dodali smo i nama najdražeg komičnog junaka – Srbina intelektualca, lik koji umire da bi se dopao. U toj potrebi nasušnoj da se svidi, da bude pohvaljen od nekog komesara ili kancelara, naš će Srbin ostati bez ijednog ubeđenja, ali će za svako biti spreman da umre… ili bar da pusti druge da umru.
PASIVNO PUŠENJE
"Ne može kompjuter da zna o meni ono što ja ne znam."
IGRAJU
Aleksandar Đurica
Radiša
Radoslav Milenković
Žan-Klod M'Bebe
Mladen Andrejević
Lakan
Marko Baćović
Egon Savin
Reč reditelja
Kada smo bili mali, učili su nas u školi da verujemo u komunistički raj. Mi smo bili uvereni da će Amerika i Engleska uskoro postati zemlje proletera. Proces se odužio. Ali utopije i pripadaju dečijim snovima.
Kada smo ušli u pubertet počeli su uz pomoć televizije da nas truju snom o naciji. Fanatično smo navijali za vođu i nacionalnu državu. Ta noćna mora koštala nas je mnogo naše i rođačke krvi.
Kada smo sazreli, uprkos kordonima srušili smo diktaturu i kolektivno se, na ulicama opijali snom o građanskoj slobodi, toleranciji, kulturi…Izgleda da je ovaj demokratski san imao najkraće noge.
Danas, kad smo već penzionisani, mantraju nam san o blagostanju i pravnoj državi u zajednici evropskih naroda. Pohrlili smo da uđemo kao da nam je poslednje. Trenutno smo zaglavljeni u vratima raja, jer vrata su tek odškrinuta da možemo samo da virimo u srećniji svet.
Šta ćemo sanjati ubuduće, nije više bitno. Prošao nam život sanjajući podmetnute snove.
Nebojša Romčević
Reč pisca
IMA LI NEKOG DA NIJE U PRAVU?
Jedno od večnih pitanja u vezi sa prirodom komedije jeste predmet komedije. Pa i danas, smatramo da neke teme mogu, a neke nikako ne bi smele da postanu komička građa.
Komedija ima tako opaku narav da svoj predmet izvrgne ruglu, desakralizuje ga, učini ga trivijalnim. Istorija je, s druge strane, pokazala da, sa izvesne istorijske distance, sva „sveta mesta“ u sebi nose i zrno autoparodije koja, s vremenom, dobija na snazi.
Možemo reći da je kontekst u kome živimo dramatičan i krvav; pun ljudskih i civilizacijskih drama, stradanja, gladi i nepravde. I svakako, to nisu teme koje lako mogu postati predmet komedije. Međutim, retorika i praksa, koje stoje iza čitavog užasa u koji smo uronjeni, to svakako jesu. Rat koji se odvija u mesu, začet je u rečima, štaviše diskursima, gotovim intelektualnim modelima kojima samo nedostaje Bog pa da budu dogme. U svaki od mnogih političkih diskursa ugrađeno je i dugme za samouništenje i uništenje drugih. Svaki od njih ima svoj sistem vrednosti unutar koga se zna ko su nevine žrtve, a ko su teroristi i ubice.
Kao da sve to nije već samo po sebi dovoljno komično, krvavo urnebesno, dodali smo i nama najdražeg komičnog junaka – Srbina intelektualca, lik koji umire da bi se dopao. U toj potrebi nasušnoj da se svidi, da bude pohvaljen od nekog komesara ili kancelara, naš će Srbin ostati bez ijednog ubeđenja, ali će za svako biti spreman da umre… ili bar da pusti druge da umru.
