- Poruka
- 9.023
Park
Naš grad ima prelepe parkove. Moj omiljeni je ovaj gde se sada nalazim. Nedaleko je od centra nekadašnje varoši. Star je nekoliko vekova i vremenom je menjao oblik i veličinu. Postao je oaza života u sivilu metropole. Kada se zađe duboko sve što se od urbane vreve može videti su vrhovi oblakodera u izmaglici koji se izdižu iznad krošnji hrastova. Ima dva mala jezera na obodima i jedno veliko u sredini. Neretko se mogu videti divlje ptice...
Kraj vode moja draga Ivana hranila je labudove. Upoznali smo se na prijemnom ispitu fakulteta. Uhvatio sam je kako prepisuje od mene. Kako bi se iskupila predložila je da me izvede na kafu i kolače u obližnju poslastičarnicu. Još uvek se sećam šta je tada nosila. Plava majica žutih kratkih rukava, kao nekog sportskog kluba i na kolenima pocepane farmerice. Gledao sam njene duboke plave oči dok smo delili kolač jer ni ona ni ja nismo imali dovoljno novca za još jedan. Plava kosa vezana u rep koji je ležao na desnom ramenu. Blago lice bez oštrih crta i tanke usne. Vitka kao vrba, ime joj sasvim odgovara, pomislio sam. Kada smo dobili rezultate ispita video sam da je prošla bolje od mene, nije prepisivala, od početka je znala šta želi. Odrasla je u malom selu na severu zemlje. U početku mi je njen naglasak bio pomalo smešen. Čini mi se, sada ne bih mogao da živim bez njega.
Sumrak koji kao da je trajao večno polako je prelazio u tamu i pesmu dnevnih ptica smenjivao je huk sova. Zasvetlele su noćne lampe.
--Ostavi ptice na miru, dođi, sedi pored mene.
Približavala polako, kao da ne dodiruje zemlju. Izgledala je nerealno, pomalo odsutno i nezainteresovano. Bilo mi je čudno jer je ona ta koja uvek ima inicijativu. Možda joj je dosadilo? Volim je svim srcem od kad je znam. Zašto to ne osećam sada? Čini mi se da je hladno ali nisam sasvim siguran.
--Uzmi moju jaknu, hladno je da budeš samo u toj majici.
Okrenula se i čekala da je ogrnem.
--Zašto samo ćutiš? Šta ti je danas? Kaži nešto.
I dalje je ćutala. Nakon nekoliko trenutaka naglo se okrenula, poljubila me i šapnula na uvo "uhvati me". Smejući se pobegla je iza ugla žive ograde. Krenuo sam za njom ali je već nestala.
Sada se već potpuno smračilo, Rojevi insekata su se skupljali oko noćnih svetiljki. Nikad ih toliko nisam ranije video. Izgledalo je odvratno, gotovo sablasno. Inače se pomalo plašim tame i nepoznatog ali tada nisam osećao ništa. Tražeći je nisam ni primetio odmah da se nalazim na mestu gde ranije nikada nisam bio. Vrlo dobro znam ovaj park, svaki njegov kraj. Gde se to nalazim? Noćnih svetiljki i buba više nije bilo. Išao sam korak po korak purpurnom stazom koja kao da svetli u mraku. Čini mi se kao da sve vidim što se na njoj nalazi i ako nema svetla. Kao da me je hvatala panika, ali nisam bio sasvim siguran, Zašto nisam siguran? Imao sam osećaj da neko ide pored mene mimo staze ali van nje nisam mogao ništa da vidim. Gledao sam u tamu širom otvorenih očiju ali se ništa nije naziralo. Sove se više nisu čule. Kako sam išao dalje pratio me je taj isti osećaj nelagode kao da je neko tu pored, na dohvat ruke. Tiho sam rekao:
--Ivana, jesi li to ti?
Niko nije odgovarao. Možda samo umišljam. Nisam siguran više. Ovaj put glasnije, gotova sam povikao:
--Ivana, dosta je bilo igre!
Nije se pojavila niti odgovarala. U susret mi je dolazio neko. Krupan čovek, nosio je mantil do zemlje. Nisam mu video noge, izgledao je kao da klizi prema meni. Približivši se na nekoliko koraka video sam njegovo bledo hladno lice bez osmeha i napetosti, bez ijedne vidljive emocije. Pogledavši me progovorio je zastrašujućim gotovo neljudskim glasom, kao pas kojeg dave:
--Šta gledaš? Zar ne prepoznajeć brata rođenog?
Zbunjen, preznuo sam se. Nastavio je:
--Slušaj, u subotu je trka. Ovaj put ti voziš a ja ću biti navigator. Pogledao sam mape i velike su nam šanse da ovaj amaterski reli kup osvojimo. Neću više da te zadržavam, vidim da tražiš ženu, malo pre sam je video. Otišla je kući.
Zaprepašćen sam pitao:
-Ženu!?
Gledao me je bled ali sada vidno zabrinut za mene:
--Da ženu. Šta je sa tobom? Prvo mene nisi prepoznao, sada ne znaš da si oženjen.
Ivana i ja smo venčani, kako sam to mogao zaboraviti? Spustio sam pogled dole. Još uvek sam hodao, nikada nisam ni stao. Kada sam podiglao glavu njega više nije bilo. Stajao sam ispred naše kuće. Sada se sećam, kupili smo je pre pet godina. Nećemo otplatiti dug banci još dugi niz godina. Svetlo u prizemlju je bilo uključeno. Pogledao sam sat na ruci koji nije radio. Mora da je davno stigla, nisam siguran koliko dugo sam lutao. Ne znam ni kako sam stigao ovde. Prišao sam vratima, bila su zaključana.
--Ivana, pusti me unutra.
Čulo se tiho jecanje sa druge strane.
--Ivana, šta se desilo? Zašto plačeš? Pusti me unutra!
Nije otvarala. Neko čudno ritmičko pištanje izbijalo je u daljini. Nisam sam znao odakle dolazi, kao da dolazi iznutra. Nedavno smo stavili protivpožarne alarme. Da se nije nešto zapalilo?
--Ivana pusti me da uđem!
Nije bilo odgovora. Tada su se čula unutrašnja vrata i koraci. Tamo je bio još neko. Uzeo sam kamen sa ivičnjaka i bacio ga na prozor. Iznenađen gledao sam kako se kamen raspada na bezbroj malih delova. Zbunjen i nemoćan prislonio sam obraz na vrata kako bih čuo šta se dešava. Prestala je da plače i čuo sa muški glas:
--Gospođo, stvarno mi je žao ali mi više ništa ne možemo da učinimo za njega. Od udesa je prošlo dve godine i jedino što ga drži u životu su aparati. Potpuno smo sigurni da mu je mozak mrtav. Treba nam vaša saglasnost da ga skinemo sa mašina. Znam da je teško, ali vreme je da nastavite dalje. Molim vas potpišite ovde, mi ćemo obaviti ostalo. Ako vam je teško da budete ovde možete slobodno otići. Plač se polako utišavao kako je odlazila.
Uspaničen, posle dugo vremena osećao sam strah.
--Ivana stani! Reci mu da sam živ! Ivana! Doktore, ja sam živ!
Lupao sam po vratima svom snagom i urlao iz sveg glasa ali zalud. Mene više niko ne čuje. Svetlo u kući je polako počelo da se gasi. Ono pištanje je prestalo. Moje srce je stalo.
Smiren, seo sam na stepenice ispred kuće i gledao kako moj brat sada ozarenog lica dolazi u susret.
Naš grad ima prelepe parkove. Moj omiljeni je ovaj gde se sada nalazim. Nedaleko je od centra nekadašnje varoši. Star je nekoliko vekova i vremenom je menjao oblik i veličinu. Postao je oaza života u sivilu metropole. Kada se zađe duboko sve što se od urbane vreve može videti su vrhovi oblakodera u izmaglici koji se izdižu iznad krošnji hrastova. Ima dva mala jezera na obodima i jedno veliko u sredini. Neretko se mogu videti divlje ptice...
Kraj vode moja draga Ivana hranila je labudove. Upoznali smo se na prijemnom ispitu fakulteta. Uhvatio sam je kako prepisuje od mene. Kako bi se iskupila predložila je da me izvede na kafu i kolače u obližnju poslastičarnicu. Još uvek se sećam šta je tada nosila. Plava majica žutih kratkih rukava, kao nekog sportskog kluba i na kolenima pocepane farmerice. Gledao sam njene duboke plave oči dok smo delili kolač jer ni ona ni ja nismo imali dovoljno novca za još jedan. Plava kosa vezana u rep koji je ležao na desnom ramenu. Blago lice bez oštrih crta i tanke usne. Vitka kao vrba, ime joj sasvim odgovara, pomislio sam. Kada smo dobili rezultate ispita video sam da je prošla bolje od mene, nije prepisivala, od početka je znala šta želi. Odrasla je u malom selu na severu zemlje. U početku mi je njen naglasak bio pomalo smešen. Čini mi se, sada ne bih mogao da živim bez njega.
Sumrak koji kao da je trajao večno polako je prelazio u tamu i pesmu dnevnih ptica smenjivao je huk sova. Zasvetlele su noćne lampe.
--Ostavi ptice na miru, dođi, sedi pored mene.
Približavala polako, kao da ne dodiruje zemlju. Izgledala je nerealno, pomalo odsutno i nezainteresovano. Bilo mi je čudno jer je ona ta koja uvek ima inicijativu. Možda joj je dosadilo? Volim je svim srcem od kad je znam. Zašto to ne osećam sada? Čini mi se da je hladno ali nisam sasvim siguran.
--Uzmi moju jaknu, hladno je da budeš samo u toj majici.
Okrenula se i čekala da je ogrnem.
--Zašto samo ćutiš? Šta ti je danas? Kaži nešto.
I dalje je ćutala. Nakon nekoliko trenutaka naglo se okrenula, poljubila me i šapnula na uvo "uhvati me". Smejući se pobegla je iza ugla žive ograde. Krenuo sam za njom ali je već nestala.
Sada se već potpuno smračilo, Rojevi insekata su se skupljali oko noćnih svetiljki. Nikad ih toliko nisam ranije video. Izgledalo je odvratno, gotovo sablasno. Inače se pomalo plašim tame i nepoznatog ali tada nisam osećao ništa. Tražeći je nisam ni primetio odmah da se nalazim na mestu gde ranije nikada nisam bio. Vrlo dobro znam ovaj park, svaki njegov kraj. Gde se to nalazim? Noćnih svetiljki i buba više nije bilo. Išao sam korak po korak purpurnom stazom koja kao da svetli u mraku. Čini mi se kao da sve vidim što se na njoj nalazi i ako nema svetla. Kao da me je hvatala panika, ali nisam bio sasvim siguran, Zašto nisam siguran? Imao sam osećaj da neko ide pored mene mimo staze ali van nje nisam mogao ništa da vidim. Gledao sam u tamu širom otvorenih očiju ali se ništa nije naziralo. Sove se više nisu čule. Kako sam išao dalje pratio me je taj isti osećaj nelagode kao da je neko tu pored, na dohvat ruke. Tiho sam rekao:
--Ivana, jesi li to ti?
Niko nije odgovarao. Možda samo umišljam. Nisam siguran više. Ovaj put glasnije, gotova sam povikao:
--Ivana, dosta je bilo igre!
Nije se pojavila niti odgovarala. U susret mi je dolazio neko. Krupan čovek, nosio je mantil do zemlje. Nisam mu video noge, izgledao je kao da klizi prema meni. Približivši se na nekoliko koraka video sam njegovo bledo hladno lice bez osmeha i napetosti, bez ijedne vidljive emocije. Pogledavši me progovorio je zastrašujućim gotovo neljudskim glasom, kao pas kojeg dave:
--Šta gledaš? Zar ne prepoznajeć brata rođenog?
Zbunjen, preznuo sam se. Nastavio je:
--Slušaj, u subotu je trka. Ovaj put ti voziš a ja ću biti navigator. Pogledao sam mape i velike su nam šanse da ovaj amaterski reli kup osvojimo. Neću više da te zadržavam, vidim da tražiš ženu, malo pre sam je video. Otišla je kući.
Zaprepašćen sam pitao:
-Ženu!?
Gledao me je bled ali sada vidno zabrinut za mene:
--Da ženu. Šta je sa tobom? Prvo mene nisi prepoznao, sada ne znaš da si oženjen.
Ivana i ja smo venčani, kako sam to mogao zaboraviti? Spustio sam pogled dole. Još uvek sam hodao, nikada nisam ni stao. Kada sam podiglao glavu njega više nije bilo. Stajao sam ispred naše kuće. Sada se sećam, kupili smo je pre pet godina. Nećemo otplatiti dug banci još dugi niz godina. Svetlo u prizemlju je bilo uključeno. Pogledao sam sat na ruci koji nije radio. Mora da je davno stigla, nisam siguran koliko dugo sam lutao. Ne znam ni kako sam stigao ovde. Prišao sam vratima, bila su zaključana.
--Ivana, pusti me unutra.
Čulo se tiho jecanje sa druge strane.
--Ivana, šta se desilo? Zašto plačeš? Pusti me unutra!
Nije otvarala. Neko čudno ritmičko pištanje izbijalo je u daljini. Nisam sam znao odakle dolazi, kao da dolazi iznutra. Nedavno smo stavili protivpožarne alarme. Da se nije nešto zapalilo?
--Ivana pusti me da uđem!
Nije bilo odgovora. Tada su se čula unutrašnja vrata i koraci. Tamo je bio još neko. Uzeo sam kamen sa ivičnjaka i bacio ga na prozor. Iznenađen gledao sam kako se kamen raspada na bezbroj malih delova. Zbunjen i nemoćan prislonio sam obraz na vrata kako bih čuo šta se dešava. Prestala je da plače i čuo sa muški glas:
--Gospođo, stvarno mi je žao ali mi više ništa ne možemo da učinimo za njega. Od udesa je prošlo dve godine i jedino što ga drži u životu su aparati. Potpuno smo sigurni da mu je mozak mrtav. Treba nam vaša saglasnost da ga skinemo sa mašina. Znam da je teško, ali vreme je da nastavite dalje. Molim vas potpišite ovde, mi ćemo obaviti ostalo. Ako vam je teško da budete ovde možete slobodno otići. Plač se polako utišavao kako je odlazila.
Uspaničen, posle dugo vremena osećao sam strah.
--Ivana stani! Reci mu da sam živ! Ivana! Doktore, ja sam živ!
Lupao sam po vratima svom snagom i urlao iz sveg glasa ali zalud. Mene više niko ne čuje. Svetlo u kući je polako počelo da se gasi. Ono pištanje je prestalo. Moje srce je stalo.
Smiren, seo sam na stepenice ispred kuće i gledao kako moj brat sada ozarenog lica dolazi u susret.
