guest 135511
Buduća legenda
- Poruka
- 39.924
Овде ћу изнети неке парадоксе које сам ја уочила током размишљања о Шопенхауеровој филозофији. Ја, наравно, не спорим могућност да сам ја глупа особа, али у том случају не желим да ми се спочитава та глупост од стране елитистички оријентисаних чланова форума, већ желим да ми се објасни. Јер ко прихвата да не разуме, има шансу да разуме.
Такође, ова тема неће служити да се оповргава сама Шопенхауерова филозофија, већ да се разматрају њени парадокси. Дакле онај ко Шопенхауерову филозофију одбацује у потпуности, нема шта да тражи на овој теми.
Шопенхауерова филозофија је вриштање услед агоније метафизичког бола, Сиоранов "крик безнађа", Мунков "крик", да; али само вриштање не чини ништа осим што продубљује агонију. Неће ме вриштање, огорченост, презирање сваке особе и сваке корњаче на овом свету - спасити. Баш супротно ће ме спасити. Ја не желим да мрзим корњачу и одбијам да мрзим корњачу.
Парадокс 1.
Шопенхауер не нуди одговор на питање због чега се метафизичка воља објективише. Такође каже да метафизичка воља - кроз објективацију - спознаје саму себе. Дакле, објективише се да би спознала саму себе. Јер ако је метафизичка воља све у потентном стању, не постоји нешто што она није, једини начин да спозна саму себе је да створи екстерналистичку позицију са које би се могла сагледати. Да створи око које посматра. Шопенхауер каже: "Ми не посматрамо, ми посматрамо око које посматра."
Шта је ту онда проблем да се каже: метафизичка воља се објективише да би спознала саму себе? Спознати себе је и једино могуће кроз перцепцију, опажање. Бити значи бити опажен, тако да знати себе је једино могуће кроз око другога, око које посматра.
Парадокс 2.
У реду, метафизичка воља се објективише да би спознала саму себе. Сада је проблем што се објективише у оваквом свету разноразних страхота. Што би значило да метафизичка воља има неку концепцију шта је добро а шта је лоше? Одакле јој та концепција, када је она изван добра и зла, она добро и зло не познаје, она је фузија супротности, у њој супротности нису издиференциране? Она је изван искуства, до поимања добра и зла долази тек у искуству.
Ја бих пре рекла да се ради о несвести. Да је несвест = злоба. Јер онај ко није свестан природе свога бића, онај ко не схвата да повређујући другога повређује себе - јер смо сви исто биће, онај ко не схвата да мучећи другога мучи самога себе, тај ће и чинити зла дела, гајити мржњу у своме бићу. Јер гајити мржњу чак и према другоме, не дешава се нигде осим у нашем бићу, у нама. То језгро мржње остаје у нама, колико год друге особе узимали за узрок те мржње или је пројектовали на друге.
Дакле, ради се о борби свести против несвести. Несвест би била зло, апсолутна свест би била добро. Зато се понегде може срести дефиниција апсолутне свести као Божије свести, God consciousness.
Као рецимо, дете, када је мало, његови цртежи биће жврљотине. Са развојем свести, линије ће постајати све префињеније, цртежи све лепши у смислу да се види да их је радила интелигентна рука. До евентуалног развоја уметничког генија. Да ли ћемо жврљотине назвати "зло"? Чисто сумњам, назваћемо их недовољно развијена свест.
Парадокс 3.
Овај свет је казна за наше злобне суштине и карактере. У реду. Кога метафизичка воља кажњава, саму себе? Јер она је у основи свега, па и мене. Ако кажњава мене, кажњава себе? Ако је нешто казна, мора бити казна за нешто? Дакле, казна као последица. Како последица у изванпојавном свет у коме каузалитет не важи?
Парадокс 4.
Ако смо сви сушто зло у својој најинтимнијој суштини, како то да ја у себи препознајем потенцијално добро, љубав, морал? Одакле то, у бићу које је сушто зло?
Парадокс 5.
Сви смо на овом свету због свог интелигибилног карактера, једина шанса за наше спасење је његова промена, а Шопехауер једва да дозвољава могућност да је то могуће? Дакле, промена карактера је једини спас, а то скоро да није могуће?
Парадокс 6.
Суицид. Криви смо што смо на овоме свету, не знамо што смо криви, али ок, опет не можемо ни да се убијемо, јер суицид не води негацији воље нити ослабађању од метафизичког зла?
Дакле, трпи агонију јер метафизичка воља црпи задовољство из твоје патње, заправо метафизичка воља је твоја права суштина, тако да заправо црпиш задовољство из сам своје патње?
Парадокс 7.
Због чега је све ово проблем, када смо ми вечна и трансцедентна бића, богови у својој суштини? Због чега би ме све ово тангирало?
Такође, ова тема неће служити да се оповргава сама Шопенхауерова филозофија, већ да се разматрају њени парадокси. Дакле онај ко Шопенхауерову филозофију одбацује у потпуности, нема шта да тражи на овој теми.
Шопенхауерова филозофија је вриштање услед агоније метафизичког бола, Сиоранов "крик безнађа", Мунков "крик", да; али само вриштање не чини ништа осим што продубљује агонију. Неће ме вриштање, огорченост, презирање сваке особе и сваке корњаче на овом свету - спасити. Баш супротно ће ме спасити. Ја не желим да мрзим корњачу и одбијам да мрзим корњачу.
Парадокс 1.
Шопенхауер не нуди одговор на питање због чега се метафизичка воља објективише. Такође каже да метафизичка воља - кроз објективацију - спознаје саму себе. Дакле, објективише се да би спознала саму себе. Јер ако је метафизичка воља све у потентном стању, не постоји нешто што она није, једини начин да спозна саму себе је да створи екстерналистичку позицију са које би се могла сагледати. Да створи око које посматра. Шопенхауер каже: "Ми не посматрамо, ми посматрамо око које посматра."
Шта је ту онда проблем да се каже: метафизичка воља се објективише да би спознала саму себе? Спознати себе је и једино могуће кроз перцепцију, опажање. Бити значи бити опажен, тако да знати себе је једино могуће кроз око другога, око које посматра.
Парадокс 2.
У реду, метафизичка воља се објективише да би спознала саму себе. Сада је проблем што се објективише у оваквом свету разноразних страхота. Што би значило да метафизичка воља има неку концепцију шта је добро а шта је лоше? Одакле јој та концепција, када је она изван добра и зла, она добро и зло не познаје, она је фузија супротности, у њој супротности нису издиференциране? Она је изван искуства, до поимања добра и зла долази тек у искуству.
Ја бих пре рекла да се ради о несвести. Да је несвест = злоба. Јер онај ко није свестан природе свога бића, онај ко не схвата да повређујући другога повређује себе - јер смо сви исто биће, онај ко не схвата да мучећи другога мучи самога себе, тај ће и чинити зла дела, гајити мржњу у своме бићу. Јер гајити мржњу чак и према другоме, не дешава се нигде осим у нашем бићу, у нама. То језгро мржње остаје у нама, колико год друге особе узимали за узрок те мржње или је пројектовали на друге.
Дакле, ради се о борби свести против несвести. Несвест би била зло, апсолутна свест би била добро. Зато се понегде може срести дефиниција апсолутне свести као Божије свести, God consciousness.
Као рецимо, дете, када је мало, његови цртежи биће жврљотине. Са развојем свести, линије ће постајати све префињеније, цртежи све лепши у смислу да се види да их је радила интелигентна рука. До евентуалног развоја уметничког генија. Да ли ћемо жврљотине назвати "зло"? Чисто сумњам, назваћемо их недовољно развијена свест.
Парадокс 3.
Овај свет је казна за наше злобне суштине и карактере. У реду. Кога метафизичка воља кажњава, саму себе? Јер она је у основи свега, па и мене. Ако кажњава мене, кажњава себе? Ако је нешто казна, мора бити казна за нешто? Дакле, казна као последица. Како последица у изванпојавном свет у коме каузалитет не важи?
Парадокс 4.
Ако смо сви сушто зло у својој најинтимнијој суштини, како то да ја у себи препознајем потенцијално добро, љубав, морал? Одакле то, у бићу које је сушто зло?
Парадокс 5.
Сви смо на овом свету због свог интелигибилног карактера, једина шанса за наше спасење је његова промена, а Шопехауер једва да дозвољава могућност да је то могуће? Дакле, промена карактера је једини спас, а то скоро да није могуће?
Парадокс 6.
Суицид. Криви смо што смо на овоме свету, не знамо што смо криви, али ок, опет не можемо ни да се убијемо, јер суицид не води негацији воље нити ослабађању од метафизичког зла?
Дакле, трпи агонију јер метафизичка воља црпи задовољство из твоје патње, заправо метафизичка воља је твоја права суштина, тако да заправо црпиш задовољство из сам своје патње?
Парадокс 7.
Због чега је све ово проблем, када смо ми вечна и трансцедентна бића, богови у својој суштини? Због чега би ме све ово тангирало?
Само ми је ово на крају привукло пажњу па сам и на то одговорио.
))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))
