Sasha Smirnoff
Ističe se
- Poruka
- 2.045
Званично, рат на Пацифику почео је две године пре почетка самог Другог светског рата, односно, војном инвазијом Јапана на Кину, а интензивирао се уласком Сједињених Држава у сукоб, децембра 1941. , након јапанског напада на Перл Харбур. Као што је свима нама познато, ове крваве године страховитог рата завршене су бацањем атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки.
Ово је, стратешки гледано, једно веома занимљиво ратиште, са динамичним развојем догађаја и готово даноноћним поморским биткама две, за то време, изузетно снажне морнарице и авијације, америчке и јапанске.
Ратне "игре" вођене на овом позамашном делу планете, па и сами адмирали, пилоти и војници који су све то искусили, су неисцрпна тема о којој сумњам да се овде у опште говорило или је таква тема утонула у море ових о ЈВуО, четницима, комунистима, усташама...
С обзиром на опширност опција које би могле да послуже као фокус уводне поруке, одабраћу један мали сегмент: америчког генерала Дагласа Мекартура, хероја обе Филипинске кампање.
Узимајући у обзир да је управо он још двадесетих година 20. века био на служби на Филипинима, као командант америчке војске, а где је, уједно, постао и најмлађи генерал мајор, те логично познавање терена и прилика на острвима, још у првим данима рата, Мекартур постаје савезнички командант на филипинских острва.
За главну тачку своје одбрамбене стратегије пред Јапанцима он одређује утврђено острво Корегидор, где концентрише главнину снага. Међутим, немајући изгледа да се одупре бројчано надмоћнијем непријатељу, председник Рузвелт наређује повлачење које Мекартур најпре одбија, али потом под бива присиљен да испоштује наређење.
Управо тада, он исказује култно обећање " I'll be back!", које америчка пропаганда користи у промотивне сврхе.
Можда баш због овога, генерал убрзо постаје свестан важности медија, које током целог рата врло вешто користи за стварање, па, готово једног мита о себи - опуштеном америчком генералу препознатљивог имиџа, са изгужваном шапком (комбинацијом капе филипинског маршала и америчког генерала), лулом од кукурузног клипа направљеној специјално за њега и по његовом нацрту и обавезним пилотским Ray Ban наочарама.
Управо овај слух за медије му је обезбедио популарност у народу која се граничила са популарношћу америчког председника.
По повлачењу са Филипина, најпре из Мелбурна, а потом из Бризбејна, а у координацији са морнаричким штабом на Хавајима, он командује савезничким снагама на пацифичком ратишту. Постао је, мало касније, врховни командант савезничких снага у јужнопацифичкој зони.
1944. године, након савезничке победе у бици за Филипине, Мекартур се враћа у Манилу где поставља свој штаб, одакле наставља да командује завршним акцијама против Јапана. Исте те године, Сенат му додељује пету генералску звездицу.
Врхунац његове каријере је, вероватно, био моменат када 1945. године, на ратном броду USS Missouri, усидреном у токијском заливу, прима предају, односно капитулацију јапанских власти.
Познато је да је Мекартур био противник употребе атомске бомбе против Јапана.
Ово је, стратешки гледано, једно веома занимљиво ратиште, са динамичним развојем догађаја и готово даноноћним поморским биткама две, за то време, изузетно снажне морнарице и авијације, америчке и јапанске.
Ратне "игре" вођене на овом позамашном делу планете, па и сами адмирали, пилоти и војници који су све то искусили, су неисцрпна тема о којој сумњам да се овде у опште говорило или је таква тема утонула у море ових о ЈВуО, четницима, комунистима, усташама...
С обзиром на опширност опција које би могле да послуже као фокус уводне поруке, одабраћу један мали сегмент: америчког генерала Дагласа Мекартура, хероја обе Филипинске кампање.
Узимајући у обзир да је управо он још двадесетих година 20. века био на служби на Филипинима, као командант америчке војске, а где је, уједно, постао и најмлађи генерал мајор, те логично познавање терена и прилика на острвима, још у првим данима рата, Мекартур постаје савезнички командант на филипинских острва.
За главну тачку своје одбрамбене стратегије пред Јапанцима он одређује утврђено острво Корегидор, где концентрише главнину снага. Међутим, немајући изгледа да се одупре бројчано надмоћнијем непријатељу, председник Рузвелт наређује повлачење које Мекартур најпре одбија, али потом под бива присиљен да испоштује наређење.
Управо тада, он исказује култно обећање " I'll be back!", које америчка пропаганда користи у промотивне сврхе.
Можда баш због овога, генерал убрзо постаје свестан важности медија, које током целог рата врло вешто користи за стварање, па, готово једног мита о себи - опуштеном америчком генералу препознатљивог имиџа, са изгужваном шапком (комбинацијом капе филипинског маршала и америчког генерала), лулом од кукурузног клипа направљеној специјално за њега и по његовом нацрту и обавезним пилотским Ray Ban наочарама.
Управо овај слух за медије му је обезбедио популарност у народу која се граничила са популарношћу америчког председника.
По повлачењу са Филипина, најпре из Мелбурна, а потом из Бризбејна, а у координацији са морнаричким штабом на Хавајима, он командује савезничким снагама на пацифичком ратишту. Постао је, мало касније, врховни командант савезничких снага у јужнопацифичкој зони.
1944. године, након савезничке победе у бици за Филипине, Мекартур се враћа у Манилу где поставља свој штаб, одакле наставља да командује завршним акцијама против Јапана. Исте те године, Сенат му додељује пету генералску звездицу.
Врхунац његове каријере је, вероватно, био моменат када 1945. године, на ратном броду USS Missouri, усидреном у токијском заливу, прима предају, односно капитулацију јапанских власти.
Познато је да је Мекартур био противник употребе атомске бомбе против Јапана.
