Pa neće

[Nina]

Piše: Nikita Sjundjukov

Nema ništa poročnije i vulgarnije od ideje da će „lepota spasiti svet“.
Objašnjavam gde god mogu da je ova fraza izvučena iz konteksta, da ju je izgovorio prevarant Ipolit i da se Dostojevski ruga ovom slepom idealizmu koji u prvi plan
stavlja nekakvu apstraktnu lepotu. I to uopšte nije sitnica. Takva tumačenja potpuno eliminišu tragizam „Idiota“, pretvarajući ga u vedru priču o neuzvraćenoj ljubavi.

Važno je zapamtiti kraj ovog romana. U „Idiotu“, Dostojevski je nameravao da prikaže „pozitivnog lepog čoveka“, ali se pojavilo ono što se pojavilo – trijumf praznine i smrti. Dostojevski je „realista u najvišem smislu“; njemu je život previše drag, i on nije mogao, nije imao umetničko pravo da životu uskrati njegovu istinitost.

Ali nije samo „Idiot“ postradao od ove modernističke ideje koja lepoti daje apsolutna moralna prava. Još jedna žrtva bio je film „Smrt u Veneciji“ Lukina Viskontija.
Popularno tumačenje glasi: lepota trijumfuje nad svim, lepota će ostati kad sve ostalo umre, i tako dalje, i tome slično.

 

[Nina]

Po mom mišljenju, „Smrt u Veneciji“ je film o duboko ukorenjenoj prirodi greha u svakom od nas. Kompozitor Gustav, koji je donedavno tragao za čistom moralnom idejom (kakva sličnost sa Dostojevskim!), insistirao je na puritanizmu u umetnosti, na ideji da stvaralac, pre svega, mora biti moralni autoritet. Ovaj kompozitor, na kraju svog života, zapada u neku vrstu glupe i prljave strasti – ljubav prema zgodnom dečaku. Gustav je ceo život proveo verujući da idealna lepota leži van carstva čula, a ipak umire sa imenom nepoznatog dečaka na usnama. Kakva ironija! Da, on prekoreva sebe zbog svoje slabosti, ali to je čini još nepodnošljivijom, još bolnijom za gledaoca, jer je zaljubljenik nemoćan da se kontroliše. Gustav očajnički pokušava da izgleda mlađe, baš kao ona starica sa dubokim dekolteom u Bunjinovom „Gospodinu iz San Franciska“: farba sedu kosu, uvija brkove, beli lice. Dečak je potpuno očarao Gustava; ništa, apsolutno ništa mu nije preostalo osim tog božanskog imena, tako slatkog za izgovaranje iznova i iznova: Tađo. Lepota je, kao i ljubav, strašna, unakažena sila.

Naš kompozitor umire na plaži, po oblačnom danu, sedeći u jeftinoj stolici na rasklapanje, diveći se Tađu, i to deluje kao najbanalnija, najgluplja smrt koju je moguće zamisliti. Nije ni čudo što Gustavov oponent tvrdi da čednost nema nikakve veze sa starošću. Starost je uvek prljavština i bezbožnost, stari ljudi su najveći sladostrasnici na svetu. A činjenica da oni jednostavno ne mogu da ostvare svoje sladostrašće samo produbljuje njihov porok. Produbljuje ga, ali ga ne iskupljuje.

Kao što je pisao Kjerkegor: „Veoma je glupo verovati – ili je to možda samo glasina koju šire morska čudovišta – da takozvano vaspitanje štiti devojku od zavođenja. Ne, običan život je pravedniji, on uravnotežuje sve. Postoji samo jedan lek protiv zavođenja, a to je nevinost.“

(Telegram kanal N. Sjundjukova; preveo Ž. Nikčević :filozofski ogledi )

 

[Black_star]

lepo napisano ( )
a i šta da se štitimo...