Raspust od jutra do večeri na tuđim njivama. A posle, kada je počela škola, dan na nastavi, dva u nadnici. Tako odrasta dvanaestogodišnji Stefan Arsić, prognanik sa Kosova, danas bez adrese u Ćupriji.
- Mama nije imala da plati stanarinu, pa nas je gazda izbacio - govori dečak. - Spavamo gde stignemo.
Prethodnu noć Arsići su noćili u Jagodini, kod poznanika. Stefan je danas poranio u školu. Mama Slađana sa bolesnom devojčicom Marijom (8) bila je kod lekara. Sutra će u selo Jovac, na berbu kukuruza.
- Nemam ja vremena za detinjstvo! - kaže Stefan. - Žao mi seke. I ona za to nema vremena.
O sudbini ovog dečaka i njegove porodice „Novosti“ su prethodnog dana donele dva teksta. Reagovali su naši čitaoci, potreseni sudbinom dečaka koji nadniči, kako bi pomogao samohranoj majci da se prehrane. U reagovanjima, čitaoci, bez izuzetka, žele da pomognu Stefanu da lagodnije odraste.
U petak smo se ponovo uputili u Ćupriju, namerni da istražimo - mora li detinjstvo ovog dečaka da bude toliko surovo? Šta čini Centar za socijalni rad da se pomogne Arsićima? Koliko može da pomogne škola? (Stefan ide u šesti razred osnovne škole „Vuk Karadžić“.)
Njegov razredni starešina Danijela Pantić imala je časove tek kasno po podne. Priču o Stefanu ispričali su drugi nastavnici koje smo zatekli u zbornici:
- U kakvim uslovima živi, Stefan je postigao dobar uspeh protekle godine. Ove, još je rano da govorimo o rezultatima. Ali, znamo, ne dolazi redovno na nastavu. Mama dođe, opravda časove. Kaže: „Radili smo juče, zajedno da zaradimo za hleb.“
Arsići su, kako nam je ispričala Slađana, donedavno dobijali socijalnu pomoć. Osam hiljada iz Centra za socijalni rad, mesečno. Njena maloletna deca: Stefan i Marija, nemaju pravo na dečji dodatak, kao peto i šesto po redu rođeno dete. Tako je - po zakonu!
- Osam hiljada koje smo dobijali, rasporedimo za knjige, odeću i obuću, a do juče još je jedna moja devojčica bila s nama - priča Slađana. - Za stanarinu nemamo. Za hranu sami zarađujemo. Stefan ponajviše. Iz Centra za socijalni rad, vrata mi niko sedam godina nije otvorio. Pomoć su slali, samo kada ja odem i molim. Sada nemam ni to, jer su mi tražili da donesemo dokumenta, ali nama je problem i da odemo do Vranja, gde su naše matične knjige.
Zato smo se zajedno sa Slađanom i njenom decom obratili Centru. Slađana je, inače, krenula da zamoli za pomoć. Dočekala nas je direktorka Suzana Mladenović. Nije, kaže, čula za problem Arsića. I nije imala vremena za razgovor, jer sa novinarima ima loše iskustvo.
Vrata su bila otvorena, direktorka je sa koleginicama sedela. Slađana je ispred otvorenih vrata stajala sa decom, Marijom i Stefanom. Marija se preznojavala, žuljale su je cipele dva broja manje. Stefan je krio lice rukama.
- Kako ne znate o kome se radi, toliko puta sam vas molila za hiljadu-dve - govorila je Slađana s vrata. - Nije meni lako da molim. Kome je lako da moli za hleb.
Odgovorila joj je jedna od radnica Centra, ne ustajući sa stolice.
- Ako nemaš za hleb, zašto si rađala toliku decu.
Slađana je zaplakala. Direktorka Suzana Mladenović je izgubila strpljenje. Ljuta na Arsiće, na novinare, posebno, što ne odustaju da sve ovo čuju i slikaju, pozvala je obezbeđenje da nas isprati. Potom i - policiju!
Morali smo napolje.
A onda i u policijsku stanicu. Ljubaznim službenicima MUP dali smo izjave, na prijavu direktorke.
- Nisam imala izbora. Želela sam da sve čujete. Žao mi je zbog neprijatnosti - kazala je Slađana Arsić.
Otišli smo na kraju da ona otvori račun, na molbu plemenitih čitalaca „Novosti“ koji žele da pomognu Arsićima.
IMA NADE
DuŠan Trifunović, predsednik nevladine organizacije „Muška sigurnost“, od koga smo i saznali za Stefanovu sudbinu, već je nabavio ogrev za Arsiće.
- Sad ne znam gde da odvezem ova drva, kad oni više nemaju adrese. Ali verujem: ima nade za drugačije detinjstvo ovog dečaka. Ohrabren sam dobrotom koju su pokazali čitaoci „Novosti“ i vaša kuća.
http://www.novosti.rs/code/navigate...vest=157833&title_add=Nema vremena <br/>
za
