Osveta ne prosvetljuje _ ona samo zatamnjuje dušu
Osveta je stara koliko i čovek.
U svakom od nas postoji taj iskonski impuls da vratimo bol onome ko ga je izazvao. Kada nas neko povredi, u nama se javlja želja da „izjednačimo račun“, da osetimo kako pravda ponovo diše kroz nas.
Ali, iza te prividne pravde krije se duboka zabluda _ osveta nikada ne oslobađa. Ona je, zapravo, samo druga strana iste patnje.
Na površini, osveta deluje kao čin snage, kao dokaz da nismo nemoćni. Međutim, istina je da nas ona ne uzdiže, već nas spušta na isti nivo sa onima koji su nas povredili.
U trenutku kada uzvraćamo zlom, postajemo deo istog kruga bola koji nas je ranio. Naša energija, umesto da se usmeri ka isceljenju, pretvara se u gorivo za novi ciklus mržnje.
Tako gubimo ono što smo pokušavali da povratimo _ mir.
#_ Friedrich Nietzsche je rekao_ „Ko se dugo bori protiv čudovišta, sam postaje čudovište.“_
Osveta upravo to čini _pretvara nas u sopstvene protivnike. Mi više ne delujemo iz pravde, već iz povrede. Ne branimo dostojanstvo, već hranimo suetu. U tom procesu, zaboravljamo ko smo bili pre nego što je rana nastala. A onda, s vremenom, osvetnik shvati da se ne svetli njegov neprijatelj _ već njegova sopstvena savest.
Osveta nikada ne donosi svetlost, jer je rođena iz tame. Ona ne pročišćava dušu, već je zagađuje stalnim sećanjem na povredu. Što više mislimo na ono što nam je učinjeno, to dublje u sebi oživljavamo bol. Na taj način, zlo koje nam je naneto nastavlja da živi u nama _kao senka koja ne prestaje da nas prati.
Istinsko oslobađanje ne dolazi kroz čin odmazde, već kroz sposobnost da pustimo. To ne znači zaborav, niti pasivnost _već svest da naša unutrašnja ravnoteža ne zavisi od tuđe kazne. #_ Onaj koji ume da oprosti, ne čini to zato što je slab, već zato što više ne želi da bude zarobljenik sopstvene rane.
Oproštaj nije poklon drugome _ to je oslobađanje sebe.
Osveta izgleda kao vatra koja greje, ali ona samo spaljuje. U trenutku kad joj se predamo, mislimo da nas prosvetljuje, ali s vremenom shvatimo da nas je zaslepila. Njen sjaj ne dolazi iz svetlosti, već iz plamena koji troši ono najbolje u nama.
Zato je najveća pobeda _ ne osvetiti se.
Jer čovek koji ume da nadraste svoju bol, taj zaista vlada sobom.
On ne traži pravdu u krvi, već u razumevanju.
On zna da vreme samo po sebi osvetljava sve, ali ne onako kako zamišlja osvetnik: ne kaznom, već ogledalom.
A u tom ogledalu, najčešće se ne vidi neprijatelj, nego vlastiti lik _umoran, ranjen, i spreman da konačno nauči da hoda kroz svetlo.
