[TABLE="class: contentpaneopen, width: 548"]
[TR]
[TD="class: contentheading"]
Милан Мишић: Зашто је Америци кренуло
[/TD]
[TD="class: buttonheading, width: 100%, align: right"]
[/TD]
[TD="class: buttonheading, width: 100%, align: right"]
[/TD]
[TD="class: buttonheading, width: 100%, align: right"]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="class: contentpaneopen, width: 548"]
[TR]
[TD="class: createdate, colspan: 2"]среда, 18. фебруар 2015.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="colspan: 2"]До само пре неколико месеци отписан, проглашен „политичким инвалидом” и скрајнут у толикој мери да су га чланови Демократске партије у својим изборним кампањама избегавали, председник Барак Обама данас се башкари у нагло побољшаном рејтингу и штаб републиканских противника ставља на муке: чиме да му парирају.
Обамин рејтинг који се прошлог новембра, када су одржани конгресни међуизбори, срозао на 40 одсто, што је између осталог републиканцима омогућило да стекну већину у оба конгресна дома, данас је сасвим близу 50 одсто, што је импресивно за сваког председника у другој половини другог мандата. А главни разлог његовог политичког васкрснућа јесте – стање у америчкој економији.
Према управо објављеним подацима за последњи квартал фискалне 2014, економија САД расла је по стопи од 2,6 одсто, што је мање од спектакуларне стопе од пет процената из претходног, али и сви други показатељи су били позитивни, што значи да је Америка постојано на колосеку економске експанзије.
Стопа раста за целу 2014. била је 2,4 одсто, што је скромни напредак у односу на 2,2 одсто из 2013. Прогноза за 2015. међутим боља је – очекује се раст од три одсто, уз инфлацију од скромна 1,3 процента.
Амерички резултат је поготово импресиван у поређењу са економском анемијом у еврозони (у овој години се очекује раст од само 1,3 одсто), парализи у Јапану (мање од један одсто лане и исто толико ове године), као и застојем у Кини (7,3 одсто раста, што је најнижа стопа од 2000.)
Оно што међутим Обами иде највише у прилог јесу извештаји са фронта (не)запослености: америчка економија је у прошлој години отворила 3,1 милион нових радних места (више од милион у четвртом кварталу), што је омогућило да 2014. буде завршена са незапосленошћу од само 5,6 одсто, дакле сасвим близу пуне запослености која се сматра достигнутом када ова стопа падне на пет процената.
Америчко тржиште рада у овом погледу је у великом контрасту са оним са друге стране Атлантика: стопа незапослености у ЕУ крајем прошле године износила је 11,4 одсто.
Један од кључних података којим се мери стање економије у САД јесте „самопоуздање потрошача”: колико су спремни да отворе своје новчанике (то јест „провлаче” своје платне картице), с обзиром на чињеницу да лична потрошња око 320 милиона Американаца у укупним економским токовима учествује са 70 одсто. Оно је, према најновијим мерењима, највеће у последњих седам година.
Шта је то Америка радила другачије од Европе да би, за разлику од ње, много брже изашла из „Велике рецесије” из 2008, коју је, узгред, покренула похлепа њених банака и на крају заљуљала и глобални финансијски систем?
САД су из рецесије званично изашле већ у јуну 2009, али последице кризе осећале су се још дуго после тога. Кључни потез који је допринео стабилизацији био је Обамин финансијски стимуланс: убацивање у финансијски крвоток земље током 2009, прве године његовог председничког мандата, своте од 787 милијарди долара.
Држава је интервенисала и да спасе неколико великих банака и аутомобилску индустрију (пре свега „Џенерал моторс”). Око ових мера није међутим постојао политички консензус: последњих шест година обележене су жестоким натезањима између Обаме и републиканаца око државног трошења, која су у два маха довела и до парализе владе.
Конкретно, био је то сукоб две школе путева за излазак из кризе: републиканци су сматрали да је трошење државе уз задуживање (Америка се у једном моменту за сваки потрошени буџетски долар задуживала 40 центи) изузетно опасно по дугорочну стабилност земље и да је неопходно „стезање каиша”, док се Обама приклонио „кејнсијанцима” чије је полазиште да у кризи држава мора да буде та која својим дефицитарним трошењем подмазује економску машинерију.
Победио је Обама: буџетски дефицит сада није крупно питање, јер је сасвим подношљив: док је 2009. износио 1,4 билиона (хиљада милијарди) долара, а 2012. године 1,29 билиона, прошле године је сведен на 649 милијарди (предвиђено је да ове године буде само 564) – јер су са оживљеном економијом порасли и буџетски приходи.
Сем тога, Америка се задужује веома јефтино, јер се њене обвезнице сматрају најпоузданијим на свету, па је тако међу њеним повериоцима и Кина, која је у америчке вредносне папире уложила 1,2 билиона долара из својих девизних резерви.
Значајан фактор америчког опоравка била је и политика ФЕД-а, тамошњег система централне банке, који је основну каматну стопу држао сасвим близу нуле (најављује се да би она током ове године могла нешто да порасте, како би се спречило „прегревање” економије).
Данашњем оптимизму свакако доприносе и ниске цене нафте: конкретно, док је цена галона (3,785 литара) бензина на врхунцу кризе била скоро пет долара, данас је 2,27 (65 динара за литар). У односу на прошлогодишњи јул, бензин је појефтинио за 43 одсто, што, с обзиром на то колико се Американци возе, представља велику уштеду. А сем тога, последњих година драматично је повећана и домаћа производња нафте и гаса.
Најзад, Американцима је кренуло и зато – што су Американци. Економија САД је највећа и најпродуктивнија на свету: са БДП од 17,7 билиона долара чини више од петине светске економије.
Америка је и највећи извозник робе и услуга (међу најпожељнијим глобалним брендовима већина су амерички) најпопуларније одредиште страних инвеститора, светски је лидер у технологији, тамо су најбољи универзитети, а долар, који је последњих месеци нагло ојачао, има улогу светске валуте (у доларима је данас 62 одсто резерви свих централних банака).
Бела кућа и ФЕД иначе ових дана поручују да најбоље године тек долазе: пад стопе незапослености испод пет одсто се најављује већ за крај 2016, а експанзија би требало да потраје све до у 2017, што значи да ће Обама председавати у трећем најдужем периоду просперитета у америчкој историји.
Тако нешто ће тешко бити достижно ономе ко дође после њега.
(Политика)
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
... Tajna?
