Isao sam kroz park i videh coveka kako po parku luta. Ne znam zasto, ali mi je privukao paznju. Mozda zato, sto ne videh davno, tako mirnog i bezbriznog coveka. Sedoh na klupu i diskretno gledam kako i dalje, naizgled besciljno seta, a mir sa njega skoro da sija. Zagledah se i spazih, da on u stvari, uvek istim koracima i stazama gazi. Da jednim te istim putem, bezbrizno koraca, i da blage osmehe sa mirnog lica svog, on svim prolaznicima na svom putu, nesebicno uzvraca. I opet, mirno i bezbrizno nastavlja da luta, da osmehe deli, a ljudi koje svojim osmehom okrzne, zastanu il prodju, ali svakom se na licu, pojavi osmeh blagi. On i dalje ide, kao da nesto trazi, a ja resih pa mu pridjoh.
- Izvinite. Da li Vi nesto trazite?
- Da li Vam mogu mozda pomoci?
- A ne, hvala
zacuh neizmerno miran glas. Na licu mu zasja osmeh i pogled blag.
- Ne, ja ne trazim nista, vec ja uglavnom delim.
Ostadoh u cudu, i pokusah da shvatim, ali on se samo smesi i nastavi dalje.
- Delim svima osmehe blage, da ljudi sto ovuda prodju, uspeju srecu da shvate.
- U redu
rekoh
- ali zasto idete stalno istim putem? Park je velik i prepun staza.
- Znate, gospodine ovde upoznah nekad, svoju Dragu, bas tu, na ovome mestu. Provedoh sa njom godeine srece, i svakoga dana, ovom smo stazom setali, i svoju ljubav jedno drugom iskazivali. To je bilo tako, svakoga dana, dok nas Sudbina ne rastavi. Od tada ja ovuda setam, istom stazom, sam ali u mislima uvek sa njom, i svima osmehe delim, da osete srecu i spokoj u meni. Na taj nacin, moja Draga zna, da ljubav je njena u meni jos uvek prisutna.
Zahvalih se i izvinuh, te on nastavi dalje, da istom stazom luta i osmehe deli. Okretoh se i spazih, da na licu mi osmeh sjaji, jer spoznah u sebi, da i ja svoju Dragu imam, i da je ona sa mnom i da me voli.
- Izvinite. Da li Vi nesto trazite?
- Da li Vam mogu mozda pomoci?
- A ne, hvala
zacuh neizmerno miran glas. Na licu mu zasja osmeh i pogled blag.
- Ne, ja ne trazim nista, vec ja uglavnom delim.
Ostadoh u cudu, i pokusah da shvatim, ali on se samo smesi i nastavi dalje.
- Delim svima osmehe blage, da ljudi sto ovuda prodju, uspeju srecu da shvate.
- U redu
rekoh
- ali zasto idete stalno istim putem? Park je velik i prepun staza.
- Znate, gospodine ovde upoznah nekad, svoju Dragu, bas tu, na ovome mestu. Provedoh sa njom godeine srece, i svakoga dana, ovom smo stazom setali, i svoju ljubav jedno drugom iskazivali. To je bilo tako, svakoga dana, dok nas Sudbina ne rastavi. Od tada ja ovuda setam, istom stazom, sam ali u mislima uvek sa njom, i svima osmehe delim, da osete srecu i spokoj u meni. Na taj nacin, moja Draga zna, da ljubav je njena u meni jos uvek prisutna.
Zahvalih se i izvinuh, te on nastavi dalje, da istom stazom luta i osmehe deli. Okretoh se i spazih, da na licu mi osmeh sjaji, jer spoznah u sebi, da i ja svoju Dragu imam, i da je ona sa mnom i da me voli.
