Osećaj nepripadanja

[Džudi S]

​

Ne osećate se melanholično. Niste tužni. Niste depresivni.
Uglavnom ste zadovoljni svojim životom, ali u pojedinim trenucima osećate da ne pripadate društvu sa kojim pijete kafu, ili virtualno ćaskate. To ne znači da se niste potpuno uklopili u neko društvo, ili želite da vas to društvo prihvati.

Ljudi sa kojima ste u dobrim odnosima, sa kojima ste bliski, i oni sa kojima ćaskate vrlo opušteno na društvenim mrežama, već su vas prihvatili i deo ste tog društva. I nemate nikakve razmirice ili svađe koje bi mogle da dovedu do ovog osećaja.

***

Zašto se pojavljuje osećaj nepripadanja?

Da li ste se nekad ovako osećali?

Možda je ipak reč o depresiji?

Bilo bi mi drago da pročitam šta mislite o ovoj temi.

 

[king kong]

ne volim osećaj pripadnosti, to oduzima deo slobode

 

[Džudi S]

ne volim osećaj pripadnosti, to oduzima deo slobode

Potpuno si u pravu, ali...to čuveno ali..

Kada iznenada u nekom kafiću, na primer ili na sedeljci vidiš da oko tebe svi super ćaskaju, i kad odjednom osećaš da ne pripadaš tu...pojavi se tuga. Ona prolazna.

 

[king kong]

Potpuno si u pravu, ali...to čuveno ali..

Kada iznenada u nekom kafiću, na primer ili na sedeljci vidiš da oko tebe svi super ćaskaju, i kad odjednom osećaš da ne pripadaš tu...pojavi se tuga. Ona prolazna.

razumem šta hoćeš da kažeš ali zaista nemam problem sa time

X puta sam izlazio sam...nikakav problem

periodi samoće mogu čoveku da otvore vidike i spoznaje jer tada posmatraš odlično vidiš i sagledavaš svet oko sebe,
kao kada gledaš partiju šaha koja se igra, jasnije i bolje razumeš poteze i vidiš ih unapred

 

[Zelena milja]

Kod mene je taj osećaj sveprisutan kada nisam sa sestrom. Uvek nedostaje druga polovina.

 

[Branko Lori]

Kod mene je taj osećaj sveprisutan kada nisam sa sestrom. Uvek nedostaje druga polovina.

 

[Џорџи]

Na jednom rodjendanu su svi osim mene izasli na terasu da duvaju ,taj osecaj nepripadanja me ucinio srecnijim

 

[Zelena milja]

Zašto se pojavljuje osećaj nepripadanja?

Da li ste se nekad ovako osećali?

Možda je ipak reč o depresiji?

Bilo bi mi drago da pročitam šta mislite o ovoj temi.

Kada smo drugačiji, ne uklapamo se u društvo, razgovor zapinje i nemamo zajedničkih tema.
Ne mora biti depresija ( ali i može ).
Jedan od razloga je i negativnost koju pojedini ljude šire oko sebe. Nikada zadovoljni. Nikada tolerantni. Čak ni neutralni.

 

[Masno-TkivoInViVo]

Ja se osećam da ne pripadam na ovoj planeti.

 

[The_Night_Hawk]

Kada smo drugačiji, ne uklapamo se u društvo, razgovor zapinje i nemamo zajedničkih tema.
Ne mora biti depresija ( ali i može ).
Jedan od razloga je i negativnost koju pojedini ljude šire oko sebe. Nikada zadovoljni. Nikada tolerantni. Čak ni neutralni.

Jeste...
taj osecaj je nekada stvaran jer se zaista negde ne uklapamo
a ponekad ga i umislimo.
Ne mora biti povezan sa depresijom znam iz iskustva.
Ja san ekstremno iskren covek i uvek sve kazem u lice.
Ljudi to ne vole i mnogi me izbegavaju da ne kazem da sam izopsten oz drustva mahom
samo zato sto govorim uvek istinu bez ikakvih traceva.
Ali to mi uopste ne smeta cak naproiiv.
A desavalo se nekad da sam tuzan zbog necega pa umislim da ne pripadam nigde
ali vrati me samo jedan iskren razgovor sa nekim
makar to bio i potpuni stranac u redu u banci naprimer.

 

[Džudi S]

samo zato sto govorim uvek istinu bez ikakvih traceva.

Zato što sam sačuvala jednu tajnu i nisam ogovarala, jedno kratko vreme sam osećala da ne pripadam na poslu.

Taj osećaj nepripadanja trajao je kratko jer još neke kolege i koleginice nisu voleli tračeve, tako da se nisam osećala usamljeno i tužno.

Isto tako sam i iskrena i zbog toga imala divne kolegijalne odnose kao i zbog čuvanja tajni.

 

[bezimeni1]

Не припадам нигде јер ни са ким нисам близак. Нисам никад имао ни друштво у колективима па да објективно знам у коју групацију су ме сместили, ја не знам ни ко сам ја. Гарантовано сам бедник али сам можда и нешто боље од тога а да не знам.

 

[Zauz]

Kada smo drugačiji, ne uklapamo se u društvo,

Много је тешко кад окружење и не пита како је а десе се поплаве,као ту си а социјално изоловање је исто ту и језив је осећај да неће да буде боље и да није боље по том питању јер су људи или отошли или постали веома далеки,неприступачни.

razgovor zapinje i nemamo zajedničkih tema.

Ако нема друштва нема социјализације нема посла онда је заиста језиво празно,живот без живота а често ни излаза нема што много погоршава ситуацију целу лоја траје.

Ne mora biti depresija ( ali i može ).

Може да буде и питње чему рођење и чему живот кад други лепо живе (славе славу,имају пара,купују им родитељи стан или су преко родитеља имају страна држављанства,плате тако се скуће) док некима живот стоји у месту деценију,две са најчешће психички најчешће насилним једним од родитеља и другим који ћути
Може и ако други имају неко што неко нема (наслеђују спрат а неко нема ни то на пример,возе ауто а неко нема пара ни за возачку,родитељи њени купе њој стан те ауто а они ту живе нпр.)неко нема те се пита зашто,претешко је да се буде усамљен(а).социјално изолован(а) јер се поштено живи.
Ту је и тај осећај енергетских окова и неприпадања месту где се живи у смислу свеопштог мртвила деценију две без назнака да ће се ишта променити осим "е умро овај е умрла она" и одговора да се није десило ништа на питање "шта се дешава" (које неко стално потенцира и онда је лош осећај јер као да притиска неко дешавање).
Такође неприпадање у смислу анксиозности како наћи психички и физички здравог партнера,од чега живети ако немаш везу за то.
Као да живот пролази поред,живе га други а ти немаш то и очајнички гледаш ал' има и оно да можда није све како изгледа,пази коме завидиш тако да су питања без одговора.

 

[Suzie Q.]

Mislim da sam uopšteno društvena i "uklopljiva" osoba za svako društvo, ali otkako sam prešla četrdesetu shvatam da mi je sve više potrebno društvo osoba istih godina, i nekih drugih sličnosti sa mnom. Ne kažem da mlađe osobe vode isprazne razgovore, po sredi je neka druga energija. Pošto nemam takvih sagovornika, često se osećam tako - da negde ne pripadam i sve više mi nedostaju pravi sagovornici.

 

[bas kao]

Не припадам нигде јер ни са ким нисам близак. Нисам никад имао ни друштво у колективима па да објективно знам у коју групацију су ме сместили, ја не знам ни ко сам ја. Гарантовано сам бедник али сам можда и нешто боље од тога а да не знам.

ti online odlicno komuniciras, a zasto i uzivo nisi razvio tu sposobnost, ja ne mogu da nagadjam, ako ti neces da nam kazes, jel se stidis da progovoris uzivo? mojsije biblijski je imao govornu manu, jel znas? zive ljudi sa tim odlicno, ima i gorih mana, i raznih bolesti, ne zelis ni da znas za njih

 

[bezimeni1]

ti online odlicno komuniciras, a zasto i uzivo nisi razvio tu sposobnost, ja ne mogu da nagadjam, ako ti neces da nam kazes, jel se stidis da progovoris uzivo? mojsije biblijski je imao govornu manu, jel znas? zive ljudi sa tiom odlicno, ima i gorih mana, i raznih bolesti, ne zelis ni da znas za njih

Уживо уопште не знам да комуницирам, није ми лепо међу људима који ми нису блиски, сви други причају између себе и имају неке своје животе о којима причају а ја немам о чему да причам.

 

[bas kao]

Може да буде и питње чему рођење и чему живот кад други лепо живе (славе славу,имају пара,купују им родитељи стан или су преко родитеља имају страна држављанства,плате тако се скуће) док некима живот стоји у месту деценију,две са најчешће психички најчешће насилним једним од родитеља и другим који ћути
Може и ако други имају неко што неко нема (наслеђују спрат а неко нема ни то на пример,возе ауто а неко нема пара ни за возачку,родитељи њени купе њој стан те ауто а они ту живе нпр.)неко нема те се пита зашто,претешко је да се буде усамљен(а).социјално изолован(а) јер се поштено живи.
Ту је и тај осећај енергетских окова и неприпадања месту где се живи у смислу свеопштог мртвила деценију две без назнака да ће се ишта променити осим "е умро овај е умрла она" и одговора да се није десило ништа на питање "шта се дешава" (које неко стално потенцира и онда је лош осећај јер као да притиска неко дешавање).
Такође неприпадање у смислу анксиозности како наћи психички и физички здравог партнера,од чега живети ако немаш везу за то.
Као да живот пролази поред,живе га други а ти немаш то и очајнички гледаш ал' има и оно да можда није све како изгледа,пази коме завидиш тако да су питања без одговора.

to je strasno i ja se secam krize, i taj strah me je nagnao da mozda bolje ja generalno istrazim

чему рођење и чему живот

nego da se jedem

кад други лепо живе

ne pametujem nikom samo se vracam kako sam razmisljao, i na ovoj temi kao i na drugoj

Džudi S gde pita za zelje i snove, jel badava ako nisu realni​

 

[bas kao]

Уживо уопште не знам да комуницирам,

pa nisi naucio znaci? a nisi jer te neko ili nesto mozda nekad ubilo u pojam

није ми лепо међу људима који ми нису блиски, сви други причају између себе и имају неке своје животе о којима причају а ја немам о чему да причам.

nemas prakticno, nemas iskustva, ali mogao bi prvo teoriju onda, analiticki
a bliski ne mogu da ti budu stranci, ili neko sa kim se poznajes povrsno

 

[bezimeni1]

pa nisi naucio znaci? a nisi jer te neko ili nesto mozda nekad ubilo u pojam

И то а и нисам имао прилике да учим. Сад ме ништа не занима осим евентуално девојке.

 

[bas kao]

И то а и нисам имао прилике да учим. Сад ме ништа не занима осим евентуално девојке.

pa i za nju ti prvo treba komunikacija, ja na primer kada priocam, one padaju u trans, i onda su moje

 

[*VILA*]

Pogledajte prilog 1791217
​

Ne osećate se melanholično. Niste tužni. Niste depresivni.
Uglavnom ste zadovoljni svojim životom, ali u pojedinim trenucima osećate da ne pripadate društvu sa kojim pijete kafu, ili virtualno ćaskate. To ne znači da se niste potpuno uklopili u neko društvo, ili želite da vas to društvo prihvati.

Ljudi sa kojima ste u dobrim odnosima, sa kojima ste bliski, i oni sa kojima ćaskate vrlo opušteno na društvenim mrežama, već su vas prihvatili i deo ste tog društva. I nemate nikakve razmirice ili svađe koje bi mogle da dovedu do ovog osećaja.

***

Zašto se pojavljuje osećaj nepripadanja?

Da li ste se nekad ovako osećali?

Možda je ipak reč o depresiji?

Bilo bi mi drago da pročitam šta mislite o ovoj temi.

Ja imam taj osjećaj kad je u pitanju familija mog muža. Nije do njih, do mene je. Jer oni imaju neka svoja pravila i način života koja meni prosto ne odgovaraju. Jer ja ne mogu da se čujem sa njima svaki dan i po nekoliko puta, da prepričavam svaku sitnicu koja mi se u toku dana dogodi. Ja za to nemam vremena a i ne volim kad mi se nešto nameće da mi bude obaveza. Kad se nađemo, lijepo se mi ispričamo i sve, ali nisam nikad uspjela a ni osjećala potrebu za neku bliskost sa njima.