Kada smo drugačiji, ne uklapamo se u društvo,
Много је тешко кад окружење и не пита како је а десе се поплаве,као ту си а социјално изоловање је исто ту и језив је осећај да неће да буде боље и да није боље по том питању јер су људи или отошли или постали веома далеки,неприступачни.
razgovor zapinje i nemamo zajedničkih tema.
Ако нема друштва нема социјализације нема посла онда је заиста језиво празно,живот без живота а често ни излаза нема што много погоршава ситуацију целу лоја траје.
Ne mora biti depresija ( ali i može ).
Може да буде и питње чему рођење и чему живот кад други лепо живе (славе славу,имају пара,купују им родитељи стан или су преко родитеља имају страна држављанства,плате тако се скуће) док некима живот стоји у месту деценију,две са најчешће психички најчешће насилним једним од родитеља и другим који ћути
Може и ако други имају неко што неко нема (наслеђују спрат а неко нема ни то на пример,возе ауто а неко нема пара ни за возачку,родитељи њени купе њој стан те ауто а они ту живе нпр.)неко нема те се пита зашто,претешко је да се буде усамљен(а).социјално изолован(а) јер се поштено живи.
Ту је и тај осећај енергетских окова и неприпадања месту где се живи у смислу свеопштог мртвила деценију две без назнака да ће се ишта променити осим "е умро овај е умрла она" и одговора да се није десило ништа на питање "шта се дешава" (које неко стално потенцира и онда је лош осећај јер као да притиска неко дешавање).
Такође неприпадање у смислу анксиозности како наћи психички и физички здравог партнера,од чега живети ако немаш везу за то.
Као да живот пролази поред,живе га други а ти немаш то и очајнички гледаш ал' има и оно да можда није све како изгледа,пази коме завидиш тако да су питања без одговора.
