(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
1. DEO
Dakle......morala sam da se sklonim negde, da odem inače pucam...ali o tome kasnije..ne od najuže porodice već od silnih zdravstvenih problema u poslednjih godinu dana. Počelo je prošlog leta kada su mog oca udarila kola, bolnica, patronaža, lekari.....sve do pre dva meseca, pa Macini ozbiljni problemi sa kičmom koji traju već mesecima.....jaki bolovi, nespavanje, kokteli, trodoni, žetva pod bolovima....pa svekar i svekrva. U medjuvremenu je svakog od nas potkačilo po nešto....ma užas.Vrhunac moje psihičke izdržljivosti a i naše dece bez čije brige i pažnje bih verovatno odlepila, je komatozno stanje mog brata koje još uvek traje. Maca je bio na lečenju kičme kada se to desilo. Nisam mu dozvoljavala da dodje i svaki dan smo se raspravljali oko toga. Napokon je terapija davala rezultate posle nekoliko meseci jakih bolova..... Meni pomoći nije mogao, u stvari mogao je, ali nisam dozvoljavala, a tako mi je trebao moj čovek, onakav kakav je, sa onolikom snagom na koju sam navikla već trideset godina....drugi deo mene tako jak kada sam ja slaba. Htela sam da mi se vrati bar sa smanjenim bolovima....napokon je počeo da spava bar četiri sata u komadu....i užasno mi je nedostajao.....u svakom pogledu.....prosto boli taj nedostatak. Izdržala sam sama sa decom sav haos koji je moj brat ostavio iza sebe...još uvek raščišćavamo. Naravno da smo se sa Macom čuli po ko zna koliko puta dnevno.....ali nisam dozvoljavala da dodje iako sam bila jako,jako blizu granice. Našli smo i vanbračnu suprugu mog brata i njegovu ćerku......ne pitajte kako. Moj brat je odbijao da nas sastavi...čak su ga i naša deca molila da im dovede sestru ali je on ostajao gluv na sve molbe.I ona ga je molila iako nisu živeli zajedno u retkim momentima kada se čuje sa njim, ali nikada nije hteo da joj kaže gde živimo. Bila je jako,jako mlada kada smo je upoznali nakon što se porodila. Pokušavala je da nas nadje ali nije znala moje udato prezime a onaj idiot joj nije hteo reći... i dete nije gledao...mala je odrasla sa majkom, babom i dedom. Mi smo znali samo ime majke i ime deteta. Čak ni majlino prezime nismo znali. U ono malo papira koje sam našla kod brata nije postojalo ništa....ni papirić o postojanju deteta.....mobilni je luda glava negde izgubila ili ga je prodao....ko zna. Tek kada sam podviknula moj otac je izvadio detetovu krštenicu i ugovor u kupovini stana iz svojih papira. I on je odbijao da nam kaže da te papire ima mada sam i ranije pitala šta zna o detetu, gde su, kako su.....užas do užasa. Kada sam počela da praskam po kući i da psujem jer nam je ekstremnim egoizmom dva čoveka svima uskraćeno 14 godina poznavanja moj otac je izjavio da njega to unuče ne interesuje. Doduše, njega ne interesuju mnogo i ovo dvoje unučadi sa kojima živi osim ako mu ne trebaju. Onda je krenulo traženje. Mnogo zidova o koje smo udarili, mnogo suza i nemoći.....delovi raspadnutih života....plaćaj, moli.....još slagalica, tužnih, bolnih, užasnih.....vreme koje ne želim da se vrati ipak se vratilo bez pitanja u svom najužasnijem obliku.....ružan život, ružna sećanja, ružne slike, ružni ljudi na margini života hodaju ....ružnoća jede moju lepotu.....povlačim se u sebe.....sklanjam se od ljudi jer nemam šta lepo dati.... osim tumaranja po ruševinama, besomučno telefoniram...a rok mi je.....Misli neće da slušaju, slabo se koncentrišem....večito su mi suzne oči.....i ne vidim jasno.....teško je mada se trudim da onima koje sretnem delujem bar malo veselo .....i moj, tj. naš otac nedodirljiv u svojoj sebičnosti.....tako nalik sinu.
Ipak je došao.......bez dogovora....razgovarali smo telefonom kada je završio terapiju za taj dan...... i samo se pojavio kod mene u kancelariji. Ne mogu da nadjem reči da opišem osećaj kada sam ga videla da se sa mukom penje uz stepenice....meni u sesret ....moje godine i moj život. Ne postoji ništa, ali baš ništa i niko ko to može da zameni.....ma ni senka da bude. Prekinuo je terapiju, seo u kola i došao jer sam kaže zvučala .....zna on da prepozna. I napokon sam zaspala sa svojom snagom. I odjednom se dvorište smejalo, svi su bili užurbani, odlazili, dolazili kao što je to već normalno....mirisala je kafa onako domaćinski, poznato.....i fontana koju nisam uključivala danima je zažuborila.....i psi su radosno vrteli dupetima i repom....rep je besomučno udarao po muškatlama. I deca su prestala da me zagledjuju da li sam crvena u licu od visokog pritiska, prestala su da me zovu telefonom kad god izadju, prestala su da me opominju da jedem ili da spavam, prestali su da bezbroj puta prolaze bez ikakvog razloga kraj mene samo da bi me pogledali i procenili.....nije to normalno stanje za njihovu mladost, ali su sve podnosili hrabro i organizovano jureći kolima i motorom za papirima, informacijama, bolnicama......naši mali ljudi postaju veliki....još jedna lekcija.....zapravo mnogo lekcija.
Kada je Maca već došao dogovorila sam upoznavanje sa ....snajom ali bez ćere. Da dogovorimo plan za ćeru.....da šok bude manji.......šta reći detetu od 14 godina. Usaglasili smo priče i sada ostaje da joj majka objasni i da dodje da upozna brata i sestru ako želi......majka kaže da ona zna da mi postojimo, da joj je pričala da ima tetku, teču i brata i sestru....kaže da je brzomisleća pametnica, vodja i organizator, da obožava životinje pogotovu pse, da je odličan djak....i da je govorila drugoj deci da joj je tata umro iako joj majka to nikada nije rekla, bar snajka tako kaže, a za sada imamo samo njenu reč i naš osećaj...intuiciju.....ali dete se na taj način brani od pitanja druge dece. Ranije je želela da nas upozna....sada......videćemo.....svi se nadamo da hoće. Na kraju krajeva, mala je jedini naslednik bratovljevog stana.....njena majka nije ni znala da on ima stan....to je samo jedan od razloga naše potrage ....onaj drugi je osećaj celine koji daje samo porodica....i mirna savest.
PS Pisano je s neba pa u rebra.....ne mogu da ispravljam život....
