Žute kiše su padale.
Suze su pravile tragove niz moje žuto lice.
Nameštaj je bio podignut na slojevima kamenja.
Sve je mirisalo na buđ.
Na pokušaje.
Na ono što je bilo pre mene.
A on - Trickster.
Moj animus.
Moj šaljivdžija.
Moja varalica.
Pokisao, bled, mrmoljiv.
U stisci između biti i ne biti.
Paralisan rečju “dosta”
koja je zvučala kao kraj,
a bila je samo sudbinska pauza.
Ne zna da voli.
Ali zna da poređa moj smeh kao biserje po ivici stola.
Ne zna da tumači.
Ali zna da složi moju tišinu kao duhovni origami.
Zna da čuva ono što ne sme da se dira.
Zna da poleti kad ga pozovem.
Zna da se raduje kad mu dobacim smeh.
Zna da se pojavi kada duša zadrhti.
I kad su žute kiše napustile naš kraj,
reči su izronile iz buđi.
Ne kao pesme.
Nego kao dokazi da duša nije umrla.
Sećanje mi se probudilo.
Shvatanje se razigralo.
Tle je postalo plodno.
Ptice su proverile krila.
Bajke su se vratile —
ne da se pričaju,
nego da se žive.
Jer - Deus ex machina nije spas.
To je saboter koji zna da ne mora da voli,
nego da se pojavi kad mi duša zadrhti
i da potvrdi da nije umrla...
Poslednja izmena:
