ја сам по природи такав да "изводим све на чистац", "није шија него врат" и сл. тако да би заправо било чудно да не болујем од овога, и сама личност ми је опсесивно-компулзивна.
а кад је у питању психијатар ту треба више од храбрости. већину тих ствари о којима би требало да причам кријем и од самог себе, тако да је непојмљиво тешко. мислим да би ми и о сексуализовању мајке било лакше да причам да сам едиповац. а шта год да је у питању, зајебано је поверити најдубље тајне своје психе неком тамо бумеру што ти сваке недеље чепрка по уму. али ево следеће недеље ћу покушати да пробијем лед.
по мени је религија само стуб друштва. инструмент одржања реда, борбе против дегенерације, зла и спољних утицаја. идем у цркву сваке недеље али немам неки посебан однос с богом. није ми то нешто у чему тражим утеху, храброст и сл. читам библију исто као што читам достојевског, из чисто едукативних настројења. а поред тога, бог нас није учинио разумним бићима како би нам он решавао све проблеме.
није то тако једноставно, не можеш шаком лекова да уклониш сваки проблем. био сам роб фармацеутске мафије 2 године и не пада ми напамет да се враћам. лекови код окп-а, као ни код 90% неуротичних поремећаја, помажу једино продавцима истих да се обогате. ко има опсесије а товари се лувоксом и клонопином једина промена коју ће приметити је да након седмицу дана ***** престаје да му се диже. како ти неком хемијом из лабораторије можеш да промениш начин на који мислиш? једино да те иста претвори у биљку па не можеш више да се сетиш ни шта си доручковао јутрос.