Recimo , neko vam se zbog necega zamjerio . Vi kazete da mu sve oprastate i prekinete svaku komunikaciju s njim .
On vam na to kaze da su te rijeci oprastanja rijeci bez pokrica i da tim prekidanjem komuniciranja samo to potvrdjujete .
A sta vi kazete ?
Ako ćeš nekome, da oprostiš, onda si oprostio. Nema više nikada spominjanja tog nečega, šta te je vređalo, povređivalo. Nema. Zato što opraštaš , iz dubine duše svoje. A ako ćeš kao da mu / joj oprostiš, i zvocaš nabijaš to nešto na nos, do kraja života , to onda oprost nije.
Ali, oprost nije doći i reći, "Žao mi je". E, do đavola mog, nije. I en dobija se tako. Dobija se pokajanjem i da si manji od makovog zrna. Da si kao miš, mali. Dobija se crvenjenjem, stidom. Saznanjem koliko si nekoga mrcvario. Nosićem do poda. I kada u nečijim uplakanim očima vidiš nepreglednu tugu, dubini i sada neku širinu koju nekada nije posedovao već hordario iha haj uspešno u tvom uništenju ne zaustavljajući se. I zabavljajući se, tako siiiiiiiiiiiilno.
Preekid komunikacije je samo držanje ljudi na distanci,
Mogu da ti oprostim, i da opet pričamo. Mogu da ti ne oprostim, i da više nikada ne pričamo. Možemo da ti oprostim, a da više ne pričamo. I možemo da pričamo a da ti nikad ne oprostim. Znači, varijacije su razne, i permitacije.
A mogu i kao čovek da te precrtam, da mi se vodiš kao nestao. Kao neko ko mi je umro, a tako živ u mojoj glavi si i spavaš najdivnijim snom.
Znači, mogu sve.
I nije do mene, kao mene. Već do njih.
Kako će se prema meni poneti.
Tako ću ja..odlučiti.
Da teraju i dalje po svom. Ili da jednog dana poslušaju ono u sebi, što ja znam da imaju. A tako se božanski prave, i upinju..da nemaju.
A, možda stvarno...i nemaju.
A šta ja kažem?
Nije do mene. Do vas je, gospodo, draga.
Bilo..i ostalo.
na vrrr vrbe..
