Испољавање свести о националној припадности, љубав према нацији или према Богомданим особеностима народног духа. Једном речју – национализам.
Ово освештано хришћанско осећање, било је и остало “трн у оку” свима онима који желе да у(не)ређују друштво по калупу антихришћанских и антинационалних идеја свеизједначавајуће глобализације и новог светског поретка. Друштвено, политичко и културно деловање са националног становишта органски је супротстављено не само поменутим идејама већ и њиховим философско-идеолошким изворима и претечама оличеним у: атеистичком материјализму, индивидуализму и либерализму. Стога ни мало не чуде настојања демо(но)кратских (пре свега граћанско-левичарских) а данас доминирајућих кругова, да приписујући национализму: мржњу, искључивост и све несреће и крвопролића у двадесетом веку, униште националну свест као јемство опстанка националних држава. Ипак национализам је као душевна храна и потреба и као темељ одбране државе и нације, неопходан и предуслов је сваког прогреса, због чега се оправдано може сматрати “становником душе сваког нормалног човека”.
