ablagojevic80
Početnik
- Poruka
- 1
Najpre, da ne ispadne da dupliram temu ili pisem o necemu o cemu je vec pisano, zelim da svoje iskustvo o ovom problemu podelim sa ljudima koji ga imaju. Cilj ovog pisanja nije nikakva reklama bilo koe klinike ili lekara licno, vec samo moja zelja da nekako pomognem ljudima koji imaju isti problem i da sa njima podelim svoje pozitivno iskustvo. Ovako nesto sam trazio, a sve u cilju realne price i ohrabrenja za operaciju kicme. Nadam se da cu pomoci.
Imam 31 godinu. Prve probleme sa discus hernijom sam iskusio sada vec davne 1993. godine. Sve je pocelo sa bolom u krstima koji se vrlo brzo prosirio duz desne noge. Tada, nije bilo magnetne rezonace pa je dijagnoza samo pretpostavljana. Radjen mi je EMG i bezbroj rentgenskih snimanja nakon cega je sumnja bila na discus herniji. Nakon godinu i po dana fizikalnih terapija, banja, raznoraznih "kostolomaca" i bioenergeticara bol je nestao a kao posledica je ostao ugasen Ahilov refleks desno. I od tada, nastavljam zivot kao "zdrav" covek, tj. tinejdzer.
2005. godine svojom nepaznjom (tezak fizicki rad - podizanje teskih predmeta) vracaju mi se simptomi, ali sada u levoj nozi. Hteo sam da se "ubijem" jer sam znao da me opet ceka visemesecna agonija. Uradio sam magnetnu rezonancu i zakljucak je bio: discus hernia L5-S1 levo sa kalcifikovanim fragmentom desno (koji je ostao od stare povrede iz 1993. godine ali srecom "sasusen" tako da ne vrsi kompresiju korena nerva L5-S1), i manja discus hernija L4-L5, kalcifikovana na srecu, tako da nema iritacije korenova L4-L5. Zakljucak neurohirurga je bio: kicma ti nije OK ali ces proci bez operacije. Terapija je bila fiziklana u nekoliko navrata i bol se znacajno smanjio nakon nekoliko meseci ali nije iscezao. Od tada pa nadalje, nije bilo dana da ne osetim bar i minimalnu dozu bola i nelagodnosti, ali sam jednostavno uspeo da se srodim sa bolom i pomirim sa tim da ce me to manje-vise celog zivota pratiti.
Letos (leto 2011. godine), menjam posao, i moj novi posao zahteva stajanje od 8-9 sati dnevno. Kako sam do tada imao posao za racunarom i sedeo 8 sati u mestu neke bitnije tegobe nisam osecao. Medjutim, stajanje je postalo ubitacno. Cupkanje s noge na nogu, neprijatnost, vrebanje svake prilike da negde sednem makar i na par minuta i bol koji se sirio niz nogu sve do prstiju bio je neprestano prisutan. Moje stanje se progresivno pogorsava nakon jedne "fizikalije" (nosenje kauca). Od tada pa nadalje tegobe postaju iz dana u dan sve vece i vece i veoma brzo se blize granici neizdrzljivog. Otezano hodam, imam potrebu da se odmaram (sednem, cucne) na svakih 100-ak metara. Voznja auta postaje moguca samo kada se naslonim na volan. Ne mogu vise ni da sedim, stalno se vrpoljim u stolici jer nikako ne uspevam da nadjem polozaj bez boli. Trne mi spoljna strana stopala i prsti na nozi. Postaje primetna atrofija lista. Lekovi protiv bolova (diklofenak, diclofen duo, movalis) vise ne deluju. Bol vise ne prestaje ni dok lezim - znaci svake sekunde u toku 24 sata - BOL BOL I SAMO BOL! Pokusavam da muke olaksam kod lokalnog "masera", medjutim nakon dve masaze stanje biva jos gore. Odlazim opet na magnetnu rezonancu (cak i tehnicar koji mi je radi snimanje neposredno posle zavrsetka snimanja zabrinuto odamhuje glavom i kaze da je situacija "za pod noz"). Na snimku se vidi da je hernija iz 2005. godine na L5-S1 nivou sa leve strane jos vise "ispala", ovoga puta i paramedijalno (centralno) i da je osim pritiska na koren nerva L5-S1 pritisnut i snop nerava koji se kicmenim kanalom spustaju ka dole. Nalaz magnetne rezonance gleda 4 neurohirurga i jedan fizijatar: svo petoro kao jedino resenje predlazu operaciju i to sto pre. Cvrsto se resavam na operaciju jer se moj zivot svodi na neprestan BOL i nista osim toga. Jednostavno NEPODNOSLJIVO!
Odlucio sam se za VMA i puk. dr. Ljubodraga Minica (coveka koji mi je omogucio da nastavim da zivim normalno). Zvao sam telefonom i zakazao pregled. Otisao sam na pregled i odmah zakazao operaciju. 28. decembra 2011. godine sam operisan. Proveo sam jos jedan dan u bolnici i vratio se kuci. Osim bola kod samog reza nikakve druge teskoce nisam osecao. Prih mesec dana nisam smeo da sedim niti vozim auto (sedenj samo na WC solji i to pridrzavajuci se rukama pozadi). Lagana i kratka setnja do granice i minimalne neprijatnosti. Nakon mesec dana lezanja bio sam na rehabilitaciji u banji. Nakon toga kontrola i neurohirurg kaze "po meni ti si sada izlecen covek, vrati se normalnom funkcionisanju i radu". Dizanje tereta i prednje naklona je zabranjeno za ceo zivot. Tezak fizicki rad takodje. Pa i nisu neka strasna ogranicenja, zar ne?
Jednom recju PREPORODIO sam se! Evo, dok ovo pisem ni sam ne mogu da verujem da sam danas pesacio par kilometara i da sada sedim i pisem, bez ikakvih problema - a setnja, ili bilo koje duze pesacenje vise godina unazad za mene je bila samo misaona imenica...
Ovim putem zelim da ohrabrim sve one koji imaju tu "srecu" da imaju problem sa discus hernijom, da je jedini i najbolji nacin nazalost (ili na srecu) operacija. Sve sto mi je ostalo kao secanje na discus herniju su godine agonije, muka i neprijatnosti, ogranicenja svakog dana i na svakom koraku, sveprisutna bol, manja ili veca, i jedva vidljivi oziljak na ledjima duzine 3cm. I jos jednom, moja neizmerna zahvalnost velim coveku i neurohirurgu puk.dr. Ljubodragu Minicu koji mi je omogucio da nastavim normalno svoj zivot!
Veliki pozdrav,
Aleksandar
Imam 31 godinu. Prve probleme sa discus hernijom sam iskusio sada vec davne 1993. godine. Sve je pocelo sa bolom u krstima koji se vrlo brzo prosirio duz desne noge. Tada, nije bilo magnetne rezonace pa je dijagnoza samo pretpostavljana. Radjen mi je EMG i bezbroj rentgenskih snimanja nakon cega je sumnja bila na discus herniji. Nakon godinu i po dana fizikalnih terapija, banja, raznoraznih "kostolomaca" i bioenergeticara bol je nestao a kao posledica je ostao ugasen Ahilov refleks desno. I od tada, nastavljam zivot kao "zdrav" covek, tj. tinejdzer.
2005. godine svojom nepaznjom (tezak fizicki rad - podizanje teskih predmeta) vracaju mi se simptomi, ali sada u levoj nozi. Hteo sam da se "ubijem" jer sam znao da me opet ceka visemesecna agonija. Uradio sam magnetnu rezonancu i zakljucak je bio: discus hernia L5-S1 levo sa kalcifikovanim fragmentom desno (koji je ostao od stare povrede iz 1993. godine ali srecom "sasusen" tako da ne vrsi kompresiju korena nerva L5-S1), i manja discus hernija L4-L5, kalcifikovana na srecu, tako da nema iritacije korenova L4-L5. Zakljucak neurohirurga je bio: kicma ti nije OK ali ces proci bez operacije. Terapija je bila fiziklana u nekoliko navrata i bol se znacajno smanjio nakon nekoliko meseci ali nije iscezao. Od tada pa nadalje, nije bilo dana da ne osetim bar i minimalnu dozu bola i nelagodnosti, ali sam jednostavno uspeo da se srodim sa bolom i pomirim sa tim da ce me to manje-vise celog zivota pratiti.
Letos (leto 2011. godine), menjam posao, i moj novi posao zahteva stajanje od 8-9 sati dnevno. Kako sam do tada imao posao za racunarom i sedeo 8 sati u mestu neke bitnije tegobe nisam osecao. Medjutim, stajanje je postalo ubitacno. Cupkanje s noge na nogu, neprijatnost, vrebanje svake prilike da negde sednem makar i na par minuta i bol koji se sirio niz nogu sve do prstiju bio je neprestano prisutan. Moje stanje se progresivno pogorsava nakon jedne "fizikalije" (nosenje kauca). Od tada pa nadalje tegobe postaju iz dana u dan sve vece i vece i veoma brzo se blize granici neizdrzljivog. Otezano hodam, imam potrebu da se odmaram (sednem, cucne) na svakih 100-ak metara. Voznja auta postaje moguca samo kada se naslonim na volan. Ne mogu vise ni da sedim, stalno se vrpoljim u stolici jer nikako ne uspevam da nadjem polozaj bez boli. Trne mi spoljna strana stopala i prsti na nozi. Postaje primetna atrofija lista. Lekovi protiv bolova (diklofenak, diclofen duo, movalis) vise ne deluju. Bol vise ne prestaje ni dok lezim - znaci svake sekunde u toku 24 sata - BOL BOL I SAMO BOL! Pokusavam da muke olaksam kod lokalnog "masera", medjutim nakon dve masaze stanje biva jos gore. Odlazim opet na magnetnu rezonancu (cak i tehnicar koji mi je radi snimanje neposredno posle zavrsetka snimanja zabrinuto odamhuje glavom i kaze da je situacija "za pod noz"). Na snimku se vidi da je hernija iz 2005. godine na L5-S1 nivou sa leve strane jos vise "ispala", ovoga puta i paramedijalno (centralno) i da je osim pritiska na koren nerva L5-S1 pritisnut i snop nerava koji se kicmenim kanalom spustaju ka dole. Nalaz magnetne rezonance gleda 4 neurohirurga i jedan fizijatar: svo petoro kao jedino resenje predlazu operaciju i to sto pre. Cvrsto se resavam na operaciju jer se moj zivot svodi na neprestan BOL i nista osim toga. Jednostavno NEPODNOSLJIVO!
Odlucio sam se za VMA i puk. dr. Ljubodraga Minica (coveka koji mi je omogucio da nastavim da zivim normalno). Zvao sam telefonom i zakazao pregled. Otisao sam na pregled i odmah zakazao operaciju. 28. decembra 2011. godine sam operisan. Proveo sam jos jedan dan u bolnici i vratio se kuci. Osim bola kod samog reza nikakve druge teskoce nisam osecao. Prih mesec dana nisam smeo da sedim niti vozim auto (sedenj samo na WC solji i to pridrzavajuci se rukama pozadi). Lagana i kratka setnja do granice i minimalne neprijatnosti. Nakon mesec dana lezanja bio sam na rehabilitaciji u banji. Nakon toga kontrola i neurohirurg kaze "po meni ti si sada izlecen covek, vrati se normalnom funkcionisanju i radu". Dizanje tereta i prednje naklona je zabranjeno za ceo zivot. Tezak fizicki rad takodje. Pa i nisu neka strasna ogranicenja, zar ne?
Jednom recju PREPORODIO sam se! Evo, dok ovo pisem ni sam ne mogu da verujem da sam danas pesacio par kilometara i da sada sedim i pisem, bez ikakvih problema - a setnja, ili bilo koje duze pesacenje vise godina unazad za mene je bila samo misaona imenica...Ovim putem zelim da ohrabrim sve one koji imaju tu "srecu" da imaju problem sa discus hernijom, da je jedini i najbolji nacin nazalost (ili na srecu) operacija. Sve sto mi je ostalo kao secanje na discus herniju su godine agonije, muka i neprijatnosti, ogranicenja svakog dana i na svakom koraku, sveprisutna bol, manja ili veca, i jedva vidljivi oziljak na ledjima duzine 3cm. I jos jednom, moja neizmerna zahvalnost velim coveku i neurohirurgu puk.dr. Ljubodragu Minicu koji mi je omogucio da nastavim normalno svoj zivot!
Veliki pozdrav,
Aleksandar
