Ne treba mešati verovanje i religiju. Međutim, osim što se kod nas to teško može objasniti masi, u isti lonac se uguraju etnija, tradicija, nacija i kultura. I onda je normalno da oni sa sporogorecim stapinom, zakrvljenih očiju kidisu na bilo koju racionalnu primedbu glede konteksta života savremenog čoveka, njegovih potreba i vrednosti.
Ne bih sada širio diskusiju, nego bih kroz gore pomenute pojmove zamolio nekoga da mi objasni kakve veze imaju pucanje/bombe/vatreno oružje, te alkoholisana, poludivlja bića, sa Crkvom i religijom, unutra i oko nje, i zašto sveštenstvo to dozvoljava i toleriše?
Crvka ima čitav niz propisa vezanih za ponašanje pri ulasku u verski objekat. Muškarci idu desno, žene levo ( ili obrnuto) ne smeš iza oltara, ljubi ikonu, pali sveću, pokloni se ovde, prekrsti se tamo, pri izlasku iz crkve ne okreći oltaru leđa, ide mi - dođi mi, stotinu besmislica koje ti stavljaju do znanja da treba da poštuješ sveto mesto. Ukoliko si pogrešio u ritualnoj kretnji kroz crkvu, tu će se često naći neko ko će te ukoriti, taj neko zna da bude i sveštenik. Sve to odbija običnog čoveka da uđe u crkvu iz bilo kog razloga. Vernik će sve to naučiti, a onaj ko se dvoumi da poseti crkvu, radije će je zaobići zbog nefleksibilnosti koja u njoj vlada. Te ritualne nije teško naučiti i ta se znanja daju deci na verskoj nastavi, međutim, verska nastava im daje i znanja koja nisu u skladu sa naučnim. Deca usvajaju znanja iz prirodnih nauka i tu se u razmišljanju đaka javlja niz nedoumica. Sa njima ne mogu da se izbore s obzirom da u tom periodu nisu sposobna da formiraju kritičko mišljenje.
S druge strane, imamo građanstvo koje bi da poštuje tradiciju, a ona nam je tako šarolika i opterećena nizom običaja različitih od mesta do mesta, da sve to sluđuje pojedinca i baca ga u mašinu ritualnog ponašanja od praznika do praznika.
Sveštenstvo se poradovalo masovnom okupljanju naroda za vreme velikih praznika, ali se pribojava da otvoreno uputi zamerke na neprikladno ponašanje jer bi time odbila "vernike" kojih u posleratnom periodu zbog komunističke politike nije bilo.
Rešenje je predočila Brankiš, crkva treba da bude na drugačiji način prijemčiva. Neka narodu prikažu najbolju stranu hrišćanstva - humanizam, a ne krutost.
I još, crkvi nedostaju valjani besednici koji treba da se pojave na televiziji.
Nedostaju duhovnici koji imaju šta da kažu, ne papagaji, već mudraci.
mislim, možda jesmo malo pošto ne verujemo u bajke 
