Тешко да постоје особе које нас заиста познају, нас, и оно наше, најдубље у нама.
Могу да се представљају као наши пријатељи, сродне душе, могу да причају не знам шта, али оно наше, суштинско, хиљаде киломатара је далеко од свих...
Попут острва које само може да се наслути у даљини, али и не да се до њега дође....
Тако то увек буде у нашим животима...
Једни нас прецењују, други подцењују. Једни олако подижу у небо, други прерано сахрањују.
Једни нагађају, други измишљају, а ретко к'о зна оно што ми стварно осећамо....
Једни причају о нама бајке, преувеличавају наше успехе, додељују нам титуле које реално нисмо заслужили, а они други се, опет подсмевају свему томе, трагају за оним најгорим што ће да понављају до у бескрај, унижавају и оно мало склада што смо стекли.
И када се све то прикупи на једном месту, од свих тих величања и омаловажавања, не може да се састави човек, могу само несумично набацане слике, као невешто склопљен мозаик који најчешће не личи ни на шта...
Ма да, ко зна, можда је тако и боље него да на нас не обраћају пажњу уопште...
Овако бар знамо да постојимо....
Да смо ту....
И да смо тамо где нас нема...
Не можеш да се разочараш толико у људе, колико у илузију коју си створио о њима.
Људи су такви какви су, променљиве су само слике које вртимо о њима и углови из којих их гледамо.
На крају схватиш да није само проблем у њима, већ у нама, зато што смо оставили исувише простора у нашем дану, у нашем животу, очекујући не знам шта...
Али шта ћеш?
Устанеш полако, обришеш се од прашине,, удахнеш дубоко и наставиш даље...
Ионако те увек неко други тамо негде чека... А и ти њега?!
А они што кажу да нас познају, можда само познају речи које годе нашој сујети, и ништа више...!!
Могу да се представљају као наши пријатељи, сродне душе, могу да причају не знам шта, али оно наше, суштинско, хиљаде киломатара је далеко од свих...
Попут острва које само може да се наслути у даљини, али и не да се до њега дође....
Тако то увек буде у нашим животима...
Једни нас прецењују, други подцењују. Једни олако подижу у небо, други прерано сахрањују.
Једни нагађају, други измишљају, а ретко к'о зна оно што ми стварно осећамо....
Једни причају о нама бајке, преувеличавају наше успехе, додељују нам титуле које реално нисмо заслужили, а они други се, опет подсмевају свему томе, трагају за оним најгорим што ће да понављају до у бескрај, унижавају и оно мало склада што смо стекли.
И када се све то прикупи на једном месту, од свих тих величања и омаловажавања, не може да се састави човек, могу само несумично набацане слике, као невешто склопљен мозаик који најчешће не личи ни на шта...
Ма да, ко зна, можда је тако и боље него да на нас не обраћају пажњу уопште...
Овако бар знамо да постојимо....
Да смо ту....
И да смо тамо где нас нема...
Не можеш да се разочараш толико у људе, колико у илузију коју си створио о њима.
Људи су такви какви су, променљиве су само слике које вртимо о њима и углови из којих их гледамо.
На крају схватиш да није само проблем у њима, већ у нама, зато што смо оставили исувише простора у нашем дану, у нашем животу, очекујући не знам шта...
Али шта ћеш?
Устанеш полако, обришеш се од прашине,, удахнеш дубоко и наставиш даље...
Ионако те увек неко други тамо негде чека... А и ти њега?!
А они што кажу да нас познају, можда само познају речи које годе нашој сујети, и ништа више...!!