(priče o kerećim ljubavima)
ONI SU ZNALI
Hoću nešto da vam ispričam…sad mi je sve jasno....
Maza je u poslednje vreme stalno tražila da ide napolje a bez ikakve potrebe. Na primer, pustimo ih sad u dvorište, oni se lepo vrate i posle 15 minuta eto Maze ispred staklenih vrata kako čeka da je pustimo. To su vrata koja ona mrzi iz dna duše jer imaju onu kvaku na okretanje tako da ona ne može da ih otvori. Ako ne dolazi neko od nas, ona krene da udara šapom po njima ne bi li nas dozvala ili dodje do nekog od nas. Naravno, i Maša i Meš kreću kao po komandi za njom hahaha Mnogo puta smo je vratili uz reči „Ajde bre Mazuljak ne zezaj, sad ste bili napolju“ i ona se vrati na svoje mesto.
Onda je došla sledeća faza kada se ona stalno zabijala u neke ćoškove. Na primer, postoji rastojanje izmedju frižidera i zida i ona tu stane, pogne glavu, zid joj je tik ispred njuške i tako stoji. Ili to isto uradi gde su njena i Šašina činija za hranu jer one stoje takodje u jednom udubljenju. Ili stane u ćošak iza vrata....samo stoji....ili na sred sobe samo stane ispred zida i bulji u njega. Mi je okrenemo blago i vratimo prema sobi misleći da ona ne vidi (što i jeste činjenica) a posle, kada su momenti izgubljenosti učestali smatrala sam da je to demencija. Prosto ode u neki svoj svet jer ona tada niti nas čuje niti vidi. Onda se nekako vrati i narednih par sati je naš stari stari Mazuljak.Vremenom, postajalo je sve redje to stanje kada je ličila na staru sebe, i kradje hrane su prestale osim u momentima kada počne da trčkara, da se mazuljka sva vesela, da njuška ili da se igra ....vreme kad ode i šteneće vreme...jedan od puteva demencije. Njen poslednji podvig je bio u nedelju popodne kad smo Maca i ja pili kafu u letnjoj kuhinji...nedelja je bio lep dan, sunčan. Psi su bili oko nas, ručkovi se kuvali na šporetu....došla je da se mazi prvo kod Mace a onda kod mene i kad joj je bilo dosta samo je odšetala do kante za djubre, podigla njuškom poklopac i počela da izvlači kesu sa djubretom hahaha To što smo mi tu, ona pet para ne daje, jer je gospodja domaćinsko kuče...ona je na poslu i kontroliše da li sam slučajno bacila nešto što ne treba...oskudacija bre, nema se za bacanje hahaha naravno, oteram je blago i kažem Maci „Ovo je moja devojka hahaha“ Samo se nasmejao zadovoljno.
To je bilo njeno poslednje bistro vreme.
U ponedeljak Maca, koji je celog dana bio kući, mi reče da bi trebali da pozovemo Ivana, našeg veterinara. Pogledala sam ga bez reči....jasno mu je bilo da neću zvati. Maza je celog dana, kad je mogla da ustane išla u ćoškove i tražila napolje....samo ide po dvorištu....kao da traži. Uveče, kad sam došla s posla, kaže „Daj joj ti da jede, ja sam joj davao i neće....i Šaša nije htela“ Granule prelijem domaćom supom i dam im....obe su pojele. Maza je tu noć sve povratila jer je jela da bi meni udovoljila. Šaša, koja je nerazdovojna sa Mazom nije joj više ni jednom prišla celog tog dana. Meš se takodje držao na distanci. Oboje su bili iznenadjujuće tihi od tog ponedeljka ujutru, mazili su se, pratili nas, gledali šta radimo, sve je bilo normalno ali tiho....a Mazu su prosto izbegavali.
U utorak ujutru, dnevna smena, dakle ustajanje pre 5 i skoro do uveče na poslu. Maca je prvi ustao i nije mogao da nadje Mazuljka. Zavukla se u maleni prostor izmedju šporeta i zida...toliko je usko i na zidu je radijator a ovamo šporet i ormarić da i ja ovako mala moram da klečim i budem u nekom neprirodnom položaju da bih prišla. Potpuno je otišla u svoj svet....jedva sam je izvukla odatle i strašno sam se plašila da joj ne polomim nogice koje je uprla u zid i šporet kao račve naravno ne kontrolišući ih. Odnela sam je na njen dvosed...gledam je dok pijemo kafu u tišini...moja devojka nije tu od nedelje uveče...“pozvaću veterinara“....te dve reči...reči nestajanja.....Makija sam probudila u 8 da je nadzire.... ceo dan nije ustajala, nije jela, nije pila mada je on nudio...
Uveče, kad smo došli s posla došla je i Cic....da se oprosti.
Sedimo u tišini Maca i ja, pijemo kafu....Maza je na svom dvosedu, Meš leži u hodniku, odakle nas vidi, a Šaša je u svojoj fotelji tik pored Macine. Maza se budi i pokušava da ustane. Pomognem joj i držim je ispod grudi...povraća vodu na parket. Kako je to počela, Meš ustaje i ide iza fotelja, u tesan prostor i seda odmah iza Mace da mu bude što bliže... Šaš ustaje i traži muževljevu ruku da je oseti. Meš to nikada nije uradio...nikada ,jer je taj prostor tako mali a on ne voli male prostore. Maca upravo to primećuje naglas...“Vidi gde je ovaj blenta došao...šta mu je, nikada ovde ne stoji“.
Ivana je Maca video kad je parkirao kola ispred kapije. Izlazimo nas dvoje na trem da ga sačekamo, i ja ostavljam staklena vrata otvorena...izlaze i Meš i Šašava....njuškaju ga....Šaša laje malo. On spušta stetoskop i injekcije na sto, mazi ih onako, obično, kao da su se maločas videli i priča sa nama...dogovaramo da je uspavamo u radionici.
„Hoćeš da je vidiš prvo?“ pitam ga
„Naravno“
Okrećemo se svo troje da udjemo u kuću kad tamo....Maza stoji na sred hodnika glave okrenute ka zidu. „Ustala je“....tračak nade....samo eto....tanka nit....jedno sićušno „možda“....Pogledam je...i „možda“ pobeže...Niti je ona čula, niti videla, niti nanjušila Ivana....ona nije tu ali zna da je on došao...kako...e, to ne znam a izgleda da i ne treba....instikt....nagon...šta li je? Samo, svi smo znali da je došla sama do Ivana. Okrenem je blago u pravcu dvorišta i ona nastavi da hoda spoturajući se....nogice udaraju jedna u drugu...tetura se i zanosi...prošla je pored Ivana kao da ne postoji...ide dalje....kiša pada baš jako...
Napravih kretnju kao da ću poći za njom....Ivan kaže „pusti je“.....kiša pada....ona ide prema zidu od crvene fasadne cigle...staje kod mesta gde su posadjeni jedna ruža i klematis „neuništivi“ jedno do drugog....stoji glave pognute...kiša pada....Šaša i Meš nisu krenuli za njom kao obično....stoje pored nas na tremu i gledaju.
„Znate gde je pošla?“ pita veterinar „Da nadje mesto da umre...ona neće da vam umre u kući“.
Tad nam sve posta jasno....njeno ponašanje, Mašino, Mešovo....svi su oni znali od ponedeljka ujutru da je vreme....samo mi nismo....ili nismo hteli da znamo.
I ovog puta, kao i mnogo puta pre, osetili smo se tako malenim, beznačajnim pred tom silnom jednostavnom pameću prirode….jer samo smo ljudi.
Fotografije...uhvaćeni treni...zarobljeni za vek.....setih se...pogledajte....ovo su moje fotografije iz 05.2011. kada smo farbali tišljeraj...mesto gde Maza spava i sedi je ta ruža i klematis neuništivi....sad kad se setim....često je tokom prošlog leta i jeseni baš na tom mestu ležala....ako je to mesto bilo u hladu kad legne, rekli bi, ide tamo jer je hladovina....ako bi bilo na suncu, rekli bi, ide tamo da se greje, stara je, prija joj sunce....neverovatno...a ona je samo znala...
Za Mazu....ljubav za vek
