Jacob
Buduća legenda
- Poruka
- 49.567
Članak objavljen u časopisu Astronomija broj 33.
(časopis za popularizaciju astronomije i srodnih nauka)
Termin omega tačka (Omega point) prvi put uvodi francuski filozof, paleontolog i jezuitski sveštenik Pjer Tejar de Šarden razrađujući ideju o noosferi (jedan vid planetarne svesti), ruskog geohemičara Vladimira Ivanoviča Vernadskog. Sam pojam, ali i uopšte i ideja, koju je ovaj francuski sveštenik pokrenuo danas je veoma rasprostranjena i vrlo „eksploatisana“ tema kako u naučno-popularnoj literaturi tako i u književnim delima, stripovima, filmovima, video igricama, muzici itd. Želja je bila da se ovim tekstom objasne osnovne postavke ovog koncepta kao i njegove savremenije interpretacije.
Kao i sve nove ideje koje svojom pojavom ruše ustaljene norme razmišljanja u nekoj oblasti i donose potpuno novi pristup tako je i ova već sa prvim pojavljivanjem izazvala kontraverze. Naime, delo pod nazivom „Fenomen čoveka“, u kome Pjer Tejar de Šarden opisuje Omega tačku i razrađuje koncept ove ideje, iako završeno još 1930. godine neće ugledati svetlost dana sve do 1955. godine. Sam autor nije doživeo objavljivanje svog glavnog dela jer je to sprečavala crkva smatrajući ovo delo kontradiktorno biblijskom učenju. Pjer Tejar de Šarden nesumnjivo je bio čovek ispred svog vremena koji je, iako sveštenik, bio pristalica teorije evolucije, a gore navedeno delo bilo je svojevrsni pokušaj pomirenja teorije evolucije i hrišćanske doktrine. Tejar je smatrao da je imanentno svojstvo u Univerzumu evolucija u pravcu veće kompleksnosti i svesnosti do one tačke koju on naziva OMEGA POINT. Dakle, izvorno pojam Omega tačka se odnosio na stepen evolucije u kome se dostiže maksimalni stepen kompleksnosti i maksimalni stepen svesti. Tejar predviđa da će, daljim napredkom nauke i tehnologije i samog čoveka, u ljudskoj svesti doći do velikih promena i napredka u smeru da će na kraju svi misleći entiteti učestvovati u „gigantskoj psihobiološkoj operaciji“ ili nekoj vrsti megasinteze u kojoj će se svi svestni umovi naše planete naći u jednom kolektivnom subjektu. Daljom evolucijom ovaj entitet će konvergirati u Omega tačku, svestan Univerzum, u kome će ipak svaki pojedinačni svestni um biti svestan cele operacije. Pri tom on navodi pet osobina koje karakterišu Omega tačku:
1. Omega tačka već postoji i mi ćemo se samo fuzionisati sa njom;
2. Omega tačka nije apstraktna ideja već ineligentno biće;
3. Transcendentalna je u smislu da postoji potpuno van okvira našeg Univerzuma;
4. Autonomna tj. oslobođena limita prostora i vremena;
5. i ireversibilna je.
Dakle, kao što se već može i nazreti, po Tejaru sama Omega tačka je ništa drugo do sam Hrišćanski Bog „od koga sve potiče i u koga se sve vraća“. Svi svesni umovi koji su ikada postojali vaskrsnuće u jedinstvu Omega tačke svestni svojih ranijih života. Ovakav potpuno novi pristup staroj ideji o uskrsnuću bio je i previše za konzervativnu crkvu i ona je dugo onemogućavala objavljivanje ovog dela. Ovaj teološki prizvuk samoj ideji Omega tačke ostaće i do dana današnjeg.
Posle Tajerove knjige objavljeno je još dosta knjiga koje, direktno ili indirektno, obrađuju ovu ideju, a neke od značajnijih i novijih su: „The Anthropic Cosmological Principle“(1986. godine) - John D. Barrow-a i Frank J. Tipler-a; „The Fabric of Reality“(1997. godina) - David Deutsch-a i još dve knjige Frank J. Tipler-a „The Physics of Immortality“(1994. godina) i „The Physics of Christianity“(2007. godina). U svim ovim delima u osnovi je u pitanju stara ideja samo u savremenoj inerpretaciji, a jedan od glavnih propagatora ideje je svakako Frank Jennings Tipler profesor na matematici i fizici Univerziteta Tulan u New Orleans-u. U svojim ranijim radovima Tipler pretpostavlja da će, pre nego što Univerzum rekolapsira u singularnosti, procesorski kapacitet biti orgoman i da će moći da raste eksponencijalno brže od isticanja vremena do Velikog zdrobljavanja (Big Crunch). U principu, simulacija startovana na ovakvom univerzalnom kompjuteru bi mogla da zauvek nastavi u svom sopstvenom vremenu, iako će Univerzum trajati samo konačan iznos merodavnog vremena. Naravno, Tiplerova „teorija“ podrazumeva da aktuelni zakoni fizike predstavljaju ispravan opis realnosti i normalno podrazumeva da mora postojati inteligentna civilizacija u odgovarajuće vreme koja bi eksploatisala procesorski kapacitet jednog takvog okruženja. Poput Tejara i sam Tipler poistovećuje finalnu singularnost i stanje beskonačnog informacioong kapaciteta sa Bogom. Takav ultimativni kosmički računar bio bi u stanju da pokrene kompjutersku simulaciju koja bi obuhvatala sav inteligentan život koji je ikada postojao u Univerzumu ponovo stvarajući u samoj simulaciji svaki pojedinačni intelekt. Iz perspektive ponovo stvorenih stanovnika simulacije stepen blizu Omega tačke bi predstavljao vaskrsnuće u večni zagrobni život u kojem bi mogli da uzmu bilo koji imaginarni oblik zbog njegove virtualne prirode. U svojim novijim radovima Tipler koriguje svoj pristup, jer novija astronomska posmatranja ukazuju da je malo verovatno da će svemir završiti u singularitetu, ulazeći u dalje spekulacije da će ukoliko „ukupna barionska materija bude anhilirana to dovesti do poremećaja Higgsovog polja zbog pomeranja u apsolutni vakum te će na taj način prestati da važi kosmološka konstanta, zaustavljajući ubrzavanje i dozvoljavajući Univerzumu da kolapsira u Omega tačku“. Takođe, ukoliko je teorija struna tačna, mogla bi da bude kontradiktorna Tiplerovoj „teoriji“ Omega tačke imajući u vidu da ona podrazumeva kosmološku singularnost na kraju vremena. Po teoriji struna sama singularnost ne bi mogla i zaista da postoji zbog toga što ni jedan materijalni objekt ne može biti kompresovan ispod Plankove jedinice. Međutim i pored ozbiljnih teškoća sa kojima se „teorija“ (iako se stalno koristi reč teorija ispravnije bi bilo reći hipoteza) susreće Tipler ne posustaje u svojim spekulacijama i navodi da ćemo uskoro početi da se krećemo u smeru kada ćemo dawnload-om ljudske svesti u male kvantne računare početi eksponencijalno da istražujemo svemir mnogo puta brže od sadašnjih bioloških ljudskih bića. On smatra da će veštačka inteligencija i ovako uploadovani ljudski mozgovi početi da se šire svemirom negde najranije oko 2100. godine i da će to biti prvi pravi pomak čovečanstva ka Omega tački.
Odvojeno od razmatranja gore navedenik Tajera i Tiplera danas ima transhumanista koji spekulisu o tome da će ubrzani tehnološki razvoj dovesti do kraja ovog veka do tzv. tehnološkog singulariteta u kome će ljudi biti „polusvesne komponente kompjuterizovane socijalne strukture takve kompleksnosti da nijedna jedinka niti grupa ljudi neće moći da razume više od malog dela celine“. Ukoliko sami naši procesorski i tehnološki alati prevaziđu naše sopstvene kapacitete ućićemo u period u kome će same mašine koristeći veštačku inteligenciju unapređivati same sebe i ovo je tačka koju neki nazivaju tehnološkom Omega tačkom.
Bilo kako bilo ova filozofska i futuristička razmatranja su još uvek veoma daleko od čvrste naučne podloge i bilo kakve eksperimentalne potvrde te će za naše generacije ostatiti samo smele pretpostavke i ideje. U za nas veoma dalekoj budućnosti pokazaće se da li su gore navedeni Tejar i Tipler, kao i njihovi sledbenici, bili ljudi daleko ispred svog vremena ili su njihove ideje o Omega tački bile samo "pseudonaučni snovi i proročanstva" , kako voli da ih nazove filozof Mary Midgley, povezane sa vizijama o begu od smrti koje su možda samo hedonističke i nekontrolisane fantazije. Ali bilo da nas na kraju vremena čeka Omega tačka ili ne, jedno je sigurno: ljudsko biće se nikada neće pomiriti sa saznanjem o sopstvenoj prolaznosti.
Veličković
(časopis za popularizaciju astronomije i srodnih nauka)
Termin omega tačka (Omega point) prvi put uvodi francuski filozof, paleontolog i jezuitski sveštenik Pjer Tejar de Šarden razrađujući ideju o noosferi (jedan vid planetarne svesti), ruskog geohemičara Vladimira Ivanoviča Vernadskog. Sam pojam, ali i uopšte i ideja, koju je ovaj francuski sveštenik pokrenuo danas je veoma rasprostranjena i vrlo „eksploatisana“ tema kako u naučno-popularnoj literaturi tako i u književnim delima, stripovima, filmovima, video igricama, muzici itd. Želja je bila da se ovim tekstom objasne osnovne postavke ovog koncepta kao i njegove savremenije interpretacije.
Kao i sve nove ideje koje svojom pojavom ruše ustaljene norme razmišljanja u nekoj oblasti i donose potpuno novi pristup tako je i ova već sa prvim pojavljivanjem izazvala kontraverze. Naime, delo pod nazivom „Fenomen čoveka“, u kome Pjer Tejar de Šarden opisuje Omega tačku i razrađuje koncept ove ideje, iako završeno još 1930. godine neće ugledati svetlost dana sve do 1955. godine. Sam autor nije doživeo objavljivanje svog glavnog dela jer je to sprečavala crkva smatrajući ovo delo kontradiktorno biblijskom učenju. Pjer Tejar de Šarden nesumnjivo je bio čovek ispred svog vremena koji je, iako sveštenik, bio pristalica teorije evolucije, a gore navedeno delo bilo je svojevrsni pokušaj pomirenja teorije evolucije i hrišćanske doktrine. Tejar je smatrao da je imanentno svojstvo u Univerzumu evolucija u pravcu veće kompleksnosti i svesnosti do one tačke koju on naziva OMEGA POINT. Dakle, izvorno pojam Omega tačka se odnosio na stepen evolucije u kome se dostiže maksimalni stepen kompleksnosti i maksimalni stepen svesti. Tejar predviđa da će, daljim napredkom nauke i tehnologije i samog čoveka, u ljudskoj svesti doći do velikih promena i napredka u smeru da će na kraju svi misleći entiteti učestvovati u „gigantskoj psihobiološkoj operaciji“ ili nekoj vrsti megasinteze u kojoj će se svi svestni umovi naše planete naći u jednom kolektivnom subjektu. Daljom evolucijom ovaj entitet će konvergirati u Omega tačku, svestan Univerzum, u kome će ipak svaki pojedinačni svestni um biti svestan cele operacije. Pri tom on navodi pet osobina koje karakterišu Omega tačku:
1. Omega tačka već postoji i mi ćemo se samo fuzionisati sa njom;
2. Omega tačka nije apstraktna ideja već ineligentno biće;
3. Transcendentalna je u smislu da postoji potpuno van okvira našeg Univerzuma;
4. Autonomna tj. oslobođena limita prostora i vremena;
5. i ireversibilna je.
Dakle, kao što se već može i nazreti, po Tejaru sama Omega tačka je ništa drugo do sam Hrišćanski Bog „od koga sve potiče i u koga se sve vraća“. Svi svesni umovi koji su ikada postojali vaskrsnuće u jedinstvu Omega tačke svestni svojih ranijih života. Ovakav potpuno novi pristup staroj ideji o uskrsnuću bio je i previše za konzervativnu crkvu i ona je dugo onemogućavala objavljivanje ovog dela. Ovaj teološki prizvuk samoj ideji Omega tačke ostaće i do dana današnjeg.
Posle Tajerove knjige objavljeno je još dosta knjiga koje, direktno ili indirektno, obrađuju ovu ideju, a neke od značajnijih i novijih su: „The Anthropic Cosmological Principle“(1986. godine) - John D. Barrow-a i Frank J. Tipler-a; „The Fabric of Reality“(1997. godina) - David Deutsch-a i još dve knjige Frank J. Tipler-a „The Physics of Immortality“(1994. godina) i „The Physics of Christianity“(2007. godina). U svim ovim delima u osnovi je u pitanju stara ideja samo u savremenoj inerpretaciji, a jedan od glavnih propagatora ideje je svakako Frank Jennings Tipler profesor na matematici i fizici Univerziteta Tulan u New Orleans-u. U svojim ranijim radovima Tipler pretpostavlja da će, pre nego što Univerzum rekolapsira u singularnosti, procesorski kapacitet biti orgoman i da će moći da raste eksponencijalno brže od isticanja vremena do Velikog zdrobljavanja (Big Crunch). U principu, simulacija startovana na ovakvom univerzalnom kompjuteru bi mogla da zauvek nastavi u svom sopstvenom vremenu, iako će Univerzum trajati samo konačan iznos merodavnog vremena. Naravno, Tiplerova „teorija“ podrazumeva da aktuelni zakoni fizike predstavljaju ispravan opis realnosti i normalno podrazumeva da mora postojati inteligentna civilizacija u odgovarajuće vreme koja bi eksploatisala procesorski kapacitet jednog takvog okruženja. Poput Tejara i sam Tipler poistovećuje finalnu singularnost i stanje beskonačnog informacioong kapaciteta sa Bogom. Takav ultimativni kosmički računar bio bi u stanju da pokrene kompjutersku simulaciju koja bi obuhvatala sav inteligentan život koji je ikada postojao u Univerzumu ponovo stvarajući u samoj simulaciji svaki pojedinačni intelekt. Iz perspektive ponovo stvorenih stanovnika simulacije stepen blizu Omega tačke bi predstavljao vaskrsnuće u večni zagrobni život u kojem bi mogli da uzmu bilo koji imaginarni oblik zbog njegove virtualne prirode. U svojim novijim radovima Tipler koriguje svoj pristup, jer novija astronomska posmatranja ukazuju da je malo verovatno da će svemir završiti u singularitetu, ulazeći u dalje spekulacije da će ukoliko „ukupna barionska materija bude anhilirana to dovesti do poremećaja Higgsovog polja zbog pomeranja u apsolutni vakum te će na taj način prestati da važi kosmološka konstanta, zaustavljajući ubrzavanje i dozvoljavajući Univerzumu da kolapsira u Omega tačku“. Takođe, ukoliko je teorija struna tačna, mogla bi da bude kontradiktorna Tiplerovoj „teoriji“ Omega tačke imajući u vidu da ona podrazumeva kosmološku singularnost na kraju vremena. Po teoriji struna sama singularnost ne bi mogla i zaista da postoji zbog toga što ni jedan materijalni objekt ne može biti kompresovan ispod Plankove jedinice. Međutim i pored ozbiljnih teškoća sa kojima se „teorija“ (iako se stalno koristi reč teorija ispravnije bi bilo reći hipoteza) susreće Tipler ne posustaje u svojim spekulacijama i navodi da ćemo uskoro početi da se krećemo u smeru kada ćemo dawnload-om ljudske svesti u male kvantne računare početi eksponencijalno da istražujemo svemir mnogo puta brže od sadašnjih bioloških ljudskih bića. On smatra da će veštačka inteligencija i ovako uploadovani ljudski mozgovi početi da se šire svemirom negde najranije oko 2100. godine i da će to biti prvi pravi pomak čovečanstva ka Omega tački.
Odvojeno od razmatranja gore navedenik Tajera i Tiplera danas ima transhumanista koji spekulisu o tome da će ubrzani tehnološki razvoj dovesti do kraja ovog veka do tzv. tehnološkog singulariteta u kome će ljudi biti „polusvesne komponente kompjuterizovane socijalne strukture takve kompleksnosti da nijedna jedinka niti grupa ljudi neće moći da razume više od malog dela celine“. Ukoliko sami naši procesorski i tehnološki alati prevaziđu naše sopstvene kapacitete ućićemo u period u kome će same mašine koristeći veštačku inteligenciju unapređivati same sebe i ovo je tačka koju neki nazivaju tehnološkom Omega tačkom.
Bilo kako bilo ova filozofska i futuristička razmatranja su još uvek veoma daleko od čvrste naučne podloge i bilo kakve eksperimentalne potvrde te će za naše generacije ostatiti samo smele pretpostavke i ideje. U za nas veoma dalekoj budućnosti pokazaće se da li su gore navedeni Tejar i Tipler, kao i njihovi sledbenici, bili ljudi daleko ispred svog vremena ili su njihove ideje o Omega tački bile samo "pseudonaučni snovi i proročanstva" , kako voli da ih nazove filozof Mary Midgley, povezane sa vizijama o begu od smrti koje su možda samo hedonističke i nekontrolisane fantazije. Ali bilo da nas na kraju vremena čeka Omega tačka ili ne, jedno je sigurno: ljudsko biće se nikada neće pomiriti sa saznanjem o sopstvenoj prolaznosti.
Veličković
