Pogledajte prilog 376844
„Dobar dan profesore!“ „Ohooo“, uzviknu, otežući poslednji samoglasnik, čovek zavaljen u fotelju. „Dobar daaan, doobar dan! Taman na vreme!“ reče ne ustajući. „Na vreme za šta?“ upita devojka zbunjeno i njeno vitko, visoko telo, utegnuto u kombinezon tamnoplave boje stade u mestu, iščekujući odgovor. „Da mi pomogneš Sofija“, značajno odgovori on, pozivajući je prstima i kružnim pokretom zgloba desne ruke da priđe bliže.“ A možda bude korisno i za tebe“, kao uzgred, promrlja sebi u bradu i poče da traži pogledom nešto po sobi.
Bila je to prostrana ali antikvarnim nameštajem pretrpana soba. Stil ranih tridesetih godina dvadeset prvog veka. Iznad jedinog, ali ogromnog prozora od aluplasticijuma, u ovo doba dana pozicioniranog na istočnom zidu sobe, (dovoljno velikog da se kroz njega uleti hoverblastom, što je bila prva Sofijina asocijacija), diskretan mehanizam nosio je na sebi okačenu draperiju. Debeli ekopliš, uredno skupljen trakom oivičenom kićankama, padao je sa leve i desne strane prozora i skoro dodirivao pod. Kakav kontrast u odnosu na ostatak prostorije! Kutije, uglavnom odzipovane, kipuće kršem (barem po Sofijinom mišljenju), bile su skoro svugde. Delovi kiberhumanoida, mehanizmi ko zna čega, ukratko soba je bila u haosu. Kreativnom haosu, govorio je profesor Dobrić, uz pomalo kiseli smešak deteta koje pokušava da izbegne majčine grdnje.
„Gde li su? Ahaa!“ uzviknu profesor. „Vidiš onu tamo kutiju?“ Sofija, prateći trajektoriju uperenog prsta, uperi pogled ka dugačkom stolu, pozicioniranom tik uz mašinu za detoksikaciju i nemoćno slegnu ramenima. „Koju kutiju, ima ih dvadesetak“, nervozno promlja i uputi Dobriću molećiv pogled. „Der, der, ne gubi nadu!“ nasmeja se profesor. „Onu sa nalepnicom.“ Sofija, vrati pogled nazad ka stolu i sa čuđenjem primeti da je jedna od kutija zaista bila obeležena nalepnicom od zamenskog papira. E sad sam sve videla, pomisli i polako, izbegavajući krš, odgega do nje. „'Vamo s njom! I pažljivo molim te...“ razdragano dodade profesor, dok je Sofija donosila kutiju, zagledajući celim putem u njenu unutrašnjost.
„Budi ljubazna, spusti je ispred mojih nogu. I sedi preko puta mene, eto tu...“ zastade profesor na trenutak, „tu na tog kućepazitelja.“ Sofija učini kako joj je starac rekao i sede na pokvareni uređaj, oko metar i po naspram profesora, prethodno prešavši par puta krajem rukava preko njega. Više demonstrativno, nego zaista skidajući prašinu.
„A sad! Da ti pokažem šta sam našao“, reče profesor i iz kutije izvuče dva zaprljana okvira od ekodrveta. „Ogledala!“ začudi se Sofija. A zatim se začudi svojoj začuđenosti. „Ipak je ovo soba profesora Dobrića“, pomisli. „Ogledala, nego šta“, razdragano uzvrati starac. „I to prilično prljava“, dodade. „Ahaaam“, zakikota se Sofija i zakoluta krupnim zelenim očima. Profesor je začuđeno pogleda očigledno ne shvatajući na šta devojka cilja, a zatim nastavi. „Evo uzmi jedno i uperi ga ka meni. Ja ću da uradim isto sa svojim.“ Sofija se promeškolji na kućepazitelju, nasloni ogledalo na grudnu kost i blago se nagnu ka profesoru, povremeno s visine zagledajući na musavu površinu stakla.
„Okee...“ reče profesor Dobrić, „sada kada smo uperili ogledala jedno ka drugom, reci mi šta vidiš u mom ogledalu. Ček...“ brzo se ispravi profesor, „samo da skinem filter sa prozora.“ Profesor pritisnu par polja na rukavu odela i kroz prozor poteče intenzivna jutarnja svetlost sunca. „Okee.. dakle šta vidiš u mom ogledalu?“ „Na vašem ogledalu vidim štroku. U njegovom odrazu takođe. Vidim svoje musavo ogledalo, prašinu na njemu, nešto žuto i masno. Bljak“, zgrozi se Sofija, opet više demonstrativno, čuvajući reputaciju čistunice. „A delove tvog ogledala na kojima nema, hmm... prašine... kako njih vidiš u mom ogledalu?“ upita profesor. „Vidim svetlost, odbleske sunca“, uzvrati Sofija. „Da!“ Uzbuđeno reče on,“ i ja vidim isto u odrazu tvog ogledala!“
Sofija malo nakrivi glavu ka levom ramenu, i otvori oči širom, u neverici. Da li je profesor ciknuo, izlapeo? Nema još ni sto trideset godina, nemoguće... pomisli devojka. „Strpljenja...“ nasmeši se profesor. „Uzmi tu krpu pored noge, da, tu!“ potvdi profesor. „Obriši svoje ogledalo i uperi ga opet ka mom.“ Devojka, polako posegnu za krpom, uputivši pritom profesoru jedan dug pogled neverice i poče da briše površinu stakla. Kad je hover-trka nek je hoverbal, pomisli i uz dosta napora, nakon izvesnog vremena izglanca ogledalo. „Još malo..“. reče profesor zviždučući, očigledno zabavljen celom situacijom. Sofija nastavi da briše masne ostatke, i par minuta kasnije okrete ga ka profesoru, pokretom koji je pokazivao izvestan ponos. „Eto“, nasmeja se, „sad je kao novo! A vi, profesore, zašto vi ne očistite svoje?“ upita ga ona. „Biće i to.“ čula je kao odgovor. „Nego reci mi prvo... šta sad vidiš u i na (profesor naglasi ovo „u“ i „na“) mom ogledalu?“
„Pa...“ poče devojka nesigurno, „na vašem ogledalu vidim štroku, mast i tako to... ali“, zađuđeno nastavi Sofija, „odbljesak sa mog ogledala je sada toliko jak, da prljavština ide u drugi plan. Vidim je... i dalje je tu, ali je toliko osvetljena da postaje nešto sporedno. U prvom planu je svetlost! Čistiji delovi vašeg ogledala sada sjaje još jače, a u odrazu vidim samo sunce. Vidim zrake koji se prelamaju sa površine mog ogledala.
Profesorova usta izviše se u široki osmeh. „Da, a ja“, reče profesor „vidim donekle obrnuto. Vidim prašinu na svom ogledalu jasnije u tvom ogledalu. Kontrast je takav da prašina postaje izraženija...“ profesor se na sekund zamisli... „očiglednija. Što se mene tiče tvoje, (profesor naglasi „tvoje“) ogledalo je prljavo a ne moje“, nastavi profesor i zagleda se u Sofiju ispitivački, očigledno očekujući neku naročitu reakciju. Sofija se nelagodno promeškolji. Nije joj se sviđala ideja da njeno ogledalo profesoru izgleda prljavo. Ne nakon tolikog glancanja.
„A sad vi profesore...očistite svoje.“ Profesor se prenu iz zanosa (Sofija još nije bila načisto, da li je sa starcem sve u redu) i uhvati dobačenu krpu. Nakon nekog vremena, dahtanja i oblizivanja gornje usne jezikom, profesor nasloni ram svog ogledala opet na kolena i klimnu glavom. Devojka učini isto sa svojim. U jednom trenutku nenameštenog fokusa svetlost sa Sofijinog ogledala bljesnu u profesorove oči. Isto se dogodi i sa suncem koje se prelamalo sa površine ogledala profesora Dobrića. Oboje ustuknuše od tolike svetlosti i pogledaše nagonski u stranu. „Nismo navikli...“ reče profesor žmirkajući i pokušavajući da izoštri pogled, trljajući suzne oči kažiprstom leve šake. „Da....“ uzvrati Sofija, čkiljeći, spusti ogledalo na pod a zatim takođe obrisa suze. Nakon izvesnog vremena žmirkanja, bečenja i izdizanja obrva, Sofija upita: „profesore u kutiji sam videla još nešto. Uvijeno u beli plastopapir. Šta je unutra?“ „Ah... da...“ uzvrati profesor Dobrić zatečeno, glasom koji je bio neprirodno tih i čudno odskakao od dotadašnjih profesorovih emocija.
„Unutra je takođe ogledalo. Samo razbijeno“, prošapta profesor pogleda uprtog u paroglajder pored svoje čizme. „Ali, ne bih o tome danas. Suviše je tužno...“ Sofija klimnu glavom, morajući da se složi a zatim uskliknu. „Hoćemo opet!?“
„Dobar dan profesore!“ „Ohooo“, uzviknu, otežući poslednji samoglasnik, čovek zavaljen u fotelju. „Dobar daaan, doobar dan! Taman na vreme!“ reče ne ustajući. „Na vreme za šta?“ upita devojka zbunjeno i njeno vitko, visoko telo, utegnuto u kombinezon tamnoplave boje stade u mestu, iščekujući odgovor. „Da mi pomogneš Sofija“, značajno odgovori on, pozivajući je prstima i kružnim pokretom zgloba desne ruke da priđe bliže.“ A možda bude korisno i za tebe“, kao uzgred, promrlja sebi u bradu i poče da traži pogledom nešto po sobi.
Bila je to prostrana ali antikvarnim nameštajem pretrpana soba. Stil ranih tridesetih godina dvadeset prvog veka. Iznad jedinog, ali ogromnog prozora od aluplasticijuma, u ovo doba dana pozicioniranog na istočnom zidu sobe, (dovoljno velikog da se kroz njega uleti hoverblastom, što je bila prva Sofijina asocijacija), diskretan mehanizam nosio je na sebi okačenu draperiju. Debeli ekopliš, uredno skupljen trakom oivičenom kićankama, padao je sa leve i desne strane prozora i skoro dodirivao pod. Kakav kontrast u odnosu na ostatak prostorije! Kutije, uglavnom odzipovane, kipuće kršem (barem po Sofijinom mišljenju), bile su skoro svugde. Delovi kiberhumanoida, mehanizmi ko zna čega, ukratko soba je bila u haosu. Kreativnom haosu, govorio je profesor Dobrić, uz pomalo kiseli smešak deteta koje pokušava da izbegne majčine grdnje.
„Gde li su? Ahaa!“ uzviknu profesor. „Vidiš onu tamo kutiju?“ Sofija, prateći trajektoriju uperenog prsta, uperi pogled ka dugačkom stolu, pozicioniranom tik uz mašinu za detoksikaciju i nemoćno slegnu ramenima. „Koju kutiju, ima ih dvadesetak“, nervozno promlja i uputi Dobriću molećiv pogled. „Der, der, ne gubi nadu!“ nasmeja se profesor. „Onu sa nalepnicom.“ Sofija, vrati pogled nazad ka stolu i sa čuđenjem primeti da je jedna od kutija zaista bila obeležena nalepnicom od zamenskog papira. E sad sam sve videla, pomisli i polako, izbegavajući krš, odgega do nje. „'Vamo s njom! I pažljivo molim te...“ razdragano dodade profesor, dok je Sofija donosila kutiju, zagledajući celim putem u njenu unutrašnjost.
„Budi ljubazna, spusti je ispred mojih nogu. I sedi preko puta mene, eto tu...“ zastade profesor na trenutak, „tu na tog kućepazitelja.“ Sofija učini kako joj je starac rekao i sede na pokvareni uređaj, oko metar i po naspram profesora, prethodno prešavši par puta krajem rukava preko njega. Više demonstrativno, nego zaista skidajući prašinu.
„A sad! Da ti pokažem šta sam našao“, reče profesor i iz kutije izvuče dva zaprljana okvira od ekodrveta. „Ogledala!“ začudi se Sofija. A zatim se začudi svojoj začuđenosti. „Ipak je ovo soba profesora Dobrića“, pomisli. „Ogledala, nego šta“, razdragano uzvrati starac. „I to prilično prljava“, dodade. „Ahaaam“, zakikota se Sofija i zakoluta krupnim zelenim očima. Profesor je začuđeno pogleda očigledno ne shvatajući na šta devojka cilja, a zatim nastavi. „Evo uzmi jedno i uperi ga ka meni. Ja ću da uradim isto sa svojim.“ Sofija se promeškolji na kućepazitelju, nasloni ogledalo na grudnu kost i blago se nagnu ka profesoru, povremeno s visine zagledajući na musavu površinu stakla.
„Okee...“ reče profesor Dobrić, „sada kada smo uperili ogledala jedno ka drugom, reci mi šta vidiš u mom ogledalu. Ček...“ brzo se ispravi profesor, „samo da skinem filter sa prozora.“ Profesor pritisnu par polja na rukavu odela i kroz prozor poteče intenzivna jutarnja svetlost sunca. „Okee.. dakle šta vidiš u mom ogledalu?“ „Na vašem ogledalu vidim štroku. U njegovom odrazu takođe. Vidim svoje musavo ogledalo, prašinu na njemu, nešto žuto i masno. Bljak“, zgrozi se Sofija, opet više demonstrativno, čuvajući reputaciju čistunice. „A delove tvog ogledala na kojima nema, hmm... prašine... kako njih vidiš u mom ogledalu?“ upita profesor. „Vidim svetlost, odbleske sunca“, uzvrati Sofija. „Da!“ Uzbuđeno reče on,“ i ja vidim isto u odrazu tvog ogledala!“
Sofija malo nakrivi glavu ka levom ramenu, i otvori oči širom, u neverici. Da li je profesor ciknuo, izlapeo? Nema još ni sto trideset godina, nemoguće... pomisli devojka. „Strpljenja...“ nasmeši se profesor. „Uzmi tu krpu pored noge, da, tu!“ potvdi profesor. „Obriši svoje ogledalo i uperi ga opet ka mom.“ Devojka, polako posegnu za krpom, uputivši pritom profesoru jedan dug pogled neverice i poče da briše površinu stakla. Kad je hover-trka nek je hoverbal, pomisli i uz dosta napora, nakon izvesnog vremena izglanca ogledalo. „Još malo..“. reče profesor zviždučući, očigledno zabavljen celom situacijom. Sofija nastavi da briše masne ostatke, i par minuta kasnije okrete ga ka profesoru, pokretom koji je pokazivao izvestan ponos. „Eto“, nasmeja se, „sad je kao novo! A vi, profesore, zašto vi ne očistite svoje?“ upita ga ona. „Biće i to.“ čula je kao odgovor. „Nego reci mi prvo... šta sad vidiš u i na (profesor naglasi ovo „u“ i „na“) mom ogledalu?“
„Pa...“ poče devojka nesigurno, „na vašem ogledalu vidim štroku, mast i tako to... ali“, zađuđeno nastavi Sofija, „odbljesak sa mog ogledala je sada toliko jak, da prljavština ide u drugi plan. Vidim je... i dalje je tu, ali je toliko osvetljena da postaje nešto sporedno. U prvom planu je svetlost! Čistiji delovi vašeg ogledala sada sjaje još jače, a u odrazu vidim samo sunce. Vidim zrake koji se prelamaju sa površine mog ogledala.
Profesorova usta izviše se u široki osmeh. „Da, a ja“, reče profesor „vidim donekle obrnuto. Vidim prašinu na svom ogledalu jasnije u tvom ogledalu. Kontrast je takav da prašina postaje izraženija...“ profesor se na sekund zamisli... „očiglednija. Što se mene tiče tvoje, (profesor naglasi „tvoje“) ogledalo je prljavo a ne moje“, nastavi profesor i zagleda se u Sofiju ispitivački, očigledno očekujući neku naročitu reakciju. Sofija se nelagodno promeškolji. Nije joj se sviđala ideja da njeno ogledalo profesoru izgleda prljavo. Ne nakon tolikog glancanja.
„A sad vi profesore...očistite svoje.“ Profesor se prenu iz zanosa (Sofija još nije bila načisto, da li je sa starcem sve u redu) i uhvati dobačenu krpu. Nakon nekog vremena, dahtanja i oblizivanja gornje usne jezikom, profesor nasloni ram svog ogledala opet na kolena i klimnu glavom. Devojka učini isto sa svojim. U jednom trenutku nenameštenog fokusa svetlost sa Sofijinog ogledala bljesnu u profesorove oči. Isto se dogodi i sa suncem koje se prelamalo sa površine ogledala profesora Dobrića. Oboje ustuknuše od tolike svetlosti i pogledaše nagonski u stranu. „Nismo navikli...“ reče profesor žmirkajući i pokušavajući da izoštri pogled, trljajući suzne oči kažiprstom leve šake. „Da....“ uzvrati Sofija, čkiljeći, spusti ogledalo na pod a zatim takođe obrisa suze. Nakon izvesnog vremena žmirkanja, bečenja i izdizanja obrva, Sofija upita: „profesore u kutiji sam videla još nešto. Uvijeno u beli plastopapir. Šta je unutra?“ „Ah... da...“ uzvrati profesor Dobrić zatečeno, glasom koji je bio neprirodno tih i čudno odskakao od dotadašnjih profesorovih emocija.
„Unutra je takođe ogledalo. Samo razbijeno“, prošapta profesor pogleda uprtog u paroglajder pored svoje čizme. „Ali, ne bih o tome danas. Suviše je tužno...“ Sofija klimnu glavom, morajući da se složi a zatim uskliknu. „Hoćemo opet!?“
