A meni nije jasno čemu to služi. Zar ne bi trebalo da bude obrnuto?
Pre nego što bilo šta počnem u životu da radim samostalno i na svoju
odgovornost, trebala bih da podignem nivo svoje svesnosti i savesnosti.
Šta mi znači da pred kraj života shvatim šta sam sve izgrešila?
Bolje da godinu dana provedem u manastiru sa dvadeset godina, nego
deset poslednjih dogina.
Ili grešim?
Функционише и једно и друго.
Када је неко у манастиру онда има испуњено време - рад, молитва, одмор.
Користан си део заједнице.
Просто неко тако види себе, што не значи да је некористан ако није у манастиру, већ да свој пуни потенцијал може тек тамо да искаже.
Зато млади и одлазе у манастир.
Не иде се тамо због грешности, већ због тога да би човек на максимално користан начин за себе и своју душу (а притом и за колектив, манастир) провео своје време.
Нико не може да прими неког у манастир на годину дана јер му се ето тек тако хтело у 20 тим.
Значи особа постаје кандидат да остане у манастиру, тј. искушеник.
Изузетак су цивили који раде као кустоси у манастиру, који могу да осете један део манастирског живота, а да не буду део манастира и да су слободни да оду.
Остали могу да буду одређено време (нпр 2-3 недеље) у манастиру.
И то је добро због присуства светиње која мења човека.
Односно дружење са монасима мења оног ко је са њима. Макар мало, ако ништа друго.
Mogla bih ja za koju godinu u manastir...
Šta fali. Uničići i tamo mogu u posetu da mi dolaze.
Много се ради у манастиру.
Неки су се тако заносили књигама о аскези, монаштву и тако то, били у манастиру па заглавили једно два дана у кухињи на прању судова, па их је прошла идеја о монашењу.
У сваком манастиру се пуно ради.
Па где је дочекивање туриста, продаја сувернира (распоређивање новопристигле робе), па дочекивање мајстора, дочекивање Епископа, дочекивање екскурзија, прошле године се није могло дисати, нико није ишао због пандемије ван Србије, у манастиру су биле гужве чак и зими (што се ретко дешава).
А манастири који имају манастирске конаке, посебно велике манастирске конаке за цивиле имају пуне руке посла, ту је кухиња, одржавање чистоће соба и још сто ствари.
Још ако манастир не прави свеће, треба се постарати да се иде у набавку, како хране и плаћања рачуна, тако и свећа.
А замисли како се тек ради на тримирју, понедељак Великог поста се не једе ништа, уторак исто, среда Пређеосвећена у 12, лагани оброк у 14 часова и први оброк у 17 часова. Замисли када искочи неки ванредни посао баш у том року.
А да не помињем гостопримце. То су кување кафа, сокови, чајеви и слично, када дође једно 100 - 150 људи на Литургију и очекују послужење после исте. Ту има читава листа људи која помаже јер не може један човек све сам. Прање судова, услуживање гостију...
А да видиш тек када је пола братије на путу.
Још ако манастир има 2-3 монаха, па један или два морају да оду из манастира, знаш како је оном ко остане ? Цео терет пада на њега. Људи гаје илузије о манастиру, а немају идеју да треба дочекати стотине људи који дођу да посете манастир.
Ja uvek nekako
