Od koliko godina pocinjete da se secate?

[N3Wz]

Ne možeš se sećati ničega tako rano, a sad ću ti objasniti i zašto ne možeš.

Dete kad se rodi ono je tabula raza i sve što vidi u novoj okolini vidi prvi put. Roditelji mu daju ime, ali ono prohoda i nauči govoriti, ali to ime ne prihvata kao svoje. Do neke treće, četvrte godine dete govori u trećem licu jednine. Tek kada prvi put svoje ime prihvati kao Ja, kada se identifikuje sa njim, počinje i svet oko sebe da veže za to svoje Ja. Svi događaji koji mu se dešavaju on počinje da veže za to Ja sa kojim se identifikovao i tada počinju i njegova sećanja.

Dakle, pre nego što se identifikuje sa svojim Ja, nema sećanja jer događaje koji su mu se u tom periodu desili nije vezao za svoje Ja, te se tih događaja ne može ni setiti.

Baš deluješ siguran u to, a možda ne bi trebalo. Tokom treće godine imao sam veliki porodični gubitak i sećam se osobe koju sam izgubio u životu kao i dešavanja koji su se dogodili pre no što je osoba poginula.
Ja imam sećanja iz kolica i igračaka (boje, zvuci) koji su mi bili pri ruci iako mi je motorika i funkcija udova bila drastično čudna i nikada nisam uspeo da učinim ono što sam zamislio u tom trenutku. Te igračke su me zapravo nervirale i bile su mi dosadne, a nisam mogao da ukažem na to da mi smetaju. Motorika je bila ili prejaka ili preslaba u nekim trenucima te sve što sam uspeo da činim jeste da besomučno udaram u igračku koja je zvečala.

Sećam se držanja flašice sa čajem koje sigurno nisam pio tokom moje četvrte godine.

Jednostavno, imam sećanja i imam vremensku odrednicu na kontu datih sećanja koju sam pratio i ustanovio koje je relativno doba kada mi počinju neka najranija sećanja kojih se u svesnom stanju mogu prisetiti.

To su boje, glasovi, zvuci kao i reakcije ljudi oko mene, grimase i slično. I ti dođeš i kažeš ''nije tačno''. Šta sad, ja lažem ili sam umislio? Nesposoban sam za kogniciju?

I ovo što si napisao nema apsolutno nikakve povezanosti. Osoba uopšte ne mora da poseduje identifikaciju sa sopstvenim imenom kako bi ''počela da se priseća''. Ja se sećam da sam bežao od jednog roditelja do drugog zbog zaštite kada recimo zgazim cveće I toga se sećam jasno kao dan. I sećam se cipiripija na kašičicu

A ti sad napiši da nisam u pravu, a ja odoh da kupim cipiripi

 

[Borac za prava zivotinja]

Moje najranije sećanje vezano je za odlazak kod fotografa.
Pamtim relativno nebitne detalje: da sam imala roze haljinu na tufne i da sam se opirala vezivanju kose u kikice.
Fotografija je crno-bela, te se ne vidi boja haljine, ali moja majka je bila iznenađena što se sećam boje, kao i toga da nisam htela kikice (a ispostavilo se da je bilo tako). Niko mi to nije pričao, jer nije bilo ni bitno. A eto, ja sam zapamtila.
Imala sam nepune 3 godine.

 

[hakim bej]

Trudim se da se ne sećam. Ide mi dobro.
Dok ne popijem.

 

[gost 413453]

Ne secam se pola zivota, kakvi od koje godine, neke stvari ne znam ni da su se desile, neko pokusa da me podseti ali ja nema sanse uopste da shvatim da se to desilo. Totalne ruperde u secanju.

 

[gost 386592]

Od četvrte. Neka Olga iz komšiluka donela mi je šerpicu kuvanog spanaća i čekala je da probam i da joj pohvalim jelo. Rekla sam joj da je jako ružno, (a i bilo je jako ružno), a Olga drukara je to rekla mom ocu koji me najstrašnije tada izgrdio. Na moju sreću, te godine smo se preselili, pa me niko više nije nudio spanaćem. Posle sam godinama čekala kada će mlađeg brata da izgrde zbog neke hrane, ali on je sve jeo i ništa mu nije bilo ružno.

 

[milsu]

Мислим да се сећам времена још од пре него што сам се родио. Сећам се као да сам био са некиме негде, и да смо заједно гледали да ли ће човек који је планиран за мог оца да се обрати жени која је планирана за моју мајку, да се упозна са њом. Ја сам се надао да неће, али ипак јесте, и онда више није било куд: "Идеш тамо доле."

Мислим да се сећам кад сам био фетус, моја мајка је пушила цигарете, а ја сам се трзао и гушио и негодовао, зато што ми је сметало, мислио сам да ће ме дуван здравствено и интелектуално оштетити, што вероватно и јесте.

Онда када сам се родио, сећам се како су паничили да ми је глава превише мала, па су ме водили на неко снимање главе, а ја сам мислио: "Јесте нормални, глава ми је у реду, шта ми то радите, зашто ме зрачите без потребе!"

Онда се сећам када сам у кревецу само лежао на леђима по цео дан и гледао у плафон. Леђа су ме страшно болела, и било ми је досадно да полудим. Покушавао сам да се окренем на страну, али нисам могао. А онда се сећам првог пута када сам успео да се окренем на страну, какво је то било олакшање. Сећам се како би понекад неко одједном наишао, узео ме, и глупирао се са мном као да сам дебил, а ја сам се само молио да што пре престане са тим срањима и понижавањима.

Мислим да се сећам, када сам био крштен са две године, да нисам хтео да плачем, па је онда неко паничио зашто не плачем и да то не ваља. У сваком случају, апсолутно се сећам фреске Христа са плафона, и да сам се питао да ли је то стварно Бог или само његова слика. Такође се сећам и мозаика светитеља изнад улазних врата цркве, као и мириса цвећа у тој улици. Сећам се куће у којој смо живели као подстанари негде до треће године, сећам се мириса смокве и јеле испод прозора, сећам се улице, и како смо колима излазили горе у град. Мислио сам да ће заувек бити тако, а онда смо се преселили.

И тако, ако наставим, биће подугачко... Можда је боље не бити свестан од тако раног периода, оно лежање у кревецу и гледање у плафон донекле су ме умртвили и учинили пасивним у животу. Ако имате бебу, не дајте да само лежи и блеји у плафон, смислите јој неке активности.

 

[gost 413453]

Мислим да се сећам времена још од пре него што сам се родио. Сећам се као да сам био са некиме негде, и да смо заједно гледали да ли ће човек који је планиран за мог оца да се обрати жени која је планирана за моју мајку, да се упозна са њом. Ја сам се надао да неће, али ипак јесте, и онда више није било куд: "Идеш тамо доле."

Мислим да се сећам кад сам био фетус, моја мајка је пушила цигарете, а ја сам се трзао и гушио и негодовао, зато што ми је сметало, мислио сам да ће ме дуван здравствено и интелектуално оштетити, што вероватно и јесте.

Онда када сам се родио, сећам се како су паничили да ми је глава превише мала, па су ме водили на неко снимање главе, а ја сам мислио: "Јесте нормални, глава ми је у реду, шта ми то радите, зашто ме зрачите без потребе!"

Онда се сећам када сам у кревецу само лежао на леђима по цео дан и гледао у плафон. Леђа су ме страшно болела, и било ми је досадно да полудим. Покушавао сам да се окренем на страну, али нисам могао. А онда се сећам првог пута када сам успео да се окренем на страну, какво је то било олакшање. Сећам се како би понекад неко одједном наишао, узео ме, и глупирао се са мном као да сам дебил, а ја сам се само молио да што пре престане са тим срањима и понижавањима.

Мислим да се сећам, када сам био крштен са две године, да нисам хтео да плачем, па је онда неко паничио зашто не плачем и да то не ваља. У сваком случају, апсолутно се сећам фреске Христа са плафона, и да сам се питао да ли је то стварно Бог или само његова слика. Такође се сећам и мозаика светитеља изнад улазних врата цркве, као и мириса цвећа у тој улици. Сећам се куће у којој смо живели као подстанари негде до треће године, сећам се мириса смокве и јеле испод прозора, сећам се улице, и како смо колима излазили горе у град. Мислио сам да ће заувек бити тако, а онда смо се преселили.

И тако, ако наставим, биће подугачко... Можда је боље не бити свестан од тако раног периода, оно лежање у кревецу и гледање у плафон донекле су ме умртвили и учинили пасивним у животу. Ако имате бебу, не дајте да само лежи и блеји у плафон, смислите јој неке активности.

Znam devojku koja se seca stvari dok je bila u stomaku, i sve od prvog dana rodjenja, svega. Al ovo sta si mislio tipa da li je bog to napravio, prevrcu me ko kretena, to si kontam sad preneo kako si se osecao? Kako bi mogao imati takve misli sa nula godina

Послато са SM-G531F уз помоћ Тапатока

 

[krinka5]

I ja se sećam svog prethodnog života kada sam bio mačak .Provlačio sam se kroz šipražje iza gomile cigli pa kroz tarabu , onda preko puta , pa na stablo drveta a onda uz krov s druge strane gde sam sišao niz sims a u dnu dvorišta su bile kante . Tog dana sam našao slaninu koju sam grickao, bila je toliko slatka da sam i kožuricu uz slast pojeo. Kad sam se vraćao popeo sam se na krov preko simsa pa s druge strane kuće na granu drveta i niz stablo izašao sam na put a ono što sam zadnje video bile su strelaste šare kamionske gume.

 

[BLAJBI]

Znam devojku koja se seca stvari dok je bila u stomaku, i sve od prvog dana rodjenja, svega. Al ovo sta si mislio tipa da li je bog to napravio, prevrcu me ko kretena, to si kontam sad preneo kako si se osecao? Kako bi mogao imati takve misli sa nula godina

Послато са SM-G531F уз помоћ Тапатока

Da se malo vise napregne, setila bi se i kako je plivala u jajacu.....

 

[gost 413453]

I ja se sećam svog prethodnog života kada sam bio mačak .Provlačio sam se kroz šipražje iza gomile cigli pa kroz tarabu , onda preko puta , pa na stablo drveta a onda uz krov s druge strane gde sam sišao niz sims a u dnu dvorišta su bile kante . Tog dana sam našao slaninu koju sam grickao, bila je toliko slatka da sam i kožuricu uz slast pojeo. Kad sam se vraćao popeo sam se na krov preko simsa pa s druge strane kuće na granu drveta i niz stablo izašao sam na put a ono što sam zadnje video bile su strelaste šare kamionske gume.

Ovo je, fascinantno. Mozda si bio macak nekog koga i sad znas [emoji38]


Послато са SM-G531F уз помоћ Тапатока

 

[milsu]

Znam devojku koja se seca stvari dok je bila u stomaku, i sve od prvog dana rodjenja, svega. Al ovo sta si mislio tipa da li je bog to napravio, prevrcu me ko kretena, to si kontam sad preneo kako si se osecao? Kako bi mogao imati takve misli sa nula godina

Пре него што се родимо, у принципу знамо све, и када смо мале бебе, исто тако знамо све, зато што смо још увек чврсто повезани са Духом. Временом, како се све јаче повезујемо са својим телом, и са материјалним окружењем, и постајемо свеснији да смо душа која је сада постала везана за тело, тако и наша веза са Духом почиње да слаби, и почињемо да заборављамо оно што смо знали. Сад, неки забораве све, неки се понечега сећају, а неки се можда сећају свега. Вероватно је зато и Исус рекао да будемо као деца, зато што су деца јаче повезана са Духом него са телом.

Ја се сећам лепо када сам још био фетус у мамином стомаку, тачно сам знао када она пали цигарету и повлачи дувански дим, то ми је страшно сметало и гушило ме, вероватно зато што сам и као фетус имао алергију на дуван исто као што имам и сада, и тачно се сећам како бих сваки пут помислио: "О, не, ево га опет, не могу више да издржим, хоћу да изађем напоље!" И мислио сам како бих могао да се побацим, или да напустим тело, али нисам умео то да изведем; можда ми на неки начин и није било дозвољено. Е, сад, како један фетус може да размишља на српском језику, и да мисли о појмовима као што су цигарета и побачај? Очигледно, пре него што се родимо, и као мале бебе, знамо све, а онда почињемо да заборављамо, да бисмо опет морали да учимо испочетка. Кад погледам свој живот од када сам био фетус и беба па све до сада, цео је обележен једним великим духовним и интелектуалним и емотивним падом пре него развитком. Што опет може бити и последица злог недуховног окружења у коме сам се налазио, тако да не значи да је ово правило за све.

Био сам крштен са нешто више од годину и по старости у цркви Светог Цара Константина и Царице Јелене. Тачно се сећам мозаика на фасади цркве, и да сам размишљао да бих волео да су њих двоје муж и жена јер би то било романтично, али сам на неки начин једноставно знао да су мајка и син, не знам како, али сам знао. Како сам уопште могао да размишљам о таквим појмовима са годину и по старости, о мужу и жени, о романтици, о светитељима којима је посвећена црква, о Цркви, када ме нико није учио о томе? Не само тада, присећао сам се тих тренутака и касније.

А лежање на леђима у кревецу сваки дан по цео дан, неописиве муке, неописива досада, и неописив бол у леђима. Кад сам први пут успео да се окренем на страну, које олакшање. И сада када легнем да спавам, увек су ми присутна та прва сећања на лежање, у подсвести или у свести, увек су ту негде, кад год лежим на леђима, па се окренем на страну.

Замисли сад Исуса, на пример, за кога су се питали како зна када није учио, замисли да се он на пример сећао свега одувек, и да никада ништа није заборавио, и увек је био чврсто повезан са Духом, како окупља око себе буздоване који су се толико везали за тело да су заборавили на Дух.