Zabranjena_Arheologija
Aktivan član
- Poruka
- 1.104
Trag crvene žive seže mnogo dalje od perioda hladnog rata. Zapravo, vodi nas pravo u carstvo alhemičara i njihovu potragu za mitskim kamenom mudrosti
Prema široko rasprostranjenoj priči, crvena živa se prvi put pojavila na evropskom crnom tržištu 1977. godine. Neki su govorili da je "crvena" jer potiče iz komunističke Rusije; drugi da je sama supstanca crvene boje. Priča dalje kaže da je crvena živa prokrijumčarena iz tadašnjeg SSSR-a u Nemačku i Italiju, a odatle do krajnje nestabilnih regiona Iraka, Libana, Izraela i Južne Afrike. Šuškalo se da poseduje zapanjujuću moć kao visokoenergetski katalizator koji ubrzava lančanu reakciju u termonuklearnim uredjajima. Ukratko, bila je pravi teroristički san - omogućavala je lako i brzo pravljenje dovoljno male nuklearne bombe, koja je mogla da stane u kofer. Kasnije su crvenoj živi pripisivani i daleko suptilniji kvaliteti: stelt omotača za avione, na primer, ili sredstva koje povećava protok nafte u bušotinama.
Zapadne vlade su hitro odbacile mogućnost postojanja takve supstance, ali je crvena živa izgleda odbila da nestane sa javne scene. Kružile su glasine o izveštaju KGB u kome je iznet zaključak da ova moćna supstanca ne postoji. A opet je Boris Jeljcin dao prava izvesnoj kopmaniji da je izvozi. Kontradiktornosti je još više dodao Andrej Černjenko, tada portparol ruskog ministarstva bezbednosti, koji je u avgustu 1992. rekao da crvena živa uopšte ne postoji, samo da bi dva meseca kasnije dodao kako ne postoji veće curenje ove supstance iz Rusije.
Povremeno su presretani i oduzimani uzorci crvene žive. Ispostavljalo se da je uvek reč o čistoj živi ili živi sa primesama prašine od opeke, ili nekim drugim jedinjenjima žive. Drugim rečima, ovi uzorci nisu izgledali kao "prava stvar". Veoma je privlačno čitav ovaj biznis posmatrati kao klasičnu prevaru. Ako jeste, onda je to prevara u koju čvrsto veruju i sami prevaranti. Možda više potseća na urbane legende, ali je čak uprkos tome jedan engleski TV reporter proveo 18 meseci istražujući priču i trag crvene žive. Otkrio je ruskog naučnika voljnog da govori o tome.
Nova vrsta majušne neutronske bombe, kazao je Rus, već je na pomolu. Ali naučnik nije došao na drugi zakazani sastanak sa reporterom kada je trebalo prodiskutovati više tehničkih detalja. Reporter je pronašao još jednog ruskog naučnika, ali je ovaj odbio da pominje bilo šta vezano za crvenu živu. Treći naučnik mu je obećao razgovor za dve nedelje, a onda su prošla dva meseca pre nego što su stupili ponovo u kontakt. Čak i tada, naučnik je samo nabacio indicije da crvena živa značajno povećava efikasnost nuklearnog oružja. Činilo se da naučnici veruju u postojanje crvene žive skoro isto koliko i reporter. Na kraju svoje priče, reporter je još uvek čekao definitivnu potvrdu da misteriozna supstanca postoji. Od tada je prošlo 12 godina, a on još uvek čeka.
U medjuvremenu, u Britaniji je 2006. izbio skandal sa navodnom prodajom crvene žive od strane trojice ljudi koji su uhapšeni a koju je za potrebe klijenta sa bliskog istoka želeo da kupi Mazar Mahmud, novinar i lažni šeik koga je podmetnuo list News of the World. Dva momenta ove priče su veoma zanimljiva. Najpre, prašina koja se podigla samo potcrtava mitsku konfuziju kojom je okružena crvena živa: na kraju niko u sudnici gde se sudilo uhapšenima nije moga sa sigurnošću da kaže da li crvena živa zaista postoji. Tako je, iako nastavljeno na osnovu premise da takva supstanca postoji, sudjenje okončano dovodjenjem u pitanje realnosti crvene žive. Zatim, slučaj je na svetlost dana izneo novu osobinu koja se pripisuje crvenoj živi: njenu navodnu isceljujuću moć kojom je u stanju da produži ljudski život.
U sudnici je nastala komična zabuna kada je sudija priznao kako je čuo od jednog od optženih da je crvena živa lek za impotenciju, a advokati da su čuli kako produžava životni vek. (Jedan od trojice optuženih je rekao čak da je crvena živa tečnost za pranje novca!) Na prvi pogled, skok od akceleratora nuklearnih uredjaja do eliksira života izgleda potpuno apsurdno. Ali je to tačna paralela sa osobinama alhemičarskog lapis philosophorum - mitskog kamena mudrosti. Niko od upetljanih u legendu o crvenoj živi izgleda nije shvatio da je to zapravo rekapitulacija mita koji nastavlja da živi u kolektivnom nesvesnom.
Kamen mudrosti je bio poznat i pod imenom crvena tinktura ili prah, a živa je bila glavni sastojak. Legenda kaže da je kamen mudrosti pretvarao osnovne metale u zlato. Ta ideja je bila savršeno razumljiva umovima srednjevekovnih ljudi, koji su verovali da prirodni objekti imaju urodjenu predispoziciju da sebe usavršavaju. Na primer, svi niži metali poput bakra, kalaja ili olova, rastu prirodno - evoluirajući prema nepokvarenoj perfekciji zlata. Kao i crvena živa, crvena tinktura je bila vrsta katalizatora koji je ubrzavao prirodni rast metala pa su se ovi brže pretvarali u zlato. Po istom osnovu, kao eliksir života ili univerzalni lek za sve, kamen mudrosti je mogao da ubrzava prirodni razvoj čoveka ka perfekciji i obdari nas besmrtnošću.
Kineska alhemija je gotovo u potpunosti posvećena eliksiru života - stvaranju "dijamantskog tela" - umesto kamenu mudrosti koji pravi zlato. Savremena nauka je pretpostavila da je alhemija zapravo bila primitivna hemija, sujeverna laboratorijska vežba osudjena na propast.Ali su alhemičari uvek insistirali da njihov cilj nije "obično zlato" već "filozofsko zlato".
Čuveni švajcarski psiholog Karl Gustav Jung, primećuje da je Veliki Rad alhemije bio gotovo isto toliko psihološki proces koliko i hemijski, posvećen isto toliko transformaciji sopstva alhemičara koliko i transmutaciji metala. Zapravo, Jung smatra da je alhemijska tradicija istorijski kontrapunkt njegovoj sopstvenoj psihologiji nesvesnog. Veliki Rad je bio arhetipski model njegovog centralnog koncepta - procesa individuacije, čiji je cilj ujedinjenje svesnog sa nesvesnim - jedinstvo svih psihičkih suprotnosti unutar ličnosti. A upravo je ovu transcedentnu ličnost simbolizovao kamen mudrosti koji je pretvarao naše živote u istinsko "filozofsko zlato".
Neizbežno, priče o bukvalnom pretvaranju metala u zlato su prežvele tamu vekova a glavno sredstvo - crvena tinktura - postala manje neuhvatljiva od crvene žive. Setimo se alhemičara Nikolasa Flamela i njegove čuvene projekcije (aplikacije njegovog "crvenog kamena" u osnovni metal) 20. aprila 1382. godine, kada je pretvorio 225. g olova u zlato. Setimo se i opisa Edvarda Kelija, kompanjona Džona Dija, koji je dodao samo kap "medicine" u presudnu mešavinu osnovnog metala i pretvorio ga u zlato (Keli nikada nije tvrdio da je napravio kamen mudrosti , već samo da ga je pronašao skrivenog u zidu opatije Glastonberi, gde ga je poslalo otkrovenje).
Najpoznatiji od svih je Helvecijusov opis stranca koji mu je došao u posetu jedne noći u decembru 1666. Rekavši da je došao da mu pokaže kako je njegov skepticizam prema alhemiji pogrešan, stranac je Helvecijusu dao komadić kamena mudrosti. Helvecijus ga je stavio u vatrostalni sud i dodao 3,5 grama starog olova. Za samo 15 minuta, olovo se pretvorilo u ono što bi zlatari nazvali najčistijim zlatom na svetu.
Ono što je Jung primetio u svari je istina: da je proces alhemije - cirkulacija naše materije u hermetičkom jajetu, na primer - obezbedio metaforu za dublje pokretanje nesvesnog dok destiliše samo sebe, podvrgnuto odvajanju (separaciji), vezivanju (konjunkciji), samoponižavanju (mortifikaciji), sublimaciji... Takodje nas je obezbedio metaforama za istraživanje "duboke" materije. Traganje za teorijom objedinjenih polja je, u osnovi, ništa drugo nego alhemijska potraga za kamenom mudrosti.
Baš kao što se često govorilo da je kamen jedinstvo četiri elementa, tako i fizičari pokušavaju da objedine četiri fundamentalne sile prirode: elektromagnetizam, jake nuklearne sile, slabe nuklearne sile i gravitaciju. Hermetički sud sada je glomazni akcelerator čestica koji procesuira "elemente" - čestice - i ubrzava prirodne procese. Alhemijska zamena duha i materije se odražava u medjusobnoj konvertibilnosti energije i mase. Odvajanje (separacija) i vezivanje (konjunkcija) postaju nuklearna fizija i fuzija (iako je odvajanje, vezivanje ili fuzionisanje unutar akceleratora čestica samo još jedna vrsta alhemijske retorte krofnastog torusa). Objedinjavanje polja čini se da ide prilično glatko na površini. Prve tri sile su samo na korak od stvaranja jedinstva - jedino gravitacija odbija poslušnost. Nije ipak teško predvideti da će se, bez obzira koliko naučnici misle da su se privukli finalu Velikog Ujedinjenja, pokazati da je i ovaj proces neuhvatljiv i dalek poput crvene žive.
Izvor: http://www.paralelnisvet.com/Teorije zavere_3_od A bombe do alhemije.htm
Prema široko rasprostranjenoj priči, crvena živa se prvi put pojavila na evropskom crnom tržištu 1977. godine. Neki su govorili da je "crvena" jer potiče iz komunističke Rusije; drugi da je sama supstanca crvene boje. Priča dalje kaže da je crvena živa prokrijumčarena iz tadašnjeg SSSR-a u Nemačku i Italiju, a odatle do krajnje nestabilnih regiona Iraka, Libana, Izraela i Južne Afrike. Šuškalo se da poseduje zapanjujuću moć kao visokoenergetski katalizator koji ubrzava lančanu reakciju u termonuklearnim uredjajima. Ukratko, bila je pravi teroristički san - omogućavala je lako i brzo pravljenje dovoljno male nuklearne bombe, koja je mogla da stane u kofer. Kasnije su crvenoj živi pripisivani i daleko suptilniji kvaliteti: stelt omotača za avione, na primer, ili sredstva koje povećava protok nafte u bušotinama.
Zapadne vlade su hitro odbacile mogućnost postojanja takve supstance, ali je crvena živa izgleda odbila da nestane sa javne scene. Kružile su glasine o izveštaju KGB u kome je iznet zaključak da ova moćna supstanca ne postoji. A opet je Boris Jeljcin dao prava izvesnoj kopmaniji da je izvozi. Kontradiktornosti je još više dodao Andrej Černjenko, tada portparol ruskog ministarstva bezbednosti, koji je u avgustu 1992. rekao da crvena živa uopšte ne postoji, samo da bi dva meseca kasnije dodao kako ne postoji veće curenje ove supstance iz Rusije.
Povremeno su presretani i oduzimani uzorci crvene žive. Ispostavljalo se da je uvek reč o čistoj živi ili živi sa primesama prašine od opeke, ili nekim drugim jedinjenjima žive. Drugim rečima, ovi uzorci nisu izgledali kao "prava stvar". Veoma je privlačno čitav ovaj biznis posmatrati kao klasičnu prevaru. Ako jeste, onda je to prevara u koju čvrsto veruju i sami prevaranti. Možda više potseća na urbane legende, ali je čak uprkos tome jedan engleski TV reporter proveo 18 meseci istražujući priču i trag crvene žive. Otkrio je ruskog naučnika voljnog da govori o tome.
Nova vrsta majušne neutronske bombe, kazao je Rus, već je na pomolu. Ali naučnik nije došao na drugi zakazani sastanak sa reporterom kada je trebalo prodiskutovati više tehničkih detalja. Reporter je pronašao još jednog ruskog naučnika, ali je ovaj odbio da pominje bilo šta vezano za crvenu živu. Treći naučnik mu je obećao razgovor za dve nedelje, a onda su prošla dva meseca pre nego što su stupili ponovo u kontakt. Čak i tada, naučnik je samo nabacio indicije da crvena živa značajno povećava efikasnost nuklearnog oružja. Činilo se da naučnici veruju u postojanje crvene žive skoro isto koliko i reporter. Na kraju svoje priče, reporter je još uvek čekao definitivnu potvrdu da misteriozna supstanca postoji. Od tada je prošlo 12 godina, a on još uvek čeka.
U medjuvremenu, u Britaniji je 2006. izbio skandal sa navodnom prodajom crvene žive od strane trojice ljudi koji su uhapšeni a koju je za potrebe klijenta sa bliskog istoka želeo da kupi Mazar Mahmud, novinar i lažni šeik koga je podmetnuo list News of the World. Dva momenta ove priče su veoma zanimljiva. Najpre, prašina koja se podigla samo potcrtava mitsku konfuziju kojom je okružena crvena živa: na kraju niko u sudnici gde se sudilo uhapšenima nije moga sa sigurnošću da kaže da li crvena živa zaista postoji. Tako je, iako nastavljeno na osnovu premise da takva supstanca postoji, sudjenje okončano dovodjenjem u pitanje realnosti crvene žive. Zatim, slučaj je na svetlost dana izneo novu osobinu koja se pripisuje crvenoj živi: njenu navodnu isceljujuću moć kojom je u stanju da produži ljudski život.
U sudnici je nastala komična zabuna kada je sudija priznao kako je čuo od jednog od optženih da je crvena živa lek za impotenciju, a advokati da su čuli kako produžava životni vek. (Jedan od trojice optuženih je rekao čak da je crvena živa tečnost za pranje novca!) Na prvi pogled, skok od akceleratora nuklearnih uredjaja do eliksira života izgleda potpuno apsurdno. Ali je to tačna paralela sa osobinama alhemičarskog lapis philosophorum - mitskog kamena mudrosti. Niko od upetljanih u legendu o crvenoj živi izgleda nije shvatio da je to zapravo rekapitulacija mita koji nastavlja da živi u kolektivnom nesvesnom.
Kamen mudrosti je bio poznat i pod imenom crvena tinktura ili prah, a živa je bila glavni sastojak. Legenda kaže da je kamen mudrosti pretvarao osnovne metale u zlato. Ta ideja je bila savršeno razumljiva umovima srednjevekovnih ljudi, koji su verovali da prirodni objekti imaju urodjenu predispoziciju da sebe usavršavaju. Na primer, svi niži metali poput bakra, kalaja ili olova, rastu prirodno - evoluirajući prema nepokvarenoj perfekciji zlata. Kao i crvena živa, crvena tinktura je bila vrsta katalizatora koji je ubrzavao prirodni rast metala pa su se ovi brže pretvarali u zlato. Po istom osnovu, kao eliksir života ili univerzalni lek za sve, kamen mudrosti je mogao da ubrzava prirodni razvoj čoveka ka perfekciji i obdari nas besmrtnošću.
Kineska alhemija je gotovo u potpunosti posvećena eliksiru života - stvaranju "dijamantskog tela" - umesto kamenu mudrosti koji pravi zlato. Savremena nauka je pretpostavila da je alhemija zapravo bila primitivna hemija, sujeverna laboratorijska vežba osudjena na propast.Ali su alhemičari uvek insistirali da njihov cilj nije "obično zlato" već "filozofsko zlato".
Čuveni švajcarski psiholog Karl Gustav Jung, primećuje da je Veliki Rad alhemije bio gotovo isto toliko psihološki proces koliko i hemijski, posvećen isto toliko transformaciji sopstva alhemičara koliko i transmutaciji metala. Zapravo, Jung smatra da je alhemijska tradicija istorijski kontrapunkt njegovoj sopstvenoj psihologiji nesvesnog. Veliki Rad je bio arhetipski model njegovog centralnog koncepta - procesa individuacije, čiji je cilj ujedinjenje svesnog sa nesvesnim - jedinstvo svih psihičkih suprotnosti unutar ličnosti. A upravo je ovu transcedentnu ličnost simbolizovao kamen mudrosti koji je pretvarao naše živote u istinsko "filozofsko zlato".
Neizbežno, priče o bukvalnom pretvaranju metala u zlato su prežvele tamu vekova a glavno sredstvo - crvena tinktura - postala manje neuhvatljiva od crvene žive. Setimo se alhemičara Nikolasa Flamela i njegove čuvene projekcije (aplikacije njegovog "crvenog kamena" u osnovni metal) 20. aprila 1382. godine, kada je pretvorio 225. g olova u zlato. Setimo se i opisa Edvarda Kelija, kompanjona Džona Dija, koji je dodao samo kap "medicine" u presudnu mešavinu osnovnog metala i pretvorio ga u zlato (Keli nikada nije tvrdio da je napravio kamen mudrosti , već samo da ga je pronašao skrivenog u zidu opatije Glastonberi, gde ga je poslalo otkrovenje).
Najpoznatiji od svih je Helvecijusov opis stranca koji mu je došao u posetu jedne noći u decembru 1666. Rekavši da je došao da mu pokaže kako je njegov skepticizam prema alhemiji pogrešan, stranac je Helvecijusu dao komadić kamena mudrosti. Helvecijus ga je stavio u vatrostalni sud i dodao 3,5 grama starog olova. Za samo 15 minuta, olovo se pretvorilo u ono što bi zlatari nazvali najčistijim zlatom na svetu.
Ono što je Jung primetio u svari je istina: da je proces alhemije - cirkulacija naše materije u hermetičkom jajetu, na primer - obezbedio metaforu za dublje pokretanje nesvesnog dok destiliše samo sebe, podvrgnuto odvajanju (separaciji), vezivanju (konjunkciji), samoponižavanju (mortifikaciji), sublimaciji... Takodje nas je obezbedio metaforama za istraživanje "duboke" materije. Traganje za teorijom objedinjenih polja je, u osnovi, ništa drugo nego alhemijska potraga za kamenom mudrosti.
Baš kao što se često govorilo da je kamen jedinstvo četiri elementa, tako i fizičari pokušavaju da objedine četiri fundamentalne sile prirode: elektromagnetizam, jake nuklearne sile, slabe nuklearne sile i gravitaciju. Hermetički sud sada je glomazni akcelerator čestica koji procesuira "elemente" - čestice - i ubrzava prirodne procese. Alhemijska zamena duha i materije se odražava u medjusobnoj konvertibilnosti energije i mase. Odvajanje (separacija) i vezivanje (konjunkcija) postaju nuklearna fizija i fuzija (iako je odvajanje, vezivanje ili fuzionisanje unutar akceleratora čestica samo još jedna vrsta alhemijske retorte krofnastog torusa). Objedinjavanje polja čini se da ide prilično glatko na površini. Prve tri sile su samo na korak od stvaranja jedinstva - jedino gravitacija odbija poslušnost. Nije ipak teško predvideti da će se, bez obzira koliko naučnici misle da su se privukli finalu Velikog Ujedinjenja, pokazati da je i ovaj proces neuhvatljiv i dalek poput crvene žive.
Izvor: http://www.paralelnisvet.com/Teorije zavere_3_od A bombe do alhemije.htm
Poslednja izmena:
