Obljetnica velikog stradanja Dubrovnika

[fabricius]

Eh, koliko se secam, starci sa Straduna, su se u nekoj emisiji iz 1970 i neke godine izjasnjavali kao Srbi katolici. Pa opet, ne osecam nikakvu krivicu zbog bombardovanja, sta vise, bas bzvz sto im nismo sve porusili, sve gradove... Mozda bi onda i osvetili 1% stradanja Srba u NDH. Ali... Bezvezna tema, bezvezni narod, Ducic je mnogo toga lepo rekao...

Eh, da, mora da imaš puuuuuno godina i vjerujem da te pamćenje pomalo napušta ili lupetaš po onoj "što se babi snilo...".
Vidiš, kad lupiš ovako nešto pred ljudima koji nikad nisu bili u Dubrovniku ili su bili samo na ljetovanju, možda ti i povjeruju, ali meni tvoji napori ništa ne znače.

I da, upravo sam na takve kao što si ti, mislio, spomenuvši vandale. Vandali svih zemalja, ujedinite se!

 

[vuk_]

Zrtve Jasenovca, ljudi sa mrvicom nacionalnog dostojanstva, dignite se... Ne puzite, ne izvinjavajte se. Vi ste zrtve.

Vidis, na takve kao sto si ti, ja ne mislim. Istorija je uciteljica zivota. Sta si naucio iz nje?
Za tri klanja u XX veku, od 'bratske' ruke, neki ljudi izvlace pouke... A one se uglavnom interpretiraju sa idilicnim krajem "... u lijepu vasu". Vandali su i rusili planski jasenovacke peci, zataskavali zlocine, danas prekrajaju istoriju, izmisljaju, prekrstavaju, prete... A ne izvinjavaju se.
Ali kukaju za par desetina mrtvih, i dizu svoje zrtve u nebo dok druge ne pominju.

Nemoj mi reci da si ocekivao potresno saosecanje za kulturne spomenike Dubrovnika? Kamen, k'o kamen...Vaznije su lekcije koje iz njih izvlace zivi ljudi.
Za to 'vandali', briga me na koga si mislio. Ja nikom nista nisam srusio, niti planiram, ali imam prava da ne volim viseputa dokazane neprijatelje svog naroda.

A sad, najlepse, odyebi u lijepe vase forume.

 

[fabricius]

Zrtve Jasenovca, ljudi sa mrvicom nacionalnog dostojanstva, dignite se... Ne puzite, ne izvinjavajte se. Vi ste zrtve.

Vidis, na takve kao sto si ti, ja ne mislim. Istorija je uciteljica zivota. Sta si naucio iz nje?
Za tri klanja u XX veku, od 'bratske' ruke, neki ljudi izvlace pouke... A one se uglavnom interpretiraju sa idilicnim krajem "... u lijepu vasu". Vandali su i rusili planski jasenovacke peci, zataskavali zlocine, danas prekrajaju istoriju, izmisljaju, prekrstavaju, prete... A ne izvinjavaju se.
Ali kukaju za par desetina mrtvih, i dizu svoje zrtve u nebo dok druge ne pominju.

Nemoj mi reci da si ocekivao potresno saosecanje za kulturne spomenike Dubrovnika? Kamen, k'o kamen...Vaznije su lekcije koje iz njih izvlace zivi ljudi.

Jesu li ti Dubrovčani nešto skrivili pa si ljut na njih ili ti je nepodnošljivo čuti pravu istinu?
Gdje sam ja tebe ili bilo koga tražio izvinjenje? Vjerojatno i ti imaš problema s razumijevanjem teksta koji piše Hrvat. I kakve veze ima Jasenovac s Dubrovnikom??? Pretpostavljam iste kao i Srebrenica s turskim zulumima. Znači...sve se vrti u krug...
U neku ruku tvoj post objašnjava zbog čega se ratovi stalno ponavljaju.

Za to 'vandali', briga me na koga si mislio. Ja nikom nista nisam srusio, niti planiram, ali imam prava da ne volim viseputa dokazane neprijatelje svog naroda.

Koga ti voliš ili ne voliš, e za to me zaboli đon lijeve cipele.

A sad, najlepse, odyebi u lijepe vase forume.

Što srdačno i tebi želim...tj. da odyebeš.

 

[fabricius]

Zrtve Jasenovca, ljudi sa mrvicom nacionalnog dostojanstva, dignite se... Ne puzite, ne izvinjavajte se. Vi ste zrtve.

Ovo je već kretenizam. Žrtve Jasenovca više nisu među živima i to što bulazniš neka se dignu je ne samo glupo nego i uvredljivo spram njih.

 

[vuk_]

Dubrovcanin, Osijecanin, Zadranin... U kom gradu su branili Srbe? U kom gradu je vise Srba pokopano? Odakle je pruzena ljudska, bratska ruka? Ikada? U cemu je razlika? Svi ste slozni kada se trebaju povampirivati ustaske ideje. Svi ste slozni kada treba okrivljivati Srbe? Kakva vas bolesna zelja tera da dolazite na srpske forume? Volite u sebi potiskivati cinjenicu da se rat dogodio, ili po obicaju lecite svoje duboke nacionalne komplexe... ?

Mozda ti nije prijala cinjenica da su u Hrvatskoj do unazad nekoliko decenija postojali Srbi katolici, kasnije coporativno proglaseni u Hrvate? Da, to je zaista nezgodna tema. Treba je izbegavati.

Kakva je bolesna sala bukvalizovanje moje recenice, i odvratna naslada zbog ironije, izrecene od pripadnika najgenocidnijeg naroda na Balkanu, da ja vredjam mucenike svog naroda?

Zasto ne odete na vase forume, da se zgrazavate nad odurnim granatiranjem Dubrovnika, sa par desetina poginulih, i ne pominjete ni jednom recenicom 2500 ljudi, civila ubijenih tokom Oluje?
Ovde vas ne vole. Kome se namecete i zasto?

Lecite se, a nas pustite da vas ne volimo, da to javno govorimo, i da ne osecamo krivicu zbog necega sto se desilo kad smo bili klinci. Moze?

Odyebi njofra po drugi put.

 

[CTEMA]

http://www.czipm.org/dubrovnik.html

 

[fabricius]

http://www.czipm.org/dubrovnik.html

Ajmo malo analizirati o čijem se to bezobrazluku i megalomaniji ustvari radi.

ЗЕМЉА И ЉУДИ. ''У једној српској књизи где су апостоли и еванђеља који се читају преко целе године на српском, чита се после тога, такође на српском: 'Нека се зна када се почео Дубровник градити од града Цавтата на 626 годиште Исукрста' ''. На овом запису дубровачког песника Игнација Ђорђија (Игњата Ђурђевића), сачуваном у Библиотеци францискана, дубровчани заснивају податке о оснивању града, учи нас руски рагузолог Виктор Васиљевич Макушев, професор Универзитета у Варшави.

Hm, apostolska evanđelja nisu baš pouzdan izvor povijesnih podataka, pogotovo što ti podaci potječu od jednog pjesnika. Među dubrovačkom vlastelom bilo je pitanje prestiža dokazati epidaursko porijeklo pa su potsticali mit o izbjeglicama iz Epidaurusa koji su kao osnovali Dubrovnik. Istina je, naravno, drugačija. Zabluda potječe od Porfirogeneta koji je, vjerojatno slabo poznavajući geografiju naših prostora, pomiješao Avare, Slavene, Salonu i Epidaurum. Porfirogeneta demantiraju arheološka istraživanja za koje ni Makušev nije mogao znati jer su rađena tek nakon potresa 1979. godine. Tako je dokazano da Sv. Marija nije najstariji nastanjeni lokalitet u Dubrovniku nego je to Pustijerna, a pod temeljima dubrovačke katedrale, nalaze se ostaci kasnoantičke vile iz 5. st. i bizantske bazilike iz 7. st, što svjedoči da je u doba navodne propasti Epidauruma Dubrovnik bio razvijena komuna. Ostali arheološki nalazi dokazuju da je Dubrovnik počeo kao ilirska naseobina, nastavio kao rimsko naselje, zatim romanski i napokon slavenski grad-država.

 

[fabricius]

Пред српском поплавом, малобројни Романи из Епидауруса (Цавтата) привремен спас пронашли су на хридинама Св. Марије, нову насеобину назвавши Рагусиум (Рагуза). Ипак, посрбљавање домородаца било је неизбежно и неумољиво. Године 1272. засут је мочварни залив (данас – Страдун), па се каменити град стопио са ''шумовитим насељем позади'', опасан је једним градским зидом и прозван – Дубровник...

U kojem dokumentu piše da su baš Srbi preplavili Epidaurus? Jesu li svi Slaveni bili Srbi? Je li ikome poznato da je osim Srba i Hrvata na ovim područjima bilo i drugih slavenskih plemena koji su im prethodili?

Издашни су били и Немањићи, али је све почело од Стефана Војислава (1040. – 1050.) ''ослободиоца Србије од византијског суверенства'', који је Дубровнику даровао долину Жупе, заливе Ријеке и Гружа и целу обалу – плодну област до Орашца. Ни његов син Михаил (1050. – 1080.) није заостао ''аристократској републици'' придодавши острва Колочеп, Лопуд и Шипан...

Hahahahaha, nasmijalo me ovo "izdašni". Svatko zna da besplatni ručak ne postoji, a "izdašno" darovani teritoriji još manje. Najranije područje Dubrovnika sastojalo se od dvije cjeline: civitas (grad) i districtus. Districtus se sastojao od kopnenog dijela (Astarea koja se protezala od Epidauruma da Zatona) elafitskih otoka (Koločep, Lopud i Šipan) te manjih otočića...(Mrkan, Supetar, Daksa, Lokrum, Sv.Andrija i Jakljan). Cijeli taj teritorij bio je naseljen prije dolaska Slavena.
(btw. Stjepan Vojislav je pod svojom vlašću imao Ston i zaleđe).
Nemanjići su još manje bili izdašni jer su Dubrovniku donijeli samo glavobolje. Ono malo ratova koje su Dubrovčani vodili bilo je sa srpskim vladarima. 1185. Nemanja je opsjedao Grad, provalio obranu Dubrovčana i dočepao se dokumenata koji su se odnosili na pitanje prvenstva Bara (koji je s Nemanjom pao pod pravoslavlje)i Dubrovnika oko sjedišta mitropolije. Dubrovčani su zatražili pomoć Normana. Njihovim posredovanjem sklopljen je mirovni sporazum, a Nemanja i njegov brat Miroslav povukli su se. U sporazumu Nemanja priznaje pravo Dubrovčana na njihov tradicionalni teritorij, a za uzvrat od njih traži da ne pružaju pomoć Korčuli i Visu na koje je bacio oko i da se odreknu aspiracija na te otoke. Također je sklopljen, rečeno današnjim rječnikom, bilateralni sporazum o uzajamnim trgovačkim vezama.
Inače, Dubrovačka republika je jedna od rijetkih zemalja, ako ne i jedina, koja je širila teritorij kupnjom (Lastovo, Mljet, Konavle i Pelješac), a ne ratovima.

 

[fabricius]

Сваким територијалним проширењем, Дубровник је постајао све српскији. Професор Хенрик Барић, и сам дубровчанин, главну улогу у овом процесу додељује ''племенима природног српског залеђа Дубровника''. У град је, са ближег или даљег острвља, стигло и нешто чакаваца (читај: Хрвата), али због малобројности они нису битније утицали на карактер Дубровника. У граду никада није било чакавске целине, одлучан је дубровачки рагузолог Милан Решетар, професор Бечког а касније и Загребачког универзитета...

Na koji način je Dubrovnik postajao srpskijim? Što to uopće znači? Je li možda preuzeo, recimo, graditeljski stil ili književnost stanovnika svojih feudalnih posjeda? Je li preuzeo socijalne i zdravstvene ustanove iz tih krajeva? Ili je prvenstveno ipak pripadao kulturnom krugu dalmatinskih gradova?
Osnovni problem srpske, a i hrvatske historiografije je projekcija romantičnog nacionalizma 19. stoljeća u ranije periode. Danas se takav ničim utemeljen stav odbacuje kao plod nacionalizma i politike.

''За наше се оце не може рећи ни по чему да су били Хрвати. Земље наоколо које су држали у току вјекова, припадале су бановима и краљевима племена српскога'', па онда и не треба питати ''што су сељани дубровачки? Народ српски који пребиваше у околини града''. Ово су речи Ивана Стојановића, ''последњег госпара Дубровника'', католичког свештеника и вође дубровачких Срба с краја 19. века. Једнако прецизан је и Луј Леже, професор Славистике у Паризу: ''Становништво Дубровника је словенско српске расе''...

Fantastično shvaćanje povijesti. Pazi, "banovi i kraljevi plemena srpskoga" ili..."slovensko srpska rasa". Da su se Konavljani, Župljani ili Pelješčani ikad nazivali Srbima prije 19. st. (ili Hrvatima), nacionalni preporodi ne bi uopće bili potrebni. Vuk ne bi uvjeravao sve ijekavce da su Srbi, a ni ilirci ne bi imali nikakvog posla.

Влашко – романски дијалекат првобитног становништва, назван ''рагузео'', нестао је, и почетком 16. века њиме се служио тек понеки старац. У Дубровнику ''латински језик пропаде и један српски дијалекат завлада'', цитат је из књиге ''Историја Средњег века'' (1816.) немачког историчара Фридриха Риса. ''У Котору и Дубровнику, од краја средњег века, надвладао је српски говор, и то због изумирања старих варошких породица и примања многобројних нових, због територијалног повећања и јаког трговачког саобраћаја са унутрашњошћу'', још је одређенији у ''Историји Срба''(превод из 1923.) чувени Чех Константин Јиречек, историчар и професор Бечког универзитета...

Jedini problem je što sami Dubrovčani nikad svoj jezik nisu zvali srpskim.

 

[fabricius]

Суров српски језик приман је на Табору, некадашњем пазаришту херцеговаца на Плочама (''заграђе'' Дубровника), а затим ''удешаван'' и ''углађиван'' по градским потребама и навикама – поуздан је сведок већ споменути Иван Стојановић. Њихов говор постао је чист херцеговачки, али ''имају много и премного ријечи талијанских'', пише Вук Караџић Копитару септембра 1834. након тринаестодневног боравка у Дубровнику...

Već sam pisao o mješavini čakavštine i štokavštine u Dubrovniku, ikavice i ijekavice i konačnom prevladavanju ijekavice tek u 18. stoljeću zbog utjecaja Hercegovine. Taj govor je tek Vuk proglasio srpskim.

ЈЕЗИК ВЛАСТИ. Октобра 1566. чауш Фериз из Дренопоља донео је у Дубровник званичну вест о смрти Сулејмана Величанственог и ступању на престо новог султана – Селима II. Гласник је обдарен са сто педесет дуката и две тубе тканина, а други део вазалне обавезе честитања, као поклисари, имали су да изврше дубровачки племићи Михаило Марков Лукаревић и Никола Влахов Соркочевић. ''Жарке молитве Богу, и дању и ноћу, да да Селиму здравље, дуг живот и сталну победу над непријатељима'', по одлуци Дубровачког Сената (већином гласова 23 : 11), нису саопштене на италијанском, већ на ''српском'' језику...

Prava istina je da su "žarke molitve" saopćene slovinskim oliti ilirskim jezikom, kako su ga Dubrovčani zvali. To što ga pisac gornjih redaka identificira sa srpskim, odraz je njegovih želja a ne stvarnosti.

Језик власти у Дубровнику био је латински, а у каснијој фази живота Републике коришћен је и италијански. Без зазора и без остатка, професор Историје словенских права на Универзитету у Прагу Карл Кадлец, дубровачке правне акте сврстава у правне споменике српских држава средњег века. То исто учинио је и Д. М. Каушански, правни историчар са Универзитета у Букурешту. Иако утврђено на латинском језику, писао је он 1936. г., то законодавство је ''било одраз српске правне свести и кодификација српског правног живота''...

Dubrovačko zakonodavstvo temeljilo se na rimskom pravu. Da je Dubrovnik ikad bio srpska država, to bi svakako bilo negdje zabilježeno.

 

[fabricius]

Временом, не само дипломатије ради, већ и због лакшег обраћања поданицима, код дубровачких власти јавила се потреба оснивања ''српске канцеларије''. Запамћена су многа имена српских писара (звани су још ''логофети'' или ''дијаци'') – Нико Бијелић (1384.), Никша Звијездић (1447.), а понекад је то био, бар судећи по ''акту о постављењу'', и породични посао – године 1564. Јеронима Франовог мењао је стриц Никола Пасквалин Де Примо...

"Srpska kancelarija" osnovana je upravo zbog diplomatskih i trgovačkih veza sa Srbijom gdje je Republika imala svoje kolonije. Kad je Srbija pala pod otomansku vlast, osnovana je levantinska kancelarija. Istom analogijom, to bi valjda trebalo značiti da su Dubrovčani bili Turci. Svoje ljude slali su na školovanje u Istanbul, a sva zanimanja u Gradu su bila nasljedna.

''ХРВАТСТВО'' ДУБРОВНИКА. ''Прикривањем се не постиже много, већ се само бесплодна полемика распирује'', и зато треба изнети и аргументе који Србима не иду у прилог.

Točno, zato one argumente koji Srbima ne idu u prilog treba prešutjeti.

Код Ватрослава Јагића проф. Л. М. Костић пронашао је Видалија и Николу Нељешковића, дубровачке песнике из 16. века, што себе и свој језик хрватским именом јасно означаваху. Професор Београдског универзитета Василије Ђерић спомињао је и песника Доминика Златарића, али ту нису чиста посла јер се у његово ''хрватство'' уплиће тумачење чешког слависте Јосифа Добровског (почетак 19. века) по којем је у наслову Златарићевих ''Песама'' (Млеци, 1597.) ''далматинско – илирски (српски)'' језик погрешно назван ''харвацким''. Ј. Добровски, ''отац и патријарх славистике'', језуита и ректор Богословије у Моравској, и иначе је српски етнички и језички простор схватао врло широко, ''Дубровчане, Македонце и Босанце'' редовно бројећи у Србе. Укорима Златарићу придружује се и немачки историчар Јохан Христијан Енгел, његов ''хрвацки'' назвавши ''чисто српским језиком''...

Jadni Zlatarić, čime li je samo navukao gnjev vrlih jezikoslovaca!!!??? Pa to nisu čista posla! Iz perspektive 19. stoljeća uvjeravati pjesnike 16. stoljeća da su se zabunili i pogrešno svoj jezik nazvali hrvatskim, vrhunac je ove priče. Pa kako se nikad nisu zaletjeli i nazvali ga srpskim??? Za bit pošten, treba reći da su Dubrovački književnici svoj jezik zvali slovinskim ili ilirskim, sporadično hrvatskim, a nikad srpskim. To, naravno, ne znači da su Dubrovčani bili Hrvati, barem ne do 19. stoljeća. Već sam u jednoj prethodnoj temi rekao da su Dubrovčani imali vrlo jak dubrovački identitet. Prišivati im srpski ili hrvatski nacionalni osjećaj prije nacionalnih preporoda, besmisleno je i zove se anakronizam. Kao što nije bilo nacija, tako ni južnoslavenski jezici uglavnom nisu imali nacionalni predznak. Svi južni Slaveni, svoje jezike su zvali slavjanski, slovinski, slovenski, slovjenski, slovanski itd. Slovenci i danas svoj jezik zovu slovenščina. Najkomičnija mi je kovanica "dalmatinsko ilirski" koji je navodno srpski.
U svim rječnicima, od Fausta Vrančića (16. st) preko Bartola Kašića (16. st), Pavla Vitezovića (18. st), Jakova Mikalje (17. st), Juraja Habdelića (17. st), Ivana Belostenca (18. st), da ne nabrajam dalje, za sve hrvatske dijalekte naći ćemo naziv ilirski ili slovinski. Joakim Stulli išao je čak tako daleko da je osim dubrovačke štokavštine i dalmatinske čakavštine pod ilirskim jezikom smatrao sve slavenske jezike pa je u rječnik unio i riječi staroslavenskog, ruskog, češkog, poljskog i slovenskog jezika.

 

[fabricius]

И још нешто. Дубровчани су брижљиво чували своје архиве, али у њима нема трагова о било каквим контактима Републике са хрватском државом, кнежевином 9. века и краљевином из доба Томислава. Из периода сјаја српских средњевековних држава таквих докумената небројено има...

Baš bi me zanimalo koji su to spisi iz perioda sjaja srpskih kneževina. Dubrovčani tokom 9. i 10. stoljeća baš i nisu razmjenjivali diplomatsku poštu. Najstariji spis je papino pismo iz 1022. kojim se dubrovačka biskupija stavlja na rang metropolije, a ostali spisi uglavnom se odnose na organizaciju komune.

Hrvatska je u 12. st. već u Personalnoj uniji s Ugarskom, a pod vrhovnom vlašću Ugarsko-hrvatskog kraljevstva nalazi se i Dubrovnik.
Btw. Arapski kartograf i geograf, Al Idrisi (12. st) napominje da je Bakar prvi, a Dubrovnik posljednji hrvatski grad kad se putuje od sjevera prema jugu jadranske obale. Citat: "Dubrovnik je udaljen od Stona 30 milja. Njegovi su stanovnici Dalmatinci koji imaju brojne brodove za dugu plovidbu. Ovo je posljednji grad u Hrvatskoj".


nastavak slijedi sutra.