Цртице о Лепоти
Кад одеш на истину, питаће те Господ да му покажеш
своје ране и ожиљке. Ако кажеш да их немаш, питаће:
„Зар за целог свог живота ниси нашао ништа вредно због
чега би се вредело борити“
ПРОЛОГ
С времена на време, деси се да лепота и чаролија никну тамо где то нико не
очекује и где мали људи сматрају да је немогуће да је буде. Као кад леп и
здрав цвет никне између масних железничких прагова. Кад се међу
сналажљивцима и муљаторима појави искрен и поштен човек. Кад се међу
урбаним себичњацима и малограђанима појави јунак. Деси се, да се леп и
весео сунчев зрак пробије кроз неку рупу у унутрашњост свињца, обасја
буђаве дуваре од блата, па они постану филмична и мистериозна сцена, а не
туга, штрока и јад. Онда очи свикле на сиво, просто не верују да је призор
стваран. Тада уместо дивљења већину захвати узбуђење сасвим друге
природе. Онда владају предрасуде и неверица и непознати страхови.
П.С
Ја сам о њој свашта слушао на задњим платформама аутобуса, где су нам становници радничких насеља демнострирали диктатуру пролетаријата свакодневно, гласно се смејући, пуштајући ветрове и причајући трагично глупе, али масне вицеве, тако да их сви чујемо. Оговарале су је икебане од папилотни у пошти, на пијаци и у продавнциама. Коцкасте главе су се преко живих ограда домунђавале и цинично се хватале испод каиша кад о њој говоре. А она није бирала и делила је редом. На олајавање је одговарала смехом и презиром. Није обраћала пажњу, бар на изглед.
А у ствари, крварила је а да није ни знала. Била је као здрава и јака птица која залута у тесну собу пуну стакла, пa лети бесно док је стакло рањава. А она не престаје да лети и крвари из стотину рана а да тога није свесна, док не постане касно.
А приградска насеља имају судбину и карактер спаваоница и логора. Она су као апсане за слободњаке. Имају све оне тегобе и блатиште сваког људског насеља, а немају ништа да понуде за узврат. Ништа од оног што краси сва друга насеља.
Нити имају слободу, ширину и чедност наших села, ни једноставност сеоског живота. Али зато имају и сеоског глиба и штроке сеоских прчварница за брзу храну, а и простаклук сеоских ђилкоша.
Нити имају онај специфичан дендијевски шарм, душу и лични печат наших мањих градића. Али у њима има, преко мере, забијања носа у туђе животе које је типично за мања места.
Нити имају дарове које нуде велики градови у читавом спектру. Али у њима има и те како и отуђења и гужве великх градова, коју праве лоше замишљене улице, низови пекара, трафика, апотека, позамантерија, малих књижара ( без књига, само са свескама, оловкама, опремом), које су разбацене мимо сваке урбанистичке логике и укуса.
Зато је тамо лакше да се човек изгуби у сталној чежњи да се одсели и непрекидном осећају да је за нешто велико и важно закинут, јер је осуђен да одрасте на таквом месту. А опет, људи који тамо стасавају, а имају нешто личног штофа, морају много више елемената да уграђују у своје личности него они у граду, или ма где, како би опстали, па самим тим буду комплексније и слојевитије личности. Зато такви брже стигну, ма где кренули. Све једно да ли на горе, у светлост, или на доле, у таму. А низбрдо је увек било лакше, од како је света и века.
Е онда сам је упознао једне вечери случајно, па сам открио да је паметна, шармантна и духовита. Била је лепа, стасита, сисата и у опште добро умешена са свих страна и на сваки начин. Дружили смо се целе зиме. Ја сам стално покушавао, а она ме је стално одбијала. Нежно, али одлучно. Само смо се дружили. Зевезечили се и смејали сатима, или напросто, разговарали.
Пролетери и вуцибатине јој тад нису ни прилазили, јер је мене у то време пратила нека грозна репутација која је била претерана али делотворна. Нико нам није прилазио, а ми смо у томе уживали. Шминкала се неупадљиво и по ваздан мирисала на лаванду коју је држала у плакарима. Мени на неки волшебан начин није сметало што је била као сеоски бицикл, на коме су се сви провозали, осим мене. У ствари, волео сам је онако како се воли сакато дете. Најдубље и уз саучешће.
Прође тако цела зима у нашим сусретима, што случајним, што договореним.
Ојужи па почеше да капљу стреје и снег поче да се претвара у лапавицу, која се стезала с вечери. Мене обори пролећна малаксалост и мрзовоља, а њу ухвати „Светлоноша“ под своје па паде у неко мутно пролећно лудило. Она је била пролећно дете и са отопљавањем, будила се из дремежа, па је цветала у стотину боја и била орна и насменјана са само неколико сати сна. Ја сам, с друге стране, рођен у јесен, у време берићета, па сам само у јесени бивао потпуно свој. А с пролећа, падао сам у слабост, безвољу и малаксалост. Препричавала је детаље својих авантура, неких стварних, а неких измишљених.
Играла је неку чудну игру, чију кореографију ја нисам познавао и за чију сам музику био глув. А уз то, био сам млад. Водиле су ме час страсти, час отрови литературе, час сујета, никла из дечачке несигурности и ничим подржани младалачки понос, а ум ми није био ни приближно гибак ни зрео. Говорила је експлицитно, а мени је свака реченица била справа за мучење, бар онолико колико ми је будила машту и колико сам у свакој уживао, али се она није обазирала.
Онда сам решио да прекинем све то једне звездане вечери, кад је ведрина пробудила хладноћу која је поново замрзла полу-отопљени снег и бљузгавицу, по којој смо се суљали и због које смо газили као да смо обукли тесне сукње. Допратио сам је до зграде у којој је живела и чији је улаз личио на јазбину. Ту смо застали а она је наставнила да говори брзо, док јој је из плавих очију избијао дијаболични сјај, а из уста сипала бела пара на хладном ваздуху. Тада сам је прекинуо, и загрлио је нагло и скоро на силу, па сам јој рекао на уво да се више нећемо дружити.
Она је занемела.
Окренуо сам се на пети и несигурним корацима одгацао преко замрзнуте корице блата у звонку и ледену ноћ. Иза мене, у потпуној тишини, могао сам да је наслутим залеђену на месту, раширених очију и полу отворених уста, без покрета и без гласа. Нисам се освртао и наставио сам да ходам док се нисам изгубио у архипелагу трафика и пекара, покушавајући да ходам свечано, као матадор, што је на клизавици изгледало комично и помпезно. А у глави су ми се ројиле рогате и осветничке мисли, којих сам се касније дуго стидео.
Никад је више нисам видео.
За недељу дана, завршила је у установи Лаза Лазаревић. Нисам сигуран да ли је икад одатле изашла, али ја нисам престао да се кајем до данас. Њу је сломио један топли заграљај, а мене до данас ломи грижа савести.
Смилуј се Господе на њу гладну и жељну. Смилуј се и на мене грешног и опрости ми младалачку простоту и трапавост.
Poslednja izmena:
