da li vam bivši redovno uplaćuju alimentaciju i šta je činiti sa onima koji to ne čine redovno ili uopšte ne čine...?
edit...da prošarenim...: šta mislite o muškarcima koji izbegavaju plaćanje alimentacije...ono..bilo im lepo dok jebbali, a sad se prave blesavi...komentari i to, moliću...
nadam se da će te ovog puta ozbiljno shvatiti temu...
Odricanje zarad deteta se ne dozivljava kao odricanje. Trudis se da mu nista ne fali (u granicama normalnog, ne praviti razmazenka i snoba, naravno), ti se skupis i sve se nekako izgura... A on ako je digao ruke... Njemu na cast. Sigurno se ne bih povlacila po sudovima. Ja ga nosila u stomaku, ja ga rodila, ja ga dojila, ja cu i ostalo...
Naravno, da imam carobni stapic, pozelala bih normalan, civilizovan odnos u svakom smislu, ali vile ne postoje... Najlepse i najzdravije za dete je kada se roditelji (ako brak ne funkcionise) prijateljski razidju i nastave da dele obaveze (i materijalne, i odvodjenje kod lekara, u skolu, na sport, jezik,...), ponekad odu svi zajedno na rucak, pa mozda i neki praznik provedu skupa. To je, naravno, nemoguce, ako se ni u braku nije tako vladao. Neki ljudi naprave dete, a ne znaju dalje sta ce sa njim. Busaju se pred drugima kako ga imaju, ali se tako i ne ponasaju...
Naravno, ovo ne vazi samo za muskarce, ima blago receno- ocajnih majki, kojima je prosto sramotno i nepodobno dodeliti tu titulu.
Da mogu da biram, bilo bi mi najdraze da mu redovno uplacuje neku sumu, koja vremenom raste, na koju ide kamata, pa da dete, kada napuni odredjen br. god. (npr. kada zavrsi fax) moze da podigne vecu svotu i to pametno iskoristi.
On bi tako ulozio u njegovu buducnost (za npr. doskolovavanje van zemlje ili sl.), dete bi imalo koristi i znalo da ima oca koji brine i razmislja, a ne bi meni svaki mesec mogao da zanoveta, sumnja gde pare idu i ostala natezanja.
)
