- Poruka
- 13.083
Premišljao sam se gde da stavim temu, zato što ne mogu da odredim gde bi tacno pripadala. Bilo kako bilo negde je pa će možda dobiti mesto.
Slika 1: forum.krstarica.com/threads/izvini-u-pravu-si.958805
očgledno da je bilo sukoba pa čak i vređanja, medjutim ono sto je meni zapalo za oko je 'pobedio u argumentovanju'. Po tome ispada da nemamo debatu o nečemu što treba da bolje shvatimo, nego imamo takmičare koji svim sredstvima se trude da pobede ... zapravo šta? pobeđuju. Ako se na kraju izvređaju.
Uhvatim tako i ja sam sebe da se negde zdušno unesem u argument, pa se borim za stav, ponekad besmisleno takmičarski, a onda se često vratim da pročitam ponovo, da li sam dobro pročitao ili sam u predubeđenju da sam pročitao ono što mislim da jesam. I jedina pobeda koju vidim je da pobedim sebe i naučim nešto novo što nisam znao.
Naravno da se osetim pogodjenim kad neko pokuša da mi zalepi njegov stav kao da je moj u sopstvenoj projekciji ili predrasudi. Ili verovatno neshvatanju šta sam rekao ili hteo da kažem ili proponirajući svoj stav blatantno kao jedino moguć.
Slika 2
Sedi grupa ljudi i razgovara. U nekom datom trenutku neko ispriča neku dobru priču koju vredi razmotriti iz raznih uglova i možda raspraviti ili postaviti neko pitanje. Medjutim, tu se instatno pojavljuje takmičar, koji počinje da priča svoju priču po njegovoj pretpostavci bolju, idući niz neku svoju često nejasnu asocijaciju, koja najčešće nema veze sa originalnom temom, ili je čak direktna digresija ili promena teme u nešto sasvim drugo (kod nas često okretanje teme na politiku na primer).
Svi mi imamo asocijacije na neku temu, ali nekad se treba suzdržati i pokušati ispratiti temu.
U čemu je problem? Ne umemo da debatujemo? Nismo učili u školi kako se to radi? Nemamo kulturu razgovora? Platio nas neko da srećemo temu na drugu vodenicu? Ili samo nedostatak iskustva?
Slika 1: forum.krstarica.com/threads/izvini-u-pravu-si.958805
očgledno da je bilo sukoba pa čak i vređanja, medjutim ono sto je meni zapalo za oko je 'pobedio u argumentovanju'. Po tome ispada da nemamo debatu o nečemu što treba da bolje shvatimo, nego imamo takmičare koji svim sredstvima se trude da pobede ... zapravo šta? pobeđuju. Ako se na kraju izvređaju.
Uhvatim tako i ja sam sebe da se negde zdušno unesem u argument, pa se borim za stav, ponekad besmisleno takmičarski, a onda se često vratim da pročitam ponovo, da li sam dobro pročitao ili sam u predubeđenju da sam pročitao ono što mislim da jesam. I jedina pobeda koju vidim je da pobedim sebe i naučim nešto novo što nisam znao.
Naravno da se osetim pogodjenim kad neko pokuša da mi zalepi njegov stav kao da je moj u sopstvenoj projekciji ili predrasudi. Ili verovatno neshvatanju šta sam rekao ili hteo da kažem ili proponirajući svoj stav blatantno kao jedino moguć.
Slika 2
Sedi grupa ljudi i razgovara. U nekom datom trenutku neko ispriča neku dobru priču koju vredi razmotriti iz raznih uglova i možda raspraviti ili postaviti neko pitanje. Medjutim, tu se instatno pojavljuje takmičar, koji počinje da priča svoju priču po njegovoj pretpostavci bolju, idući niz neku svoju često nejasnu asocijaciju, koja najčešće nema veze sa originalnom temom, ili je čak direktna digresija ili promena teme u nešto sasvim drugo (kod nas često okretanje teme na politiku na primer).
Svi mi imamo asocijacije na neku temu, ali nekad se treba suzdržati i pokušati ispratiti temu.
U čemu je problem? Ne umemo da debatujemo? Nismo učili u školi kako se to radi? Nemamo kulturu razgovora? Platio nas neko da srećemo temu na drugu vodenicu? Ili samo nedostatak iskustva?
