O solipsizmu

Ono što je skriveno od svesti ne postoji , prema tome nije ni prisutno.

Постојање нема супротност у непостојању. Кад год употебиш појам "непостојање" употребио си један квазипојам, једну заблуду. То је исто као да си написао рецимо "#$"#$%"#$%". Скуп знакова без икаквог значења. Исто је и са речју "непостојање". Та реч нема значења осим што указује на једну вековну заблуду човечанаства коју је тек филозофија у прошлом веку разоткрила као такву.
Дакле, има само постојања. Оно нема супротност у непостојању.

Тек је то Бергсоново откриће непостојања као квазипојма дефинитивно срушило солипсизам, који је до тада био недодирљив и неоспорив иако се нико није усуђувао да га изнесе као свој лични став.

Ево шта је Шопенхауер писао о томе:

U praktičnom egoizmu čovek jedino vlastitu ličnost smatra stvarnom i prema njoj se odnosi kao takvoj, a sve ostalo za njega je opsena. Doduše, teorijski egoizam se nikad ne može dokazima opovrgnuti; pa ipak, u filozofiji on se jamačno
nijednog časa nije upotrebljavao drugačije nego kao skeptički sofizam, to jest zarad stvaranja privida. Međutim, kao ozbiljno ubeđenje, teorijski egoizam bi se mogao naći jedino u ludnici: da bi se on kao takav opovrgao, bio bi, dakle, potreban ne samo dokaz, već i medicinski postupak. Stoga, teorijski egoizam nećemo više uzimati u obzir, već ćemo ga isključivo posmatrati kao poslednje uporište skepticizma koji je svagda sklon sporenju. Dakle, ako naše saznanje - koje je uvek povezano sa individualitetom i koje upravo u toj činjenici ima svoje ograničenje - nužno znači da svako od nas može biti samo jedno, ali da može sve ostalo saznati (baš ovo ograničenje stvara zapravo potrebu za filozofijom), onda ćemo mi - koji upravo zato težimo da filozofijom proširimo granice našeg saznanja - ovaj skeptički, nama ovde suprotstavljeni argument teorijskog egoizma posmatrati kao malo granično utvrđenje koje je doduše neosvojivo, ali čija posada ni na trenutak ne može da izađe, te zato smemo kraj njega da prodemo i da mu okrenemo leđa, ne izlažući se pri tom nikakvoj opasnosti.

Али, имајући на уму непостојање "непостојања" , да тако кажемо, солипсизму више не морамо да окрећемо леђа јер он је управо тиме срушен.
Јер, ако стојећи рецимо на некој ливади ,у природи, из сцене коју опажам уклоним све оно што јој је додала моја лична свест,

Значи, све секундарне и примарне квалитете, све боје, мирисе, укусе, чврстоћу, облик и просторност, јер је све то субјективно... остаће једно НИШТА изван субјективног. И са нестанком свести нестаће свега и добићемо једно ништа. Што значи на први поглед да је солипсизам у праву! Али није тако, јер је то НИШТА квази појам без значења и самим тим остало је НЕШТО. Нешто сазнању потпуно непојмљиво ...али НЕШТО.

Такође, томе можемо прићи овако:
Иако солипсизам привидно стоји на чврстим темељима то је само привидно. Појава или објекат не исцрпљује, нити даје апсолутно објашњење искуства. Осим појаве у искуству имамо и нешто што није појава, што се не може представити нити да негде јесте, нити да траје у смислу линије времена, а то је управо само ТРАЈАЊЕ...право трајање интуиција које је воља. Које није нигде, нити се може наћи у простору, нити се може представити линијом а опет је сам темељ наше егзистенције и свега што постоји. Оно одакле појава проистиче.... дух , воља или трајање.

Тако да нисам у овом свету једино ја реалан а сви око мене фантоми који постоје само дотле докле их ја опажам и нестају у магли када то не чиним. Баш попут ликова из сна.
Него сваки опажај има своју трансцендентну, сазнању непојљмиву метафизичку суштину. Која даје егизстенцију ономе што је у основи појавног света...ствари по себи.

 

[faraonn]

...samo na trenutak prošeta u meni Hajdeger svojim ograničavanjem stvari na svoje bivstvovanje i ne okretanje na tudje egoizme u 'prisvajanju' svojih prilaza tj. omedjivanja revira oko njih...O. lijepo je osjetiti smjernice na označenosti pojmova koje možemo konstatovati ali ne i miješati se u njihovo Ja jer šta sa ostalim komponentama ako se ospu a osuće se...ne bih dalje jer strah me da se ne udaljim od lijepo postavljenih tj. razapetih opservacija i konteplacija koje ne obavezuju ali trasiraju sasvim ispravno,-bar po meni...
...Ozimane...

 

[faraonn]

...a to što je poštovana Krinka5 pisala,-...ne postoji...nije prisutno..."
...mislim da je teško košenje sa sa logikom i psihoanalizom jer, ako nije doprla svijest ,-doprijeće kad-tad a možda je doprla nego je složila to u podsvjesno dokle dodje na red...nije prisutno ,-znači da ne uključuje neegzistenciju nego samo odsustvo za nekog ili uspavanost tj. neodredjenost ...upravo kako si ti naveo, ako sam shvatio o,-Ozimane...

 

[oziman]

...a to što je poštovana Krinka5 pisala,-...ne postoji...nije prisutno..."
...mislim da je teško košenje sa sa logikom i psihoanalizom jer, ako nije doprla svijest ,-doprijeće kad-tad a možda je doprla nego je složila to u podsvjesno dokle dodje na red...nije prisutno ,-znači da ne uključuje neegzistenciju nego samo odsustvo za nekog ili uspavanost tj. neodredjenost ...upravo kako si ti naveo, ako sam shvatio o,-Ozimane...

Не знам да ли си схватио да је та егзистенција која остаје када некој ствари коју зовеш "реална ствар спољашњег света" уклониш све оно што јој је додала твоја лична свест, значи све осете боје, чврстоће, мириса, укуса, облика и просторности... не остаје ништа за сазнање. А опет је остала нека егизстенција.

Тачно, Кринка није у праву да изван свести нема постојања. Егзистенције има изван нечије свести, али та егзистенција не личи на оно на шта си навикао. Дрво кога нико не опажа није дрво и не можемо га тако звати. То је нешто траснцендентно, сазнању непојмљиво. Ствар по себи.

 

[Svetozar ot Ružičić]

covek koji smatra da nesto ne postoji izrazava svoju potpunu nemoc da sa tim necim stupi u fizicki odnos tj. u odnos koji je neophodan da bi se nesto okarakterisalo kao postojece. to je u realnom smislu reci nepostojanje. u metafizickom smislu, medjutim, rec nepostojanje nema smisla jer ni metafizika nema smisla a sad cu ti objasniti zasto transcendentno ne postoji. ne samo zato sto se ja osecam nemocno da spoznam metafizicku sustinu stvari vec zato sto je metafizicki svet PO DEFINICIJI nepojmljiv tj. nepovezan sa mojim svetom. a svet koji nije povezan sa mojim tj. nasim jednostavno ili ne postoji ili postoji ali kao da ne postoji tj. nebitan je posto ne mogu (ne mozemo) nista da saznam(o) o njemu.