Za životinju postoje samo opažajne predstave i motivi koji pokreću njenu volju.
Čovek takodje poseduje sposobnost opažajnih predstava ali i apstraktnih koje su rezultat ranijih opažanja što čoveku daje izvesnu relativnu slobodu jer njega ne odredjuje samo prisutna opažajna okolina nego njegove misli apstrahovane iz ranijih iskustava ili sakupljenih učenjem.Zato njega ne pokreću motivi koji u sadašnjosti neposredno na njega deluju već on motive nosi i u svojoj glavi pa otud njegovo delanje nosi obeležje hotimičnog,namernog koje mu daje izgled nezavisnosti.Ova različitost u poredjenju sa životinjama zavisi od sposobnosti za apstraktne predstave,pojmova, što je suštinsko za um koga životinje i nemaju.
Za razliku od uma razum je sposobnost saznanja koje imaju i vivotinje samo u različitom stepenu.Od njega zavisi kako se oseti naših čula prevode u opažaje tako što im odmah tražimo i nalazimo uzroke ,shodno zakonu kauzaliteta,koji je forma u kojoj razum deluje ( I koji je svojstven razumu pre svakog iskustva).U savršenstvu toga otkrivanja veza medju stvarima aktom inteligencije,leži moć razuma od čije oštrine zavisi zavisi koliko je čovek razuman,oštrouman, lukav i td.
Za razliku od samo razumnog umnim se naziva čovek koji ne dozvoljava da ga vode opažajni utisci već ideje i pojmovi zbog čega je njegovo delanje promišljeno.(što ne podrazumeva nužno da je to delovanje čestito i čovekoljubivo)
Kant je bio prvi koji je um uzdigao do izvora svake vrline i praktično ih izjednačio svojim moralnim imperativima čiji je izvor a priori,sa one strane iskustva.A ako je to tako onda je um sposoban da neposredno i intuitivno spoznaje poslednje osnove svih stvari i svekolikog postojanja,ono natčulno,ono apsolutno,božansko...Onda i svaka naša misao i svest su deo svejedine misli i apsolutne svesti i naše saznanje istine je ustvari otkrovenje apsolutne istine.
Ovo bi onda bio i smisao čovekove misli i života uopšte i u tom slučaju Viktor Frankl ima pravo kad kao rezime svoje mukotrpne i dugotrajne potrage za smislom zaključuje da je um organ smisla.
Čovek takodje poseduje sposobnost opažajnih predstava ali i apstraktnih koje su rezultat ranijih opažanja što čoveku daje izvesnu relativnu slobodu jer njega ne odredjuje samo prisutna opažajna okolina nego njegove misli apstrahovane iz ranijih iskustava ili sakupljenih učenjem.Zato njega ne pokreću motivi koji u sadašnjosti neposredno na njega deluju već on motive nosi i u svojoj glavi pa otud njegovo delanje nosi obeležje hotimičnog,namernog koje mu daje izgled nezavisnosti.Ova različitost u poredjenju sa životinjama zavisi od sposobnosti za apstraktne predstave,pojmova, što je suštinsko za um koga životinje i nemaju.
Za razliku od uma razum je sposobnost saznanja koje imaju i vivotinje samo u različitom stepenu.Od njega zavisi kako se oseti naših čula prevode u opažaje tako što im odmah tražimo i nalazimo uzroke ,shodno zakonu kauzaliteta,koji je forma u kojoj razum deluje ( I koji je svojstven razumu pre svakog iskustva).U savršenstvu toga otkrivanja veza medju stvarima aktom inteligencije,leži moć razuma od čije oštrine zavisi zavisi koliko je čovek razuman,oštrouman, lukav i td.
Za razliku od samo razumnog umnim se naziva čovek koji ne dozvoljava da ga vode opažajni utisci već ideje i pojmovi zbog čega je njegovo delanje promišljeno.(što ne podrazumeva nužno da je to delovanje čestito i čovekoljubivo)
Kant je bio prvi koji je um uzdigao do izvora svake vrline i praktično ih izjednačio svojim moralnim imperativima čiji je izvor a priori,sa one strane iskustva.A ako je to tako onda je um sposoban da neposredno i intuitivno spoznaje poslednje osnove svih stvari i svekolikog postojanja,ono natčulno,ono apsolutno,božansko...Onda i svaka naša misao i svest su deo svejedine misli i apsolutne svesti i naše saznanje istine je ustvari otkrovenje apsolutne istine.
Ovo bi onda bio i smisao čovekove misli i života uopšte i u tom slučaju Viktor Frankl ima pravo kad kao rezime svoje mukotrpne i dugotrajne potrage za smislom zaključuje da je um organ smisla.
Poslednja izmena:
