Miloica Svemoćni
Početnik
- Poruka
- 9
''Актуелно
ТЕЛЕВИЗИСКА СЕРИЈА
РАВНА ГОРА
10. новембра прошле године почела је да се емитује на Радио Телевизији Србије у ударном вечерњем термину, одмах после Другог Дневника дуго најављивана серија „Равна Гора“ редитеља Радоша Бајића. Закључно са 12. јануарем, ове, 2014. године одгледали смо првих десет једносатних наставка, што је према најави први део трилогије о Равној гори, „која ће коначно рећи праву истину о том за нас важном историјском периоду“ како је серију најавио њен редитељ.
У овом првом делу трилогије приказани догађаји почињу од раних јутарњих сати 6. априла 1941. г. када је Немачка изненада напала Југославију што сви доживљавају као изненађење, а завршаваjу се доласком пуковника Драгољуба Михаиловића са пратњом на Равну гору 12. маја 1941. године.
Чича је приказан као човек који не зна шта хоће. Нисмо добили одговор зашто као официр и то још у ратном стању није извршио наређење о капитулацији и предао оружје. Он нема никакав јасан даљи план. Око њега су углавном само добровољци и он сам каже да они нису војска.
Поставља се питање зашто је редитељ прећутао да је чича постављен за команданта Брзог одреда и да је успешно водио борбе са Немцима у којима је убијено чак 12 немачких војника? Такође у серији нема ни помена о поручнику Владимиру Ленцу, (председнику омладине „Збора“) кога Михајловић, с правом, узима за ађутанта јер је он једини у тој целој дружини „политички писмен“ и зна шта је и шта хоће светски комунизам.
Чича је у серији један углађени господичић, благе нарави, богомољац који пости, рекли би смо да смо, поред „Мите богомољца“ овом серијом добили и „Чичу богомољца“. Једино што је овде помак и у серији је истинито приказано, то је, да је гајио велике наде у „Совјетску Русију“ како је називао СССР.
Да не би смо мудровали доносимо поглавље из књиге „Грађански рат у Србији“ коју је још далеке 1958.г.,у емиграцији у САД, написао Боривоје М. Карапанџић, а које се односи на тај период па ко је гледао серију нека упореди оно што је видео са истином.
- - - - - - - - - -
„По једној верзији, рат је ђенералштабног пуковника Драгољуба - Дражу Михаиловића затекао на положају Шефа Оперативног Одељења Друге армије, а по другој — на положају Помоћника Начелника Штаба исте армије, чије је привремено седиште Штаба око 10. априла било у Брчком. Ту је на дан 11. априла 1941. године стигла једна група официра, подофицира и војника из Осијека, који су припадали 41. пешадиском пуку, чији је командант био потпуковник Рудолф Укмар. Пошто је пук био састављен претежно од људства из Славоније, то се, након проглашења такозване Независне Државе Хрватске, био сасвим распао. У тој ситуацији, потпоручник Владимир Ленац и наредник водник Божо Перовић узели су пукoвску заставу и са још нeколико официра (мајором Мирком Станковићем, поручником Живићем и др.), као и са нешто људства кренули пут Саве према Брчком. Када су дошли у Брчко, предали су пуковску заставу лично пуковнику Михаиловићу, а Командант дивизије ђенерал Миливоје Алимпић наредио је, да се спреми предлог за одликовање спасилаца заставе. Пуковник Михаиловић задржао је потпоручника Ленца код себе.
На дан 12. априла 1941. године, пуковник Михаиловић је преузео дужност Начелника Штаба Друге армије. Истог дана предвече Штаб армије премештен је у Грачаницу. Сутрадан, 13. априла поверено је Дражи Михаиловићу, да образује Брзи одред са циљем: да спречи пљачкање државних магацина у Дервенти и околним местима и да изврши насилно извиђање у правцу Славонског Брода, одакле су надирали Немци. За свога ађутанта, пуковник Михаиловић поставио је потпоручника Владимира Ленца.
У овом циљу, Одред је стигао у Дервенту 14. априла 1941. године, одакле је кренуо ка Босанском Броду. У путу је Одред наишао на немачку претходницу и примио борбу. У овој борби погинуло је 12 Немаца и онеспособљено 4 мотоцикла. По завршеној борби, Одред се на челу с пуковником Михаиловићем вратио у Дервенту, где га је сачекало наређење за повлачење у правцу Добоја.15. априла 1941. године Дража Михаиловић је с брзим одредом у Добоју, где им ђенерал Алимпић саопштава, да је потписана капитулација и да Одред треба да преда своје оружје у Маглају. После ове тешке вести, пуковник Михаиловић се са својим људством упутио ка Маглају. Међутим, код села Шеварлије Брзи одред наилази на Немце, који отварају митраљеску ватру. Дража са својим људима искаче из камиона, те се склањају у оближњу шуму да би избегли брисани простор. Ипак, прихватају борбу, али бивају разбијени. Одатле је пуковник Михаиловић са једва тридесетак војника и седам официра успео да се повуче ка Истоку, идући вододелницом река Спрече и Криваје.
16. априла 1941. године, делови разбијеног Одреда на челу с пуковником Михаиловићем преданили су у једном српском селу. 17. априла кренули су даље. Тога дана, Михаиловићу су се придружили жандармериски капетан Милојко Узелац, звани „Тарас”, командир Жандармериске чете у Винковцима, капетан Петар Дејановић и неколико жандарма. Идући ка Србији, Михаиловић је са својим људством стигао 20 априла у Петрово Село. Ту им се придружио Добојски четнички одред у јачини од тридесетак људи…
- - - - - - - - - -
…27. априла 1941 године пуковник Михаиловић је са својом групом дошао у село Сјеверско. А 28. априла Михаиловићу су се придружили недалеко од Хан Пијеска: мајор Миодраг Палошевић, капетан Миленко Рељић, поручник Божидар Илић – Дебарац, потпоручник Павле Мешковић, наредник Гојко Ајваз и једанаест војника. Они су припадали Палошевићевом Јуришном батаљону, који је био скоро сасвим уништен од Немаца у Бијељини, Семберија.
Увече 28. априла извршен је покрет у правцу реке Дрине. 29. априла Дража Михаиловић је са својом групом, која је сада бројала око осамдесет људи, стигао у село Стари Брод на Дрини. Изјутра тога дана извршено је пребацивање чамцима преко Дрине. Предвече 29. априла група је избила на стару границу Србије и Босне, изнад села Вежња-Заовине, у подножју саме планине Таре. Ту су остали све до 4.
маја 1941. године. Међутим, Претседник Општине, плашећи се репресалија, пријавио их је Немцима у Бајиној Башти, те је Дража напустио село и отишао са људима у Ловачки дом на планини Тари. Ту су преноћили. 5. маја су се упутили према манастиру Рача. Тога дана поподне нашли су се скоро сасвим опкољени од Немаца у Калуђерским Барама. Ту су попалили сву архиву, отерали коње у шуму, те се пузећи једва извукли из немачког обруча. Увече су се спустили у долину реке Драча, а око поноћи прошли око манастира Рача, заноћивши у селу Николићи. Сутрадан, 6. маја, на сам Ћурђевдан, од пуковника Михаиловића су се одвојили: мајор Мирко Станковић, капетан Петар Дејановић, поручник Божидар Илић - Дебарац, потпоручници Андрић, Живић и Мартиновић, професор Рамадан и неколико војника, док је Добојски четнички одред од самог Михаиловића добио посебан правац даљег повлачења (Рудник-Островица), с тим да се кроз десет дана опет састану. С пуковником Дражом Михаиловићем остали су: мајор Миодраг Пало-шевић, капетан I класе Милојко Узелац - Тарас, капетан II класе Миленко Рељић, поручници Илија Пажина и Бора Илић, потпоручници Владимир Ленац и Павле Мешковић, наредник водник Божа Перовић, марински наредник Фрања Сеничар, пешадиски наредници Гојко Ајваз и Божа Величковић, жандармериски поднаредник Ђура Станковић, резервни поднаредници Улман и Ђура Шијачки, као и шест редова, међу којима и Јеврејин Бенјамин, родом из Босне.
Пуковник Михаиловић са својом групом извршио је 6. маја 1941. године прелаз друма Бајина Башта-Ужице. Време од 7. до 11. маја провели су на путу ка Сувобору. У овим данима пуковник Миха-иловић са преосталим људима прешао је Јелову Гору, Гојну Гору, друм Ужице-Ваљево изнад Косјерића, а 11/12 маја заноћио испод саме планине Маљен, у Тометином Пољу. Предвече 12. маја спустили су се сасвим низ Маљен и дошли у село Планиницу. Одатле су ноћу 12/13. маја 1941. године сви дошли на Равну Гору, планинско седло између Сувобора и Маљена.(16)
- - - - - - - - - -
За све време пута ка Равној Гори, пуковник Михаиловић је официрима, подофицирима и војницима, који су ишли с њим, излагао своје мисли и погледе, како на новонасталу ситуацију, тако и на политичке проблеме. Најчешће је разговарао, сасвим природно, са својим ађутантом потпоручником Владом Ленцем. Тада, у самом почетку, пуковник Михаиловић није имао још никаквих одређених планова за будућност, али је сматрао да капитулацију не треба признати, да се треба склонити у шуму, да треба прикупљати и организовати људство које је избегло заробљавање, те тако чекати на даљи развој догађаја. Михаиловић је веровао, да се Савезници неће тако лако помирити са губитком Јутославије и да ће нешто морати предузети да би је отргли од напријатеља. Још је пуковник Михаиловић износио и своје погледе у односу на Савез Совјетских Социјалистичких Република. Јасно се видело још тада, да Дража Михаиловић уопште није познавао комунизам и његове револуционарне циљеве. Тако, на пример, Михаиловић није двојио СССР од Русије; називао ју је, обично, као и толико неупућених, „Совјетском Русијом“; сматрао ју је заштитницом Словена; веровао је да неће остати равнодушна према земљи и „братском“ народу, који је задесила толика несрећа; био је убеђен у слање помоћи из „Русије“, итд., итд.
- - - - - - - - - -
Потпоручник Владимир Ленац, који је, још пре рата, годинама водио активну борбу против комунизма и био изграђенк антикомунистички борац, покушавао је да пуковника Михаиловића разувери у његовим погрешним схватањима, наглашујући му: да СССР нипошто не сме идентификовати са некадашњом царском Русијом, да Совјетска Унија није, нити може бити, заштитница Словена
ТЕЛЕВИЗИСКА СЕРИЈА
РАВНА ГОРА
10. новембра прошле године почела је да се емитује на Радио Телевизији Србије у ударном вечерњем термину, одмах после Другог Дневника дуго најављивана серија „Равна Гора“ редитеља Радоша Бајића. Закључно са 12. јануарем, ове, 2014. године одгледали смо првих десет једносатних наставка, што је према најави први део трилогије о Равној гори, „која ће коначно рећи праву истину о том за нас важном историјском периоду“ како је серију најавио њен редитељ.
У овом првом делу трилогије приказани догађаји почињу од раних јутарњих сати 6. априла 1941. г. када је Немачка изненада напала Југославију што сви доживљавају као изненађење, а завршаваjу се доласком пуковника Драгољуба Михаиловића са пратњом на Равну гору 12. маја 1941. године.
Чича је приказан као човек који не зна шта хоће. Нисмо добили одговор зашто као официр и то још у ратном стању није извршио наређење о капитулацији и предао оружје. Он нема никакав јасан даљи план. Око њега су углавном само добровољци и он сам каже да они нису војска.
Поставља се питање зашто је редитељ прећутао да је чича постављен за команданта Брзог одреда и да је успешно водио борбе са Немцима у којима је убијено чак 12 немачких војника? Такође у серији нема ни помена о поручнику Владимиру Ленцу, (председнику омладине „Збора“) кога Михајловић, с правом, узима за ађутанта јер је он једини у тој целој дружини „политички писмен“ и зна шта је и шта хоће светски комунизам.
Чича је у серији један углађени господичић, благе нарави, богомољац који пости, рекли би смо да смо, поред „Мите богомољца“ овом серијом добили и „Чичу богомољца“. Једино што је овде помак и у серији је истинито приказано, то је, да је гајио велике наде у „Совјетску Русију“ како је називао СССР.
Да не би смо мудровали доносимо поглавље из књиге „Грађански рат у Србији“ коју је још далеке 1958.г.,у емиграцији у САД, написао Боривоје М. Карапанџић, а које се односи на тај период па ко је гледао серију нека упореди оно што је видео са истином.
- - - - - - - - - -
„По једној верзији, рат је ђенералштабног пуковника Драгољуба - Дражу Михаиловића затекао на положају Шефа Оперативног Одељења Друге армије, а по другој — на положају Помоћника Начелника Штаба исте армије, чије је привремено седиште Штаба око 10. априла било у Брчком. Ту је на дан 11. априла 1941. године стигла једна група официра, подофицира и војника из Осијека, који су припадали 41. пешадиском пуку, чији је командант био потпуковник Рудолф Укмар. Пошто је пук био састављен претежно од људства из Славоније, то се, након проглашења такозване Независне Државе Хрватске, био сасвим распао. У тој ситуацији, потпоручник Владимир Ленац и наредник водник Божо Перовић узели су пукoвску заставу и са још нeколико официра (мајором Мирком Станковићем, поручником Живићем и др.), као и са нешто људства кренули пут Саве према Брчком. Када су дошли у Брчко, предали су пуковску заставу лично пуковнику Михаиловићу, а Командант дивизије ђенерал Миливоје Алимпић наредио је, да се спреми предлог за одликовање спасилаца заставе. Пуковник Михаиловић задржао је потпоручника Ленца код себе.
На дан 12. априла 1941. године, пуковник Михаиловић је преузео дужност Начелника Штаба Друге армије. Истог дана предвече Штаб армије премештен је у Грачаницу. Сутрадан, 13. априла поверено је Дражи Михаиловићу, да образује Брзи одред са циљем: да спречи пљачкање државних магацина у Дервенти и околним местима и да изврши насилно извиђање у правцу Славонског Брода, одакле су надирали Немци. За свога ађутанта, пуковник Михаиловић поставио је потпоручника Владимира Ленца.
У овом циљу, Одред је стигао у Дервенту 14. априла 1941. године, одакле је кренуо ка Босанском Броду. У путу је Одред наишао на немачку претходницу и примио борбу. У овој борби погинуло је 12 Немаца и онеспособљено 4 мотоцикла. По завршеној борби, Одред се на челу с пуковником Михаиловићем вратио у Дервенту, где га је сачекало наређење за повлачење у правцу Добоја.15. априла 1941. године Дража Михаиловић је с брзим одредом у Добоју, где им ђенерал Алимпић саопштава, да је потписана капитулација и да Одред треба да преда своје оружје у Маглају. После ове тешке вести, пуковник Михаиловић се са својим људством упутио ка Маглају. Међутим, код села Шеварлије Брзи одред наилази на Немце, који отварају митраљеску ватру. Дража са својим људима искаче из камиона, те се склањају у оближњу шуму да би избегли брисани простор. Ипак, прихватају борбу, али бивају разбијени. Одатле је пуковник Михаиловић са једва тридесетак војника и седам официра успео да се повуче ка Истоку, идући вододелницом река Спрече и Криваје.
16. априла 1941. године, делови разбијеног Одреда на челу с пуковником Михаиловићем преданили су у једном српском селу. 17. априла кренули су даље. Тога дана, Михаиловићу су се придружили жандармериски капетан Милојко Узелац, звани „Тарас”, командир Жандармериске чете у Винковцима, капетан Петар Дејановић и неколико жандарма. Идући ка Србији, Михаиловић је са својим људством стигао 20 априла у Петрово Село. Ту им се придружио Добојски четнички одред у јачини од тридесетак људи…
- - - - - - - - - -
…27. априла 1941 године пуковник Михаиловић је са својом групом дошао у село Сјеверско. А 28. априла Михаиловићу су се придружили недалеко од Хан Пијеска: мајор Миодраг Палошевић, капетан Миленко Рељић, поручник Божидар Илић – Дебарац, потпоручник Павле Мешковић, наредник Гојко Ајваз и једанаест војника. Они су припадали Палошевићевом Јуришном батаљону, који је био скоро сасвим уништен од Немаца у Бијељини, Семберија.
Увече 28. априла извршен је покрет у правцу реке Дрине. 29. априла Дража Михаиловић је са својом групом, која је сада бројала око осамдесет људи, стигао у село Стари Брод на Дрини. Изјутра тога дана извршено је пребацивање чамцима преко Дрине. Предвече 29. априла група је избила на стару границу Србије и Босне, изнад села Вежња-Заовине, у подножју саме планине Таре. Ту су остали све до 4.
маја 1941. године. Међутим, Претседник Општине, плашећи се репресалија, пријавио их је Немцима у Бајиној Башти, те је Дража напустио село и отишао са људима у Ловачки дом на планини Тари. Ту су преноћили. 5. маја су се упутили према манастиру Рача. Тога дана поподне нашли су се скоро сасвим опкољени од Немаца у Калуђерским Барама. Ту су попалили сву архиву, отерали коње у шуму, те се пузећи једва извукли из немачког обруча. Увече су се спустили у долину реке Драча, а око поноћи прошли око манастира Рача, заноћивши у селу Николићи. Сутрадан, 6. маја, на сам Ћурђевдан, од пуковника Михаиловића су се одвојили: мајор Мирко Станковић, капетан Петар Дејановић, поручник Божидар Илић - Дебарац, потпоручници Андрић, Живић и Мартиновић, професор Рамадан и неколико војника, док је Добојски четнички одред од самог Михаиловића добио посебан правац даљег повлачења (Рудник-Островица), с тим да се кроз десет дана опет састану. С пуковником Дражом Михаиловићем остали су: мајор Миодраг Пало-шевић, капетан I класе Милојко Узелац - Тарас, капетан II класе Миленко Рељић, поручници Илија Пажина и Бора Илић, потпоручници Владимир Ленац и Павле Мешковић, наредник водник Божа Перовић, марински наредник Фрања Сеничар, пешадиски наредници Гојко Ајваз и Божа Величковић, жандармериски поднаредник Ђура Станковић, резервни поднаредници Улман и Ђура Шијачки, као и шест редова, међу којима и Јеврејин Бенјамин, родом из Босне.
Пуковник Михаиловић са својом групом извршио је 6. маја 1941. године прелаз друма Бајина Башта-Ужице. Време од 7. до 11. маја провели су на путу ка Сувобору. У овим данима пуковник Миха-иловић са преосталим људима прешао је Јелову Гору, Гојну Гору, друм Ужице-Ваљево изнад Косјерића, а 11/12 маја заноћио испод саме планине Маљен, у Тометином Пољу. Предвече 12. маја спустили су се сасвим низ Маљен и дошли у село Планиницу. Одатле су ноћу 12/13. маја 1941. године сви дошли на Равну Гору, планинско седло између Сувобора и Маљена.(16)
- - - - - - - - - -
За све време пута ка Равној Гори, пуковник Михаиловић је официрима, подофицирима и војницима, који су ишли с њим, излагао своје мисли и погледе, како на новонасталу ситуацију, тако и на политичке проблеме. Најчешће је разговарао, сасвим природно, са својим ађутантом потпоручником Владом Ленцем. Тада, у самом почетку, пуковник Михаиловић није имао још никаквих одређених планова за будућност, али је сматрао да капитулацију не треба признати, да се треба склонити у шуму, да треба прикупљати и организовати људство које је избегло заробљавање, те тако чекати на даљи развој догађаја. Михаиловић је веровао, да се Савезници неће тако лако помирити са губитком Јутославије и да ће нешто морати предузети да би је отргли од напријатеља. Још је пуковник Михаиловић износио и своје погледе у односу на Савез Совјетских Социјалистичких Република. Јасно се видело још тада, да Дража Михаиловић уопште није познавао комунизам и његове револуционарне циљеве. Тако, на пример, Михаиловић није двојио СССР од Русије; називао ју је, обично, као и толико неупућених, „Совјетском Русијом“; сматрао ју је заштитницом Словена; веровао је да неће остати равнодушна према земљи и „братском“ народу, који је задесила толика несрећа; био је убеђен у слање помоћи из „Русије“, итд., итд.
- - - - - - - - - -
Потпоручник Владимир Ленац, који је, још пре рата, годинама водио активну борбу против комунизма и био изграђенк антикомунистички борац, покушавао је да пуковника Михаиловића разувери у његовим погрешним схватањима, наглашујући му: да СССР нипошто не сме идентификовати са некадашњом царском Русијом, да Совјетска Унија није, нити може бити, заштитница Словена
