Idealizovanu sliku prijateljstva viđamo u mnogim ostvarenjima: pesmama, pričama, filmovima ... Predstavljen nam je ideal koji izgleda tako lako ostvariv – dva prijatelja (ili prijateljice) koji će biti jedan uz drugog bez obzira na sve, koje privremene teškoće ne mogu suštinski da razdvoje, koji istinski poštuju jedan drugog ...
Svako bi želeo da ima takvog prijatelja kraj sebe, zar ne?
Ali, šta se dešava u praksi?
Kao i kod svakog međuljudskog odnosa, ljudi su skloni da isprojektuju svoja očekivanja na prijatelja, i kada se ona ne ostvare (ta očekivanja), iluzija o „večnom“ prijateljstvu se pretvori u prah i pepeo. Primera radi, masa mojih prijateljstava se rasturila jer nisam ispunila tuđa očekivanja. Nisam bila na raspolaganju 24h da nekom „gatam“. Nisam bila na raspolaganju da satima slušam jadikovke osobe koja ne želi da radi na sebi i da se menja. Nisam pristala da lažem za drugog. Nisam htela da jedem neku (meni lično) odvratnu hranu samo zato „da ne uvredim nekog“. Nisam htela da „u ime drugarstva“ pravim spletke trećoj koleginici. To su sve „sitnice“, ali dovoljne da moji nekadašnji prijatelji uvide da nisam adekvatna osoba za njih.
Ili se javi posesivnost, opet tako poznata u svim oblicima međuljudskih odnosa. Poprima neverovatne oblike i manifestuje se na različite načine. „Sada provodiš više s njom vremena nego sa mnom“, reći će prijateljica svojoj dragoj drugarici koja sticajem okolnosti provodi više vremena sa, primera radi, novom koleginicom, nego sa njom. Ili „Od kad si našla dečka, ne javljaš se često kao pre“, reći će drugarica prijateljici koja je našla momka, i ushićena u ljubavnom zanosu trenutno njega stavila u centar sveta. Dakle, ako se ne održava privid svakodnevnih telefonskih poziva između drugarica, njihovo prijateljstvo će se raspršiti poput praha na vetru, jer nema istinske baze koja će podržavati tu formu?
Ta tendencija da se drugo ljudsko biće naziva „našim“ može biti pogubna, i to ne samo u ljubavnim vezama, gde je toliko pričano o pogubnosti ljubomore, već i u prijateljstvima. Onda se stvara dalja tendencija da pokušamo da utičemo na ono što je „naše“ („moja drugarica“, „moj dečko“), dolazi do male igre ega, i ako nema zaista čvrste prijateljske osnove pune poštovanja, takvo prijateljstvo „puca“.
Isto je sa očekivanjima.
S kojim pravom ćemo mi apriori stalno očekivati od nekog određene usluge ili dela? I da li smo na takvom položaju da možemo odrediti tako nešto? Zar je toliko teško prihvatiti tuđu volju, postupke, razmišljanja, stavove?
Po mom mišljenju, idealno i jedino moguće prijateljstvo bi izgledalo ovako: prijateljstvo gde osobe imaju u globalu srodne stavove, ali ako se i ne slažu, da znaju da ispoštuju taj aspekt kod drugoga. Ne može se dovoljno podcrtati koliko je aspekt poštovanja bitan za prijateljstvo – poštovati tuđe raspoloženje, tuđe odluke, tuđu privatnost i intimu, tuđe vreme ... To lako zvuči u teoriji, ali će u praksi masa ljudi pokušati da na silu nametne drugome neko svoje viđenje. Niko nije imun od toga, uključujući i mene. Zatim, pravom prijateljstvu nije potrebna strogo definisana forma, tipa svakodnevni pozivi, svakodnevna ispovedanja ... s mojim najboljim drugom mogu da se čujem i jednom godišnje, i to će uvek biti opušten razgovor, kao da smo se juče rastali. Ne trebaju nam formalnosti. I na kraju, tu je emotivni aspekt – kod „pravih“ prijateljstava se uvek provlači i istinska privrženost svom drugu, želja da mu se pomogne da napreduje u svakom smislu, zainteresovanost za „mali svet prijatelja“, za njegove misli...
Eto, to lepo zvuči, ali se u praksi retko sreće, mada još uvek nije skroz iščezlo. Otrov koji se uvukao u druge međuljudske odnose nagriza i prijateljstva – dovoljno je, na primer, samo da vidimo na šta liče šale u društvu. Kaobajagi šalimo se, a šale su obojene cinizmom i uvredom. Pa ko koga više „poklopi“. Baš lepo. To je samo jedan delić otrova koji generalno nagriza ljudski soj, pa neminovno gricka i sferu prijateljstva (ali to je već neka druga tema).
Sve u svemu, jasno je zašto svako od nas ima jako puno poznanika, a vrlo malo prijatelja.
.
.
(ma koliko to čudno zvučalo).