Наивност не зависи много од интелигенције. Деловање на мотиве је исто тако нужно као деловање на физичке узроке. Човека можемо натерати на нешто или простом принудом, или пак тако што ћемо му изнети мотив који ће га покренути на активности које желимо, а које он не би вршио. Тако, лопов може узети некоме новац простом принудом, а може постићи то исто тако што ће се представити рецимо као трговац некретнинама и на тај начин некоме продати непостојећи стан и узети од наивног новац.
Али, да ли је овај "наивни" неинтелигентан па је зато преварен? Не мора да значи. Његов интелект је био суочен са исправним премисама и он ту није могао много учинити. Он анализира премисе и доноси закључак на основу њих. А на искуству је заправо да интелекту предочи праве премисе, праве чиниоце суда, како би овај донео исправан закључак. Може човек имати највећу могућу интелигенцију, ако иста не буде снабдевена исправним премисама закључак ће бити погрешан а човек испасти наиван. Искуство је оно највредније у томе, не интелект.
Сетио сам се оне забавне песме Јована Јовановића Змаја. То је забавна пародија, али све остале преваре су заправо изграђене на таквом темељу који се овде јасно види иако на смешан начин.
Гледаш, је ли, мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил' птица
Ластавица?
Скидај наочари —
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!
Ти још питаш за Путаља
Да ли ваља!
Немај бриге!
Да не ваља, не би био
Он код Циге,
Не можеш га у царевој
Наћи штали —
Само Цига што не уме
Да га хвали.
Да га поспе сувим златом
Ко не штеди,
Још и онда један дукат
Више вреди.
Ако имаш, једе сено,
зоб и сламу,
Ако немаш, он не иште,
Не треба му.
Немој да му гледаш зубе,
Мој голубе,
Ни ја му их нисам гледо,
Немој ни ти —
Тај не може остарити.
— Што га дуже тераш, куме,
Све је млађи,
Па де сад му
Пара нађи!
А што питаш: хоће л' моћи
Какав јендек да прескочи,
Јендек, јендек — какав јендек!
Тај се није још родио
Кој' он није прескочио —
Прескочи га тако лако
Као да је пиле неко,
И то уздуж, не попреко.
Ја га јашем без седла —
Седласта му леђа.
— За пасош га не питај,
Јер — то њега вређа.
Иди, куме, иди, иди —
Још ме питаш: како види?
То је да се приповеда:
Види остраг ко и спреда,
Види ноћу ко на дану,
А на дану ко у ноћи —
Такве су му очи.
А што питаш, мој пријане,
Има л' мане —
па зато га и продајем,
Мој пријане,
Јербо нема мане —
Такви коњи нису за нас,
за Цигане.
А брзина каква му је?
Малко ј' бржи од олује.
Сад ћеш чути,
Казаћу ти:
Једном сам се из Ердута
Враћо с пута.
Мада нас је пљусак вијо,
Он се није уморио.
Муња севне, а он рже —
Пљусак брзо, а он брже;
Пљусак пишман на мог хата,
Па га хвата,
А Путаљ га преко гледа,
Па се не да.
Пљусак лети да полије —
Тек што није!
Кад стигосмо под шатора,
У цигански дворац леп,
На мом коњу све је суво,
Покисо му само
— Реп.
Неко ко нема искуства а ко је најинтелигентнији на свету, из овога у песми закључиће да је тај коњ врх врхова! То ће му рећи интелект. Међутим, искуство каже нешто сасвим друго.
ps. Човек не треба много жалити када буде преварен јер тај новац је веома добро уложен. Њиме је дотични купио искуство.
А једино оно, не интелект, може га сачувати од превара.
Poslednja izmena:
