О начелику прелести ''љубве-обиља''; екуемнистичка икона ''старац'' Силуан Атонски

[Владан ИПХ]

http://www.pravoverje.com/Otpadnistvo/Protiv ekumenista/Siluan.htm

Олег Урјупин (Моленко)

Бог Светог писма и „бог“ Силуана Атонског – да ли је то исти Бог?
(силуанска прелест)
​

Питање:

Здравствујте, оче Олег,

У књизи архимандрита Софронија: „Старац Силуан Атонски“ стоји следећи мишљење Силуана: „Ти кажеш: 'Непријатељ прогања нашу Свету Цркву. Како ћу га ја онда волети?' А ја ћу ти на то рећи: 'Твоја јадна душа није спознала Бога, није спознала како нас Он много воли и жељно чека да се сви људи покају и спасу. Господ јесте љубав, и на земљу је послао Духа Светог, који учи душу да воли непријатеље и да се за њих моли, како би се и они спасли. То и јесте љубав.“

Ова Силуанова мисао о љубави према прогонитељима Цркве понавља се у књизи неколико пута. Молим Вас да ми објасните зашто се свети Василије Велики молио за смрт императора Јулијана Одступника, као прогонитеља вере и Цркве, док је светитељ Филарет Московски говорио: „Своје непријатеље – воли, непријатеље Отаџбине – сатири, непријатеља Божијих – гнушај се.“ Изгледа да са старцем Силуаном ствари не стоје тако, будући да се он није гнушао Божијих непријатеља? Или су то св. Василије и св. Филарет „претерали“? Александар Михајлов

Одговор:

Одувек сам имао неко неповерење према атонском старцу Пантелејмоновог манастира, Силуану. Моје срце се није слагало са неким његовим мишљењима и одбацивало је његово подвижништво, као ретко, непоновљиво за друге, и зато некорисно за оне који траже спасење. Још више ме је зачудио став овог старца, који је био тобожњи поклоник Исусове молитве према имеславском покрету на Атосу. Он није стао у редове оних који штите прослављање имена Исуса Христа и мољења њиме, већ је заузео позицију немешања и посматрања са стране. Кад сам наново почео да ишчитавам записе старца Силуана, нашао сам многе његове мисли и тврдње које отворено противрече речи Божијој (Библији), учењу светих апостола и отаца Цркве.

Пажљиво читање наслеђа овог „старца“ довело ме је до жалосног закључка, да он, авај, није ни изашао из демонске прелести[1], иако је писао, да је два пута био у прелести, али да је изашао из ње. Та прелест је истанчана и лукаво заводљива. Она је заснована на лажном виђењу тобожњег сусрета „старца“ Силуана са Господом. Уствари, он је прихватио демона под видом Господа и поверовао демонској обмани.

Таква духовна несрећа се догађала многим подвижницима, чак и светима. То се одлично може видети на основу Кијево-Печерског и Атонског патерика. И ако је преподобног Исаакија Печерника (који је под видом Христа прихватио ђавола) и преп. Никиту Затворника (касније Новгородског епископа, који је ђавола прихватио под видом анђела) још неко могао и да излечи, онда Силуана (почетак 20-ог века), већ није имао ко да вади из прелести. У то време дар разликовања духова већ није постојала међу атонским становницима и другим савременим подвижницима.

Уз то, прелест Силуана није била тако груба и уочљива, већ лукаво прикривена многим наизглед правилним изрекама и речима о љубави. То је била демонска нова етапа у стварању прелести, коју ја називам прелешћу „љубве-обиља“ или силуанском. Та прикривеност иза изобилних речи о љубави према људима, представљала је снажно искушење за савремене црквено-верујуће људе који нису могли да му одоле. Верници су се одвикли да се баве Светим писмом и списима отаца. Они су се занели романтиком лажне духовности, ореолом лажног подвижништва „старца“ и нису се трудили да смирено и подробно провере његова казивања, упоређујући их са Писмом, Предањем и списима Светих отаца Цркве. Након провере, међутим, постаје јасно да су многе изреке „старца“ Силуана, кога је МП[2] (по угледу на Цариградску патријаршију) чак прогласила и за „преподобног“ (очигледно у знак захвалности за проповед љубави према непријатељима вере и Цркве, којима је МП и сама одувек припадала), директно противречне божанском Писму, и јасно се побијају речима и примерима из Светог писма и ставовима Светих отаца, који су прихваћени од Цркве као путоказ. То је лако показати и доказати.

Подвућићу да је лажна духовност и „љубве-обилна“ прелест, која понекад прелази у прикривено богохуљење, била веома блиска духу лажи-цркве[3] МП. Да би некако надокнадили одсуство благодати и истинске љубави, лидери МП су морали да гомилају много речи о љубави. Из тог разлога Силуанова прелест се брзо и лако раширила у средини МП, а он лично је постао веома популарна фигура.[4] Томе је много допринео и архимандрит Софроније Сахаров, који је себе сматрао Силуановим учеником. Жеља овог, оца подвижника, да има свети корен и да од њега потиче, била је исправна, али се избор корена показао веома несрећним. Али, што се каже, ако се нема боље морало се ослањати на оно чега је било – на прелесника, који је прослављан као старац.

Ништа тако не разоткрива „старца“ Силуана, као његове сопствене речи и записи, које је издао отац Софроније. Да њих није било, тешко би било, само на основу прича очевидаца и посетилаца, веродостојно судити о „старцу“ Силуану и његовом подвигу. Сада, међутим, неће бити потребан велики напор да се покаже да нису светитељи Василије Велики и Филарет Московски грешили („претерали“), него да је сам Силуан био у страшној заблуди. Његове речи које „поткупљују“ „сладуњавошћу“ стварно су зачуђујућа мешавина формалних истина вере и подвижништва, са „љубве-обилном“ прелешћу и тананим богохулством под привидом „смирења“. Наравно, лако је заводити неуке и духовно неискусне људе описима невидљивог духовног света и својих „духовних“ доживљаја; јер они сами не могу (то) да провере и остаје им само да верују на реч, или да не верују. Било је случајева када су праве подвижнике и носиоце Светог Духа називали и сматрали за прелеснике и то је велико зло (можемо поменути преп. Симеона Новог Богослова, преп. Серафима Саровског, светог пророка Јована Кронштатског и многе друге). Али, није мање зло ни прихватање прелесника за Божјег човека, како се то десило у случају Силуана

...

 

[Владан ИПХ]

...

Погледајмо приповедање житија Силуана и његове записе.

„Своје ученике Преподобни није имао, а као послушник ни код једног старца није боравио“ казује нам његов биограф. Односно, светих корена код Силуана није било. Његово поређење са преподобним Антонијем Великим, који је као пчела сакупљао духовни нектар од многих светих подвижника који су тада живели, не долази у обзир у случају Силуана. Такви подвижници се већ нису могли видети чак ни на Атосу.

Напустивши исповест, Силуана су, најпре, саблажњавале помисли о враћању у свет и женидби. Затим дуго се саблажњавао помислима сујете и гордости, и управо за време једног таквог искушења, кад је дошао до очајања и богохулног закључка да је „Бога немогуће умолити“, изненада га је, тобоже, посетио „Господ Исус Христос“.

„Господ се несхватљиво јавио послушнику за време вечерње, у храму пророка Илије и духом га увео у Небеску обитељ“. Велику сумњу побуђује већ то, што се Господ тобоже јавио послушнику, кога су спопадале помисли сујете, охолости и гордости. Најузвишеније духовно јављање неискусном послушнику, који није имао руководство, и који је пребивао у помислима гордости и сујете, могло је само да му нанесе штету. А овде га је још неко, изненада се појавивши, право – „духом увео у Небеску обитељ“. Ко је могао да провери истинитост овог јављања и виђења, ако је сам посматрач то видео први пут и није имао искуства нити дара разликовања [духова]?

Ми познајемо случај јављања Исуса Христа ђакону (преподобном) Серафиму Саровском, за време литургије. Он се од те појаве „заледио“ посматрајући призор у заносу (у екстази созерцања), на три сата. Код Силуана тога није било, већ је био само покушај кривотворења и подвођења под „Серафимово виђење“. Облик виђења био је позајмљен код другог подвижника – атонског, код кога је „оживела“ и проговорила икона Богомајке и упозорила монахе на најезду непријатеља Њених и Сина Њеног – Латина. Карактер Силуановог виђења, међутим, нема сличности са виђењима других отаца. Нико се и никада није од оживеле иконе преносио духом у Небеску обитељ. И како је могао новопечени послушник одједном да прескочи у духовно созерцање[5]? Јер, он се још увек налазио у борби са помислима, што искључује способност созерцања. Посреди је фалсификат демона.

Интересантно је приметити да у истинитост овог јављања Силуан никада није сумњао, а када је у храму, тобоже, чуо светог Давида, који је на небу славио Господа, о томе је питао четворицу духовника (који нису рекли да је то прелест) и најпре прихватио то као истину, а затим одбацио као прелест. Заведеним људима је својствено да иду из крајности у крајност. Они се час сећају речи отаца о прелести и одбацују, час несумњиво прихватају ласкаво им виђење или јављање и уверавају друге у његову истинитост.

Силуанову обману одају и следеће речи: „У том моменту, према сведочењу старца, он је свим својим бићем осетио како га је испунила благодат «мучеништва» и да је спознао Господа Духом Светим“. Одакле и како неискусни подвижник, који никада ништа слично до тад није доживео, одређује да га је испунила благодат и то баш благодат „мучеништва“ (знакове навода ставио о.Софроније)?

Очигледно да је он читао о тој благодати у књигама и када се сусрео са снажним необичним доживљајем префињене сујете и сладострашћа, помешаног са ђавољим виђењем, онда је приписао себи ту, (на основу прочитаног) умишљену благодат светих мученика, коју он никада није доживео. А, као потпуна загонетка на ивици богохуљења, изгледа његова „спознаја“ Господа „Духом Светим“. Како се уверио и како је „спознао“ Господа, непознато је и неразумљиво. Али, ако се упореди његово искуство са искуством светог апостола Павла (који чак није могао да одреди да ли је био у телу или ван тела у Небеским обитељима, и са искуством и описом Богојављања преподобном Симеону Новом Богослову, тада се прелест Силуана потпуно разоткрива.

Немогуће је, некоме ко је стварно доживео посету Божију, и који Га је спознао Духом Светим, да то опише тек једним шкртим формалним пасусом. Али, управо ово лажно јављање и ђавоље виђење и одговарајући доживљај, положено је у темељ „духовног“ искуства Силуана, на основу кога је он живео, говорио и писао. Ови „плодови“ (речи и записи) управо и разоткривају у потпуности лажност овог јављања и, на њему изграђене Силуанове „духовности“ и „богословља“. Сва даља расуђивања Силуана о губитку и повратку благодати и о тобожњем туговању његове душе за Господом, јесте само споља позајмљено подражавање преподобном Серафиму Саровском, коме је Силуан силно завидео. Ето зашто се уместо духовног, унутрашњег подвига, какав би требало да има созерцатељ, он ревносно посвећује спољашњим телесним подвизима (који формално превазилазе Серафимове): спава мало (око 2 сата дневно), седећи и са прекидима, мало једе и због нечега се налази у борби, а не у миру Божијем. Сам „старац“ је то објашњавао недостатком смирења код њега. Овде је он упао у клопку, јер је то говорио из лажног смирења. Сујетна жеља да постане познати старац, и да се изједначи у слави са преподобним Серафимом Саровским, била је главна преокупација и покретачка сила Силуановог подвижништва.

Какав је, дакле, плод тог „чудесног“ јављања и „посете“? Ево га: „Прошло је 15 година од дана јављања Господа преподобноме. Његов разум се поново помрачује ђавољим нападима и губљењем душевног мира.“ Посреди је одсуство напредовања и пребивање на нивоу почетника и онога који се још увек бори, што разоткрива прелест духовне бесплодности, неспојиву са божанском посетом и познањем Господа Духом Светим, да је то заиста било у питању.

Са годинама прелест Силуана само се учвршћује и прелази у нови квалитет, после још једне „посете бога“.

„Током једне такве ноћи, када, упркос свим настојањима, молитва није долазила преподобноме...“ – овде треба подвући да је аутор потпуно заборавио оно што је писао раније, – како се после искушења, које је уследило после прве исповести, Силуан тобоже отрезнио, много се молио и Исусова молитва је, тобоже, „скоро ушла у његово срце и почела сама да се савршава у њему непрекидно. Овај дар преподобни је добио од Пресвете Богородице, после скрушене молитве пред Њеном иконом и представљао је чврсту основу његовог духовног живота.“ Овде је посреди отворено копирање случаја који се на Атосу догодио са преподобним Максимом Кавсокаливитом (14. век, спомен 13. јануара по ст.кал.). Само је он, за разлику од Силуана, после тога никада више није губио, већ је напредовао из силе у силу. Испоставља се да, или непрекидне благодатне молитве код Силуана није ни било (што је сушта истина), или је он њу изгубио и лишио је се у својим „подвизима“.

„...он је са скрушеношћу у срцу (и то у одсуству молитве!) завапио: Господе, Ти ме видиш, видиш да ја хоћу да ти се молим чистим умом, али ми ђаволи не дају. Научи ме шта треба да радим да ми они не би сметали?“ – Видимо страшну прелест, да човек који, тобоже, има непрекидну Исусову молитву, коју му је даровала Сама Богородица, није имао од ње никакве плодове, никакав напредак и за 15 година није научио од отаца, макар, шта треба чинити да демони не би ометали молитву. Такве преокрете и губитке у духовном животу ми не познајемо ни код једног од отаца.

Дешавали су се губици, искушења, падови код отаца, ради очишћења, од танане сујете, али не и повратак од свршенства и созерцања на ниво неуког и неопитног почетника.

Шта је био узрок таквом „напредовању“ „преподобног“? – „Горди, увек тако страдају од ђавола - био је одговор“. То је био истовремено и исправан по суштини, и лукав одговор Силуану, будући обмана од демона. Њега можемо упоредити са сличним „смирујућим“ поукама ђавола обманутом Никити Печерском. „Не јављам се теби“, каже ђаво, тобоже, у име Господа, „јер си млад, па да узневши се не паднеш“.

Појављује се парадокс: гордом човеку, упркос речима Писма, да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат, појављује се „бог“ и разобличава га за гордост, дајући у исто време самим својим јављањем основу за још већу гордост и сујету. – Видиш какав сам ја (Силуан) да и сам Бог долази и разобличава ме ради спасења.– Како, међутим, горди човек да не постане још гордији мислећи да га је Бог посетио?

Даље, следи дијалог Силуана са ђаволским сугерисањем, које он несумњиво прихвата као глас Божји. „Господе, научи ме шта морам да радим да би се смирила душа моја?“ - пита Силуан ђавола, уместо Свете оце. Ево, ђаво га и учи ђаволском „смирењу“ уводећи нечувене нове речи у подвижништво: „Држи ум свој у аду и не очајавај“. После ових, очигледно прелесних речи, преостаје једино да се чудим како људи који су их читали нису видели очигледну обману и ругање ђавола?

Јер, ако су сви богоносни Свети оци који су писали о молитви једногласно учили, да свој ум треба непрестано држати у Господу и мољењу именом Његовим, тада ђаво Силуана одједном упућује у ад и приморава га да тамо (а не у Богу) стално држи свој ум!

Не говорећи притом још и о техничкој немогућности да се свој ум непрестано држи у аду, хтео бих да упитам Силуана: Како ће се ум сачувати у аду? Јер ад је место лишено Бога, пуно ђавола и непокајаних грешника који се муче! Управо тиме ће се и хранити човеков ум и дух „који борави“ (макар само мислено) у аду. Писмо нам каже: „А у аду, ко ће се исповедати Теби?“ Односно, да је ономе који се налази у аду немогуће да исповеда Бога, нити чак да Га се само сећа.

Дакле, насупрот непрекидном сећању на Бога ђаво учи Силуана (а преко њега и друге) потпуном богозабораву! При том, он још ругајући се тражи да не очајава онај који се налази на месту вечног очајања! Односно, припрема се за вечите муке.

...

 

[Владан ИПХ]

...

У датом случају не треба се позивати на светоотачко делање путем сећања на паклена мучења. Томе је, као последњем средству у борби са искушењем прибегавао, на пример, преподобни Антоније Велики, али само на врло кратко време, да би сећањем на геенски огањ угасио огањ телесне страсти. Али, није се радило ни у ком случају, о непрекидном држању ума у аду, или о првенству ове делатности над другима. Осим тога, оци су упозоравали на крајњу умереност употребе овог средства због велике опасности подвргавања неизбежном очајању, у случају да га се дотакну у том делању.

И тако видимо да искуство светих отаца и Силуаново искуство чине два потпуно различита искуства, која се разилазе дијаметрално супротно. Управо на овом практичном упутству добијеном од ђавола, Силуан је поставио почетак новој етапи у његовом „духовном“ животу, односно прелести „љубве-обиља“. Непосредно из ада он је почео да учи људе „божанској“ љубави.

Но, истинска несрећа овог „старца“ састојала се у томе што је он стварно веровао у своју благодатност и богоугодност, немајући за то никакве основе, осим сопственог мишљења (самомњења).

Сада ћу навести неколико записа Силуана и прокоментарисаћу те поуке у светлу Светог писма и дела Светих отаца Цркве.

Пре него подробно размотрим места које је Силуан написао из прелести мњења, рећи ћу нешто о његовом наслеђу, уопште.

Иако се неке лажне мисли Силуана ближе јеретичким, оне ипак још не прелазе у отворену јерес. Најближа његовим мислима је позната Оригенова јерес, коју је осудио Васељенски сабор, и која тврди да ће, тобоже, због своје неизрециве љубави према твари, Господ, на крају крајева, помиловати све на ад осуђене грешнике и демоне, укључујући и сатану, и да ће их извести из ада.

У списима Силуана можемо видети стално понављање сличне мисли, којој он не придаје, за разлику од Оригена, догматско значење и тврдњу. Ето зашто је не треба сматрати за јерес у пуној мери, већ за подвижничку прелест, која потиче од неприметне подвижничке гордости и нерасудне љубави. Али када обманути ђаволом подвижник почне да шири своје поуке међу другима, он из реда прелесника, прелази у ред лажних учитеља. Прелесник обмањује само себе. Лажни учитељ, својим писањем, заводи многе. Сличним завођењем других позабавио се, авај, и Силуан.

Свети оци су једногласно сматрали највишим даром Духа Светога, не љубав, већ духовно расуђивање, без кога љубав не може бити правилно пројављена ни примењена. Такав дар расуђивања Силуан није поседовао. Отуда се код њега љубав – као осећање жалости према твари – нерасудно преноси у практичну сферу молитвених уздаха за непријатеље Божије и Цркве Христове. На тај начин он Божије заповести о љубави и учење Господа преокреће у људске заповести и учења, и учи томе друге.

Има код њега много исказа и мисли које се, формално и изоловано узете, слажу са учењима других отаца. Овде су и неки цитати отаца и наведени случајеви из њиховог делања и живота, и по форми правилни позиви на смирење, љубав, праштање и слично. Међутим, и поред свега тога, у целини његово учење је једнострано, искривљено, бесплодно. Оно више личи на безблагодатно, компилативно препричавање, познатих судова светих отаца о подвижништву, подведених под, тобоже, своје „искуство“.

Ништа ново (осим прелесних тврдњи) Силуан није рекао, и, ако уклонимо све општепознате светоотачке цитате, тада суштински код њега, осим прелесних новачења, ништа друго не остаје. Али ђаволи су, ради ових „нових“ погибељних идеја, допустили и много правилних исказа ради прикривања префињеног отрова прелести. Изабрана су таква места из (учења) отаца која сама по себи не доносе корист, јер говоре о недостижним, високим, недоступним, несавременим, тешко разумљивим за већину верника духовним предметима, који просто (онако како покушава да представи Силуан) не раде, због чега и нису страшна за демоне.

Други ђавољи трик са овим правилним изрекама састоји се у томе да осим голог рекламног циља оне у суштини ничему више не служе. У њему нема делатних, практичних упутстава за то како у свакодневној реалности испуњавати љубав према непријатељима (што је највише савршенство које уподобљава Богу Оцу) и остале његове наизлед прекрасне призиве.

Главни и суштински недостатак небогонадахнутих написа Силуана, који их разликује од светоотачких, своди се на то да се кроз њих не провлачи (као код отаца) црвеном нити учење и делотворно обучавање покајању и очишћењу од свих страсти. Покајање – то је јединствени облик љубави према Богу који Он признаје и прихвата од грешног човека. „Плачем - плачем покајања, плачем - плачем љубави“, писао је у том смислу светитељ Игњатије Брјанчанинов. Силуан, међутим, не само што веома мало и овлаш спомиње покајање, него га уопште не поставља као основно и главно делање човека и не повезује истинску љубав према Богу и ближњем са њим. Реч „љубав“, која одвојено од покајања доминира у његовим списима, је за њега само назив његовог личног осећања сентименталне жалости, према муви коју је згазио или змији коју је неко пресекао и одједном према свим људима, свим земљама и народима и читавом свету.

Шта представља ова љубав, у чему је њена суштина, он нигде не говори и уопште не одређује. Шири се отворена спекулација путем речи „љубав“, сервирана као нешто што се само по себи разуме. Шта више он се није трудио на показивању разлике (једне) љубави од (друге) љубави. Од тог неразликовања и мешања он је и дошао до безумних тврдњи о љубави према непријатељима Бога, вере и Цркве, третиране у истом смислу као и љубав према својим личним непријатељима, ближњих и пријатеља. Уз све то, његова „љубав“ је једна и иста – осећање жалости, предусретљивост, благонаклоност, добронамерност, снисходљивост, миловање, праштање, неосуђивање, непрекидна молитва за њих, жеља да се са њима борави вечно, заједно слави Бог и слично. При том, он лажно приписује ову своју „љубав“ Господу Богу, као да она, тобоже, од Њега потиче, а он Га у томе само опонаша.

Таквим приписивањем он изопачује истину, расеца „Бога“ (разуме се, само у свом лажном схватању) истичући у својим погледима само једну Његову карактеристику из Писма – да Бог јесте љубав. Да, у Писму је тако речено, и то је заиста тако, али није речено да Бог јесте само љубав и ништа више. Није речено и то да љубав јесте Бог. Писмо нам о Богу говори и као о праведном Судији и страшном наградодавцу! „Милост и суд опеваћу ти Господе“, кличе Духом Светим цар Давид. Ето, то је то изопачење нерасудне „љубве-обилности“, без праведног суда и то према свим тварима без разлике које се протеже кроз све списе Силуана. Из тог разлога Силуан, несвесно, упада у њему тешко приметно богохуљење, градећи себе милостивијим и „љубве-обилнијим“ од Бога. По њему испада да се Бог без њега, Силуана, не би сетио или не би могао да помилује и воли непријатеље вере, Цркве и Бога, укључујући ту и демоне, него се по „молитвама“ Силуана „исправио“. Одатле Силуана (прелесни дух) баца у непрекидну усрдну даноноћну молитву за непријатеље Цркве и Бога. Божију заповест о љубави – снисхођењу према својим личним непријатељима, он меша са својом измишљеном љубављу према непријатељима Цркве и Бога, замењујући једну другом. Због овог богохулног „преузношења“ над Богом у љубави према Његовој твари он упада у својим молитвама-ставовима и поукама, у измаштане идиле и погрешне утопије о достизању на земљи свеопштег раја, мира, љубави свих и сл. Он искрено верује (упркос речи Божијој) да је при испуњењу неких њиме постављених услова, то потпуно реално и изводљиво, и на основу тог веровања моли Бога да оствари његове жеље и надања у свим земљама, свим народима и у читавом свету.

Заиста, његова је прелест (као и свака друга прелест) истовремено и страшна и смешна. Заборавио је он речи првосвештеничке молитве Сина Божијег Исуса Христа у Јовановом јеванђељу: Јн.17:9 - „Ја се за њих молим, не молим се за читав свет, него за оне које си ми Ти дао, јер су Твоји“ јер се иначе не би молио за цео свет, насупрот речи Божијој, постављајући самим тим себе изнад [Бога] и милостивијим од Бога. Заборавио је он и друге речи Господа: Мт.25:41-46 - Тада ће рећи и онима који су на левој страни: идите од мене, проклети, у огањ вечни припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; странац бејах, и не примисте ме; наг бејах, и не оденусте ме, болестан и у тамници бејах, и не посетисте ме. Тада ће му одговорити и они говорећи: Господе! када те видесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одговорити говорећи: заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни“. Јер да их није заборавио, тада не би покушавао да својом вољом изведе осуђене грешнике и демоне из ада, насупрот Божијој вољи коју је Он Сам већ открио. И куда је ову армију безбожника и непријатеља Божијих по самовољи могуће извести? У Царство Небеско, да би они тамо опет дигли бунт, учинили безакоње, безбожништва, разливање греха и свакога зла, претварајући рај у ад? Зар нису видљиви рогови онога који стоји иза сличне „надмилостиве“ жеље?

...

 

[Владан ИПХ]

...

Заборавио је Силуан и свете угоднике Божије, који су учили и поступали супротно Силуановом комплексу „љубве-обилности“ и „надмилостивости“, које је он све осудио, као оне који немају у себи Духа Светога. Заиста, зашто свети Божији пророк Илија, уместо да, по Силуану, воли 450 жречева Ваала и са сузама моли Бога и дан и ноћ за њихово помиловање, изненада све њих својеручно коље ножем. А многе друге продвргава глади до смрти затворивши својом молитвом небо на 3,5 године.

Сличном љубављу према непријатељима вере и Божијег народа, „боловао“ је и други Божији пророк Мојсије. Најпре, он убија Египћанина, само због ругања и исмевања Јеврејина, и бежи из Египта, јер га саплеменици нису схватили. Затим опет, после много година, долази у Египат, и кажњава са 10 казни људе и њихову стоку, због фараонових поступака, све до усмрћивања свих првенаца египатских. Води ратове са различитим непријатељским племенима, истребљујући их. Због Мојсија Бог погубљује много народа [Израиљевог], час због препелица које им је послао, час змијама, час проваљује земљу и живе сахрањује у ад Датана и Авирона заједно са другима који су се побунили против Мојсија. Заповеда у декалогу: „не убиј“, и одмах затим преко Мојсија даје много заповести у Закону о убијању каменовањем свих оних који су одступили од вере.

И Бог Библије и свети(тељи) Библије (довољно је само сетити се свеопштег Нојевог потопа и спаљивања Содома, Гоморе и пет других градова), веома често управо тако (огњем и мачем и убијањем) пројављују своју љубав према непријатељима вере, Бога и Цркве. И не само у Старом завету већ и у Новом видимо сличан однос, при чему не само према непријатељима и јеретицима, него и према верницима који су сагрешили.

На пример, апостол Петар духом и разоткривањем убија хришћане Ананију и Сапфиру, који су утајили пола цене од свог имања. Зашто он није послушао Силуана и није се молио за грешнике, плакао за њима дан и ноћ, и није их наговарао да врате суму која недостаје и слично. На крају крајева, зашто их просто не протерати из општине или из Цркве за лош поступак, него их убијати, макар то било и без додира? Апостолу Петру се још догодило да убија без додира Симона Мага, који се по молитвама апостола разбио у парампарчад! А Силуан би у то време оптужио светог апостола Петра за „нељубав“ и за „одсуство“ Духа Светога, пошто овај није по-силуански поступио, и то још са својом браћом по вери, а не само са врачарем и непријатељем Цркве!

Али, ево, Господ наш Исус Христос, због нечега није узео са собом на гору Тавор и Преображење „љубве-обилног“ Силуана, већ „убице“ Илију и Мојсија, који су се појавили у слави својој, и са њима је говорио о дивним делима Божијег домостроја.

О љубави према непријатељима Божијим, Цркве и вере није говорио ни Господ, ни Његови апостоли, ни један од светих отаца Цркве.

Свети апостол љубави Јован Богослов забрањује верницима да чак и у кућу не примају и не поздрављају свакога онога ко не доноси неповређено првобитно апостолско учење: 2.Јн.1:10 - „Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте га.“ Апостол Павле за најмање одступање од овог учења предаје анатеми не само сваког верника, него и анђела с неба: Гал.1:8-9 - „Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!“ .

Силуан је, међутим, због гордости и самомњења пао у прелест, а од ње у нерасудност и неумереност, не знајући или заборавивши речи преподобног Исаака Сиријског: „Сваку ствар краси мера. Без мере прелази у штету и оно што се сматра прекрасним“ (Добротољубље, т. 2. стр. 648, п.13, по изд. 1993. г. Св. Троиц. Лавре).

Волети муве, змије, непријатеље вере, Бога и Цркве – јесте испољавање изопачене и небогоугодне неумерености, а учити овој изопачености – јесте врхунац безумља и душегупства, тј. тешка мржња према људима. Ето зашто његови списи о „љубави“ уствари доводе људе до мржње и погибије, и зашто су веома штетни за душу. Очигледно је, да су Бог Светог писма и „бог“ Силуана потпуно различити и супротни.

Исто се тако потпуно разликује и дух Светих отаца од духа Силуана. Да би се то употпуности разоткрило, довољно је пажљиво прочитати дела преподобног и богоносног оца нашег Симеона Новог Богослова. За онога који жели да се спаси, тешко да ће се наћи светоотачки спис који више отрежњује, више разобличава одступништво и који више изводи из прелести.

Сада, као потврду, морам да наведем неке Силуанове мисли и изреке из његових записа, по књизи јеромонаха Софронија, „Старац Силуан“, коју је штампао издавач „Православни пчелињак“, Солун, уз помоћ Московског подворја Свето-Пантелејмоновског манастира, 1994. г.

На страни 32. имамо следеће важно и карактеристично упозорење оца Софронија, које треба прихватити супротно ауторовој жељи: „Читајући списе Старца, неко можда застане пред питањем: није ли ово један од оних који се на језику подвижника називају „прелешћеним“, а у човековом свакодневном животу – 'душевно поремећеним'? Исувише су велике његове амбиције (претензије) да би се он могао сматрати за 'нормалног'. Међутим, ми мислимо да је чак и не видећи га и не познајући га лично, већ само читајући понекад поетски надахнуте и чак по форми високосавршене, а понекад просто полуписмене записе, могуће по кретању његових мисли или по устројењу осећања његовог срца, стећи савршено уверење да ове речи, уствари, нису речи душевно оболелог. ...Пажљивим разматрањем ми нећемо приметити ни трунку самообмане или болесног егзалтираног умишљања, чак и онда када се он обраћа 'свим народима земље' “. Као што видимо, сумње у постојање застрањености код Силуана, мучиле су и оца Софронија (који је тада био отворено заражен Силуановом прелешћу). Узалуд он замењује прелест психичким растројством, иако понекад прелест и доводи до тога. Међутим, сама жеља оца Софронија да потпуно убеди читаоца у одсуство прелести код „старца“, веома је карактеристична. Он схвата да ће се код читаоца појавити сумње, или да могу да се појаве, па зато и настоји да их унапред пригуши својим уверавањима. Али, ова уверавања изгледају као самоопчињавање за самог оца Софронија, који сам покушава да уз њихову помоћ одржи своје поверење према прелести „старца“. За нас, међутим, она нису нимало убедљива. Нама је очигледно непознавање или несхватање Светог писма од стране Силуана. Јер, сваки добар познавалац Светог писма не би јавно износио доле наведене „нормалне“ тврдње. (Моји коментари су увек у заградама – аутор).

„Ја сам старац и припремам се за смрт и пишем истину ради народа.“ („ради народа“ – баш као код бољшевика. А узрок писања „истине“ је једино – старост и приближавање смрти).

„Господ је разбојнику дао рај; тако ће и сваком грешнику дати рај... (Ево - рај је уствари за грехољупце и грешнике! Чему онда кајање и подвижништво? Рај ће нам свакако дати.)

...Тамо (тј. на небу) биће прослављени сви који су победили себе, који су се молили за читав свет... (упореди са: „Не молим за цео свет, већ за оне које си Ми Ти дао“ - Јн. 17: 9).

...и носио сам на себи бол целога света... (упореди са: Ис.53:4 - „Али Он је узео на Себе наше немоћи и понео наше болести; а ми смо мислили да је Он био поражен, кажњен и понижен Богом.“ Мт. 8:17 - „Да се испуни што је речено преко Исаије пророка, који говори: Он немоћи наше узе и болести понесе.“ )

...јер су они имали љубав Христову, а љубав не трпи погибију, макар и једне једине душе... (упореди са: Лк.13:3 - „Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете исто тако изгинути.“ Мт.25:41 - „Тада ће рећи и онима што му стоје с леве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.“ )

...О, Господе, удостоји нас дара Духа Светога, да разумемо славу Твоју и да живимо на земљи у миру и љубави, да не буде ни злобе, ни ратова, ни непријатеља, него само љубав да царује, те неће бити потребне ни армије, ни затвори, и свима ће бити лако да живе на земљи... (Образац суперутопије и прелесне маште стварања раја на земљи. Овде је присутно потпуно презрење речи Господа и Писма о томе да је Он донео на земљу не мир, него мач, да ће нам наши домаћи бити непријатељи, да ако чујете о ратовима, не плашите се, јер је потребно да их буде, да ће на крају времена због умножења безакоња у многима охладнети љубав, да ће верни бити предавани у затворе и омрзнути од свих имена Господњег ради, и да ће на земљи бити таква несрећа да ако Господ не би прекратио те дане, не би се спасла ниједна плот).

...

 

[Владан ИПХ]

...

...Господе Милостиви, подај твоју благодат свим народима на земљи... јер без Духа Твојега светога човек не може да те упозна и разуме Твоју љубав. (упореди са: Пост.6:3 - „И рече Господ (Бог): Неће пребивати Дух Мој у овим људима довека, јер су тело; нека буду дани њихови сто двадесет година.“ Мт.7:6 - „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.“ )

...О, Господе, ...да ...живећемо на земљи у миру и љубави, да не буде ни злобе, ни ратова, ни непријатеља, већ само љубав да царује, и неће бити неопходне ни армије, ни затвори, и свима ће бити лако да живе на земљи. (Силуан не само што верује у нечувену по невероватности утопију свеопштег благостања, већ покушава у то да увери и Самога Господа Бога. При том он не види да упада и нехотице у богохуљење, кривећи и прекоревајући Бога што није остварио то Силуаново благостање на земљи. Не Бог, него се Силуан досетио таквог „благостања“ на земљи за све. Али, Силуан не може да га оствари без Бога, зато и „врши притисак“ на Господа. При том он је напросто заборавио да Бог није обећао, на земљи изгнања, благостање за људе. Бог је обећао много несреће и болести, напорног рада у зноју лица свог и страдалничку смрт за Њега. Кнез овога света је ђаво. Благостање је Бог обећао једино у Његовом вечном Царству оним људима који усвоје Божије искупљење и уђу у њега. Шта више, Бог није обећао на земљи непоколебљиви свет, одсуство затвора и лагодан живот. Упореди: О ратовима Мт. 24:6 - „Чућете за ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите, јер треба све то да се збуде. Али још није крај.“ Мк.13:7 - „А кад чујете за ратове и гласове о ратовима, не плашите се; јер треба то да буде; али то још није крај.“ О тамницама Мт.25:36 - „Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ Лк.21:12 - „А пре свега овога дигнуће на вас руке своје и гониће вас и предавати у синагоге и у тамнице; водиће вас пред цареве и намјеснике због имена мојега.“ О лагодном животу на земљи Мт.24:21 - „Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка свијета до сада, нити ће бити.“)

...Али, ко не буде волео непријатеље, (ту спадају непријатељи вере, Бога, Цркве, цара и отаџбине, јер их Силуан не разликује, већ захтева да се сви они воле) тај не може спознати Господа и сладост Духа Светога.

Дух Свети учи да се воле непријатељи тако, да их душа жали, као рођену децу. (Ставите ове речи уз императора Нерона, Тамерлана, Мухамеда, Наполеона, „Лењина“, „Троцког“, „Свердлова“, „Ђержинског“, „Стаљина“ и друге другове богоборце и масовне убице, уз све манијаке-убице, содомите, свесне сатанисте који Сатани на жртву приносе децу и људе, антихриста-звер – и увидећете праву суштину ужасне Силуанове прелести. У категорију оних који немају Духа Светога Силуан поставља светог Авраама, пророке Мојсија, Илију и Самуила, светог цара Давида, архангела Михаила, апостоле Петра и Павла и многе друге анђеле Божије и свете људе, који су кажњавали, уништавали, убијали у биткама многе непријатеље вере, Бога, Цркве и отаџбине, и што је најбитније – самога Господа Бога, који не само да је благосиљао и одобравао сва ова дела, него је и Сам сагоревао, палио огњем с неба све безбожнике, и још ће спалити читаву земљу, а антихриста ће убити лично духом уста Својих и сву војску његову предаће страшној смрти.)

...Постоје људи који желе својим непријатељима или непријатељима Цркве погибељ и муке у адском огњу... (Погледајте како Силуан ставља знак једнакости између личних непријатеља човека и непријатеља Цркве. Зато ја могу да кажем да постоје људи који желе процват, здравље и дуг живот непријатељима Цркве и успехе у њиховој делатности, и самим тим подвргавају погибији, штети и многим препрекама у делу спасења верна чеда Цркве, и све оне који теже Цркви. Силуан је лукаво заменио, ради појачавања негативног утиска, појам нељубави и гнушања према непријатељима Бога и Цркве са „прижељкивањем“ њихове погибељи и вечног мучења. Уствари, верни никоме од људи не желе погибао и вечно мучење, већ непријатељи Бога и Цркве сами себи желе погибао и подвргавају јој се. Из тог разлога ми их се и гнушамо, као оних који су непоправљиви, који вређају нашег доброг Бога и као оних који погубљују чеда Цркве.)

...Они тако мисле зато што се нису научили љубави Божјој од Духа Светога, јер онај ко се научио, проливаће сузе за цео свет... (Отворена хула на рачун Господа Исуса Христа, који се није молио за цео свет, него само за чеда Божија; који спасава не цео свет, него само Цркву Своју; који тражи да се према брату, који не слуша Цркву, треба односити као према незнабошцу и митару. Потпуно је јасно, да по Силуану, љубав и Духа Светога нису имали сви Свети оци Цркве који нису учили и поступали са непријатељима вере, Цркве и Бога тако како учи Силуан.)

...Ти кажеш да је он злочинац... (на пример, „Лењин“ који је погубио милионе Руса, или манијак који је убио стотине деце).

...и нека гори у адском огњу... (Силуан силно прижељкује, да ти злочинци наставе своја злодела и продуже их у Царству Небеском. Међутим, њих на пакао не осуђује жеља било ког човека, већ њихова сопствена дела, стање њиховог духа и правосуђе Божије.)

...Но, да те упитам: ако ти Бог да лепо место у рају, а ти будеш видео у огњу онога коме си желео огњене муке, зар ти га и тада неће бити жао, ма ко он био, па макар био и непријатељ Цркве?... (Ништавна логика и жалосни аргументи Силуана. Он као да никада није читао Јеванђеље по Луки, у коме сам Господ прича посмртни дијалог између богаташа и праведног Авраама. У тој причи Господ је давно разрешио сва ова питања, наводећи Авраамове речи, као Божију пресуду непокајаним грешницима: Лк.16:22-26 - „А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богаташ, и сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. И он повика и рече: Оче Аврааме! смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. А Авраам рече: Синко! сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд к вама прећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе.“ Визуелно виђење (а тим пре дијалог) које је у посебним случајевима било могуће до Искупљења људског рода Исусом Христом, будући да је било у сфери ада, ни на који начин није могуће између становника ада и чланова Царства Небеског. Они, не само што не могу да пређу један к другоме, него не могу ни да се виде, нити познају нити сећају (један другога)! Слава и блаженство благе вечности употпуности истискује из сећања небожитеља негативно присећање, на ад и његове насељенике. Без тога блаженство небожитеља не би могло да буде потпуно. Тако учи велики Јован Златоусти и други оци Цркве. Чак и сам Силуан на другом месту пише, да лицезрење Бога доводи до заборављања свега другог. Међутим, прелест се често на тај начин и пројављује, тј. недоследношћу и непомирљивом противречношћу, која заборавља на једном месту оно о чему је говорила на другом.)

...Ко не воли непријатеље, у томе нема благодати Божије... (У Светом писму нема такве тврдње у односу на непријатеље, тим пре што Силуан укључује у овај појам и непријатеље вере, Бога и Цркве. Писмо међутим, на тај начин говори једино о љубави према брату у Христу: 1.Јн.2:9-11 - „Онај који говори да је у светлости, а мрзи брата својега, у тами је све до сада. Онај који љуби брата својега, у светлости пребива, и саблазни нема у њему; А који мрзи брата својега, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи.“ По Силуану испада да ни Свети Илија који је убио 450 жречева и спалио два одреда од по 50 људи, ни пророк Мојсије, који је убијао непријатеље вере, ни цар Давид, који је убио Голиата и многе друге непријатеље вере и отаџбине, и који је писао о потпуној мржњи према цркви лукавих, и многи други слични светитељи, укључујући и свете апостоле и Самога Господа Бога – нису имали Духа Светога! А они који су волели и воле „Лењина“ и осталу богомрску багру богобораца, содомита и сатаниста разних боја, врачара, астролога, магова, манијака-убица, и моле се за њих са љубављу и сузама – они имају Духа Светога. Али, што се каже, сродно-сродноме припада, окупљају се „браћа“ по духу. Само, избави нас Господе од такве „браће“, таквога духа и такве „љубави“!)

...

 

[Владан ИПХ]

...

...Буди послушан, с добром савешћу поштуј власти, и буди свиме задовољан... (Бог одбацује наразумно послушање и послушање људским страстима тј. човекоугодништво. „Не будите робови људи“, учи нас Писмо. А позив да се с добром савешћу треба покоравати свакој власти, укључујући и богоборну, цркворазрушитељну и итд. добро је дошао Сергију Страгородском и друговима, који су на тој идеји и основали богоборацима и душегупцима љубљену црвену цркву, названу „Московска патријаршија“. Они су поступали тачно према Силуановим саветима: волели су непријатеље вере, богоборце, душегупце, саблазнитеље и рушитеље Цркава, хулитеље Бога и свега светог; по савести им се потчињавали, били им послушни, између осталог и тако што су издавали браћу по вери осуђујући их на смрт или мучење у казаматима и логорима; молили се за њих [непријатеље вере - богоборце]; благосиљали њихове лидере и награђивали их црквеним наградама у замену за награде богобораца; опојавали умрле вође комунизма; сагласно живели са њима, заједно погубљивали душе, заједно изграђивали царство антихриста-звери, кога су нарочито волели, као нарочитог непријатеља Бога и Цркве, по заповести Силуана. Тако се сада у њихов пантеон брадате тројке Лењин-Маркс-Енгелс сасвим може додати и Силуан Атонски.)

„Ко воли непријатеље (а по Силуану ово су непријатељи – непријатељи вере, Бога и Цркве), тај ће ускоро спознати Господа Духом Светим, а ко их не воли, о томе не желим ни да пишем. ...и Господа он неће спознати[6]. (Ево овде, за људе који не воле непријатеље вере, Бога и Цркве, код Силуана није било љубави. Испада да злочинца „Лењина“ он воли, а онога ко тог разрушитеља Русије и душегупца „Лењина“ не воли, тога он не трпи и осуђује га на непознавање Бога. Ето, какво је „богословље“ Силуана: ко воли, моли се и трпи за непријатеље вере, Бога, Цркве и друге злочинце – тај „познаје“ Господа, има Божију „љубав“ и „Духа Светога“, а ко се гнуша непријатеља Бога, вере и Цркве – тај није Божији, Духа Светога нема и потиче од ... хтедох да напишем – од ђавола, али се сетих да Силуан баш ђаволе и остале непријатеље Божије силно воли.)

Овом његовом „богословљу“ могло би се додати и његова тврдња да је „души драго, што је гора од свих“, а такође и притисак „милостивог“ Силуана на „немилостивог“, у поређењу са Силуаном, Бога: „Реци, Господе свету: 'Свима се опраштају греси', и опростиће се.“ Желео је Силуан да Бог примора све народе да славе таквог „немилостивог“ и „непроницљивог“ Бога, јер Он све може. Силуан толико верује у свемогућност Божију да сматра да Бог може, упркос вољи људи, све њих магично да присили да искрено славе и воле Бога, а истовремено и све Његове непријатеље. Оно што свемогућем Богу једино „недостаје“ јесте „помоћ“ у схватању и својевољној одлуци од „смиреног“, слабог, немоћног, али зато веома „љубве-обилног“ Силуана, који је посебно волео људе који не познају Бога и противе Му се. За њих се он молио и дан и ноћ (на пример за „Лењина“), више него за себе. „А ко грди лоше људе, и не моли се за њих, тај никад неће спознати благодат Божију“ – волео је да понавља Силуан.

И тако, јасно можемо видети да су „бог“ Силуана и Бог Светог писма и Светих отаца – потпуно различите личности. Није тек тако Силуана привлачио адски дух, будући да је он све време свој ум држао у аду (тј., на месту лишеном Бога). При том, имајући обезбожен ум и дух, он није губио наду да ће обезбожити и Самог Бога и приморати Га да мисли и дела по-силуански. Ми, међутим, одбацујемо такву сатанску гордост његову и такво адско „богословље“ његово. А Силуану и његовим следбеницима остаје да се понови пресуда Бога-љубави:

Јн. 8:44 - „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажов и отац лажи.“

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

 

[>NiNa<]

Ko o cemu....Vladan o ekumenistima,starcima i strasnom sudu.

 

[Samson2009]

Леп текст.Ево сада после толико година видим да сам био преварен представом о Силуану као великом духовнику.Али морам да кажем да је веома лукаво писано односно да су књиге о њему вешто прикривале ово о љубави према непријатељима Цркве.

 

[>NiNa<]

Cao Sami!

 

[gost 133940]

Još jedan čiča koji nije krvožedan na medveđi način.

 

[>NiNa<]

Izgleda.
Da li sam ja dobro razumela...on je ekumenista zato sto kaze da (sto je jedno od nacela hriscanstva) "ljubi neprijatelje svoje" pa i neprijatelje Crkve?
Zato sto misli da Ilija, Mojsije i Petar umesto sto su pobili onoliko naroda, bolje da su im oprostili?
Dobro bre...da li ste vi normalni?

edit: Ova poslednja recenica je retoricko pitanje.

 

[picololeone]

Izgleda.
Da li sam ja dobro razumela...on je ekumenista zato sto kaze da (sto je jedno od nacela hriscanstva) "ljubi neprijatelje svoje" pa i neprijatelje Crkve?
Zato sto misli da Ilija, Mojsije i Petar umesto sto su pobili onoliko naroda, bolje da su im oprostili?
Dobro bre...da li ste vi normalni?

edit: Ova poslednja recenica je retoricko pitanje.

Ja licno obozavam starca Siluana i rado citam jednu njegovu knjigu.

 

[gost 133940]

U Neronova vremena beše onaj požar u Rimu. I Neron je za njega optužio rišćane. Mnoge je tom prilikom i pobio na nekoliko maštovitih načina koji i danas svedoče o njegovoj umetničkoj genijalnosti.
Da li je požar podmetnuo Neron? Ili su ga ipak podmetnuli rišćani?
Moje mišljenje je da su požar izazvali neki tadašnji međedi (koje ubuduće moramo zvati đevreci) koji su od čitavog rišćanstva shvatili da je u pitanju nekakva fudbalska utakmica u kojoj je jedino važno dati gol protivniku.

 

[Samson2009]

http://www.pravoverje.com/Otpadnistvo/Protiv ekumenista/Siluan.htm

Олег Урјупин (Моленко)

Бог Светог писма и „бог“ Силуана Атонског – да ли је то исти Бог?
(силуанска прелест)
​

Питање:

Здравствујте, оче Олег,

У књизи архимандрита Софронија: „Старац Силуан Атонски“ стоји следећи мишљење Силуана: „Ти кажеш: 'Непријатељ прогања нашу Свету Цркву. Како ћу га ја онда волети?' А ја ћу ти на то рећи: 'Твоја јадна душа није спознала Бога, није спознала како нас Он много воли и жељно чека да се сви људи покају и спасу. Господ јесте љубав, и на земљу је послао Духа Светог, који учи душу да воли непријатеље и да се за њих моли, како би се и они спасли. То и јесте љубав.“

Ова Силуанова мисао о љубави према прогонитељима Цркве понавља се у књизи неколико пута. Молим Вас да ми објасните зашто се свети Василије Велики молио за смрт императора Јулијана Одступника, као прогонитеља вере и Цркве, док је светитељ Филарет Московски говорио: „Своје непријатеље – воли, непријатеље Отаџбине – сатири, непријатеља Божијих – гнушај се.“ Изгледа да са старцем Силуаном ствари не стоје тако, будући да се он није гнушао Божијих непријатеља? Или су то св. Василије и св. Филарет „претерали“? Александар Михајлов

Одговор:

Одувек сам имао неко неповерење према атонском старцу Пантелејмоновог манастира, Силуану. Моје срце се није слагало са неким његовим мишљењима и одбацивало је његово подвижништво, као ретко, непоновљиво за друге, и зато некорисно за оне који траже спасење. Још више ме је зачудио став овог старца, који је био тобожњи поклоник Исусове молитве према имеславском покрету на Атосу. Он није стао у редове оних који штите прослављање имена Исуса Христа и мољења њиме, већ је заузео позицију немешања и посматрања са стране. Кад сам наново почео да ишчитавам записе старца Силуана, нашао сам многе његове мисли и тврдње које отворено противрече речи Божијој (Библији), учењу светих апостола и отаца Цркве.

Пажљиво читање наслеђа овог „старца“ довело ме је до жалосног закључка, да он, авај, није ни изашао из демонске прелести[1], иако је писао, да је два пута био у прелести, али да је изашао из ње. Та прелест је истанчана и лукаво заводљива. Она је заснована на лажном виђењу тобожњег сусрета „старца“ Силуана са Господом. Уствари, он је прихватио демона под видом Господа и поверовао демонској обмани.

Таква духовна несрећа се догађала многим подвижницима, чак и светима. То се одлично може видети на основу Кијево-Печерског и Атонског патерика. И ако је преподобног Исаакија Печерника (који је под видом Христа прихватио ђавола) и преп. Никиту Затворника (касније Новгородског епископа, који је ђавола прихватио под видом анђела) још неко могао и да излечи, онда Силуана (почетак 20-ог века), већ није имао ко да вади из прелести. У то време дар разликовања духова већ није постојала међу атонским становницима и другим савременим подвижницима.

Уз то, прелест Силуана није била тако груба и уочљива, већ лукаво прикривена многим наизглед правилним изрекама и речима о љубави. То је била демонска нова етапа у стварању прелести, коју ја називам прелешћу „љубве-обиља“ или силуанском. Та прикривеност иза изобилних речи о љубави према људима, представљала је снажно искушење за савремене црквено-верујуће људе који нису могли да му одоле. Верници су се одвикли да се баве Светим писмом и списима отаца. Они су се занели романтиком лажне духовности, ореолом лажног подвижништва „старца“ и нису се трудили да смирено и подробно провере његова казивања, упоређујући их са Писмом, Предањем и списима Светих отаца Цркве. Након провере, међутим, постаје јасно да су многе изреке „старца“ Силуана, кога је МП[2] (по угледу на Цариградску патријаршију) чак прогласила и за „преподобног“ (очигледно у знак захвалности за проповед љубави према непријатељима вере и Цркве, којима је МП и сама одувек припадала), директно противречне божанском Писму, и јасно се побијају речима и примерима из Светог писма и ставовима Светих отаца, који су прихваћени од Цркве као путоказ. То је лако показати и доказати.

Подвућићу да је лажна духовност и „љубве-обилна“ прелест, која понекад прелази у прикривено богохуљење, била веома блиска духу лажи-цркве[3] МП. Да би некако надокнадили одсуство благодати и истинске љубави, лидери МП су морали да гомилају много речи о љубави. Из тог разлога Силуанова прелест се брзо и лако раширила у средини МП, а он лично је постао веома популарна фигура.[4] Томе је много допринео и архимандрит Софроније Сахаров, који је себе сматрао Силуановим учеником. Жеља овог, оца подвижника, да има свети корен и да од њега потиче, била је исправна, али се избор корена показао веома несрећним. Али, што се каже, ако се нема боље морало се ослањати на оно чега је било – на прелесника, који је прослављан као старац.


...

Зар не схватате да је Силуан био обична жртва демонске прелести?

 

[>NiNa<]

Зар не схватате да је Силуан био обична жртва демонске прелести?

Ajde Sami, ne pravi se gori nego sto jesi.
Nisi ti los covek. Ne truj dushu,mrznjom.

 

[Владан ИПХ]

Još jedan čiča koji nije krvožedan na medveđi način.

Тај чича ти је посадио камен темељац бљутавој сентименталности(тј ''љубави'' према непријатељима нашег спасења и зликовцима какве свет није видео(Стаљин=50 милиона убијених Праволсаваца, Лењин=срушио ''онога који задржава звер'' и сл.)

Тај је чича крвнике симпатисао и молио се за њих, а оне који су се од крвника бранили називао фанатицима и онима који немају љубави.

Много ''мудар'' неки чича, а гле чуда, сад скоро сви ''тазе екуменисти'' његову мудрост усвајају.

То је екуменизам, зло под плаштом добра!

 

[jerohinac]

Тај чича ти је посадио камен темељац бљутавој сентименталности(тј ''љубави'' према непријатељима нашег спасења и зликовцима какве свет није видео(Стаљин=50 милиона убијених Праволсаваца, Лењин=срушио ''онога који задржава звер'' и сл.)

Тај је чича крвнике симпатисао и молио се за њих, а оне који су се од крвника бранили називао фанатицима и онима који немају љубави.

Много ''мудар'' неки чича, а гле чуда, сад скоро сви ''тазе екуменисти'' његову мудрост усвајају.

То је екуменизам, зло под плаштом добра!

О, смирење Христово! Оно души даје неописиву радост у Богу. Од љубави Божије душа заборавља и земљу и небо, и сва се жељно устремљује ка Богу
( старац Силуан Атонски).

 

[picololeone]

U Neronova vremena beše onaj požar u Rimu. I Neron je za njega optužio rišćane. Mnoge je tom prilikom i pobio na nekoliko maštovitih načina koji i danas svedoče o njegovoj umetničkoj genijalnosti.
Da li je požar podmetnuo Neron? Ili su ga ipak podmetnuli rišćani?
Moje mišljenje je da su požar izazvali neki tadašnji međedi (koje ubuduće moramo zvati đevreci) koji su od čitavog rišćanstva shvatili da je u pitanju nekakva fudbalska utakmica u kojoj je jedino važno dati gol protivniku.

Tako izgleda...po svemu sudeci, dabome...

Tacno su to bili oni!

 

[Владан ИПХ]

Izgleda.
Da li sam ja dobro razumela...on je ekumenista zato sto kaze da (sto je jedno od nacela hriscanstva) "ljubi neprijatelje svoje" pa i neprijatelje Crkve?
Zato sto misli da Ilija, Mojsije i Petar umesto sto su pobili onoliko naroda, bolje da su im oprostili?
Dobro bre...da li ste vi normalni?

edit: Ova poslednja recenica je retoricko pitanje.

Одлично си разумела. Тај меша бабе и жабе. Изједначава оне који су те нпр. опсовали или ти украли бицикл, са онима који шире учење демона, милионе лишавају живота због непоколебљиве вере. Ствара вештачку и лажну једнакост:

Њему фали расуђивање и учи друге да исто тако не расуђују како треба. А без расуђивања немогућа је љубав, расуђивање је корен љубави!

 

[Владан ИПХ]

О, смирење Христово! Оно души даје неописиву радост у Богу. Од љубави Божије душа заборавља и земљу и небо, и сва се жељно устремљује ка Богу
( старац Силуан Атонски).

Е сад нам објасни шта је корен смирења? Ако може исто речима Силуана? И та ''љубав Божија'' Силуанова је врло дискутабилна, он воли и непријатеље Божије!

 

[picololeone]

Е сад нам објасни шта је корен смирења? Ако може исто речима Силуана? И та ''љубав Божија'' Силуанова је врло дискутабилна, он воли и непријатеље Божије!

Ma ko si bre ti da tumacis i osudjujes starca Siluana?

 

[gost 133940]

Тај чича ти је посадио камен темељац бљутавој сентименталности(тј ''љубави'' према непријатељима нашег спасења и зликовцима какве свет није видео(Стаљин=50 милиона убијених Праволсаваца, Лењин=срушио ''онога који задржава звер'' и сл.)

Тај је чича крвнике симпатисао и молио се за њих, а оне који су се од крвника бранили називао фанатицима и онима који немају љубави.

Много ''мудар'' неки чича, а гле чуда, сад скоро сви ''тазе екуменисти'' његову мудрост усвајају.

То је екуменизам, зло под плаштом добра!

Ta "bljutava sentimentalnost" je božja zapovest koja rišćanstvo odvaja od judaizma.

Moliti se za nekoga ne znači obavezno i simpatisati ga.
Pravoslavci se oduvek mole za vladara države. Jer vlast je od boga.

Ekumenizam nije "taze". Ideja objedinjenja čovečanstva u jednu celinu vršnjakinja je sa sv. Pavlom. No, moguće je da se ti ne osećaš delom čovečanstva.

 

[Samson2009]

Најопаснији од неисправних начина молитве је онај при коме се силом уобразиље стварају маштарије или представе, позајмљене, рекло би се, споља посматрано, из Светог Писма, али у суштини из стања онога ко се моли, из његове греховности, из његове самопрелашћености; тим представама он ласка своме самомњењу, својој сујети, своме високоумљу, својој гордости, обмањујући себе. Очигледно је да све оно што је плод маштању наклоњене пале природе наше, природе изопачене падом, не постоји у самој ствари, него да је то измишљотина и лаж, толико својствена и толико омиљена палом ангелу. Човек склон маштаријама још од првог свог корака на молитвеном путу излази из сфере истине, ступа у сферу лажи, у сферу сатане, хотимично се потчињава утицају сатане. Свети Симеон Нови Богослов овако описује молитву човека склоном маштаријама и њене плодове: "Он узводи к небу руке, очи и ум, у уму своме", слично Клопштоку и Милтону, "уображава једнодушност са Богом, небеска добра, чинове светих Ангела, обиталишта Светих, укратко, у уобразиљи својој сабира све што је чуо у Светом Писму, то разматра на молитви, погледа на небо, тиме побуђује душу своју на жудњу за Богом и љубав према Њему, понекад пролива сузе и плаче. Тако се постепено срце његово надима, а да то не поима умом; он мисли да је оно што чини плод благодати Божије, на утеху његову, и моли се Богу да га удостоји да вазда пребива у таквом делању. То је знак преласти. Такав човек, и ако би тиховао у савршеном безмолвију, не може да се не изложи егзалтацији ума и лудилу. Уколико му се то не деси, ипак, њему никада није могућно да достигне у духовно звање разума и врлине или бестрашћа. Тако, дакле, преластили су се они који су видели светлост и блистање овим телесним очима, који су миомир осетили чулом мириса, гласове чули ушима својим. Неки од њих су помахнитали, и будући озлеђена ума, прелазили су са једног места на друго; други су прихватили демона који се преобразио у Ангела светозарног, преластили се и све до краја пребивали без исправљења, не прихватајући савет никога од братије; неки међу њима, поучени од ђавола, убили су се: једни су се бацили у провалије, други се утопили. И ко може побројати сваковрсне преласти демонске, којима непријатељ прелашћује, и које су неиспитљиве! Уосталом, из онога што смо навели сваки разумни човек може извући поуку о томе каква штета настаје од оваквог начина мољења. Уколико се неко ко тај начин примењује не изложи ниједној од описаних невоља, јер живи са сабраћом, будући да такве невоље највише трпе отшелници, који живе сами, ипак, такав читав живот свој проводи без успеха" (О првом начину пажње према молитви, Добротољубље, део I).
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Prelast/prelast02.htm

 

[Владан ИПХ]

Ma ko si bre ti da tumacis i osudjujes starca Siluana?

Опет се вртиш у круг ''ко си ти да осуђујеш''? Прави разлику између осуђивања и расуђивања, расуђивање види, осуђивање је слепо.

И нисам ја писао текст, само сам га пренео. Тај старац је прелашћен, јер противречи Светим Оцима.

Да ли знаш шта значи прелест и од кога је она посејана?

"Извор сваког зла је - нечастиво учење"
Свети Јован Златоусти

 

[picololeone]

Опет се вртиш у круг ''ко си ти да осуђујеш''? Прави разлику између осуђивања и расуђивања, расуђивање види, осуђивање је слепо.

И нисам ја писао текст, само сам га пренео. Тај старац је прелашћен, јер противречи Светим Оцима.

Да ли знаш шта значи прелест и од кога је она посејана?

"Извор сваког зла је - нечастиво учење"
Свети Јован Златоусти

A da vam nije krivo sto se on molio sa "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me gresnog, i svoj svet"?

Mozda ne treba da moli za svet?