О mačkama

FB_IMG_1630043694794.jpg
 

Radjard Kipling: Mačka, Koja Se Šeta Sama​

1632347062411.png

Čuj, pazi i slušaj; jer to se zbilo i dogodilo i desilo i bilo, ljubimče moj, dok su još današnje pitome životinje bile divlje. Pas je bio divlji, i konj je bio divlji, i krava je bila divlja, i ovca je bila divlja, i svinja je bila divlja, toliko divlja koliko samo ona može da bude, i oni su šetali po vlažnim divljim šumama svojim divljim putevima. Ali najdivljija od svih divljih životinja je bila mačka. Ona se uvek šetala sama i bilo joj je svejedno kuda.

Razume se da je i čovek bio divlji. Nije se počeo pitomiti dokle god nije sreo ženu i dok mu ona nije rekla da neće da živi na njegov divljački način. Našla ona onda lepu, suvu pećinu gde će spavati na hrpi lišća, posula zemlju čistim peskom; naložila pozadi u pećini lepu vatru; obesila na ulazu u pećinu suvu kožu od divljeg konja i to tako da rep visi, i rekla: „Obriši, dragi moj, noge kad ulaziš jer ćemo sada da započnemo domaćinstvo.“

Te večeri, ljubimče moj, jeli su divlje ovčetine, pečene na vrelu kamenju i začinjene divljim lukom i divljim biberom; i divlju patku, napunjenu divljim pirinčem i divljim komoračem i divljim anisom; i mozga od divljih volova; i divljih trešanja i divljih mogranja. Onda čovek legao kraj vatre, da spava, presretan; ali žena sedi i češlja kosu. Uzela ovnovu lopaticu – veliku pljosnatu lopaticu – pogledala na njoj čudna znamenja, pa bacila u vatru još drva i učinila čaroliju. Prvi put na svetu učinila čaroliju.

Napolju u mokrim divljim šumama okupile se divlje životinje na vidokrugu te svetlosti od vatre, u daljini, pa se čude, šta to znači.

Onda divlji konj topnuo divljom nogom i rekao: „Oj prijatelji i neprijatelji moji, zašto su čovek i žena zapalili to silno svetlo u toj velikoj pećini i kakvu nevolju oni nama spremaju?“

Divlji pas podiže divlji nos i nanjuši miris pečene ovčetine i reče: „Otići ću tamo i pogledati i reći; jer ja mislim, da je to dobro. Mačko hodi sa mnom.“

„Neću!“ odgovori mačka. „Ja sam mačka koja se šeta sama, kudagod da me je volja. Neću da idem.“

„Onda nećemo više nikada biti prijatelji.“ reče divlji pas i otkasa ka pećini. Ali kad je bio odmakao malo prema pećini, reče mačka sama sebi: „Meni je svejedno gde sam. Zašto ne bih i ja otišla i pogledala i videla i udaljila se potom po svojoj volji?“ Tako ona šmugnu za divljim psom tiho, i sakri se, da može sve čuti.

Kada je divlji pas stigao na ulaz u pećinu, digao nosom suvu konjsku kožu, i uzeo mirisati divlji miris pečene ovnovine, a žena, koja je posmatrala lopaticu, čuvši ga, nasmeja se i reče: „Evo prvog. Divlji stvore iz divljih šuma, šta ti bi?“

Divlji pas reče: „Oj neprijateljice moja i ženo moga neprijatelja, šta je to što ovako dobro miriše u divljim šumama?“

Onda žena dohvati ispženu ovnovu kost i dobaci je divljem psu i reče: „Divlji stvore iz divljih šuma, probaj.“ Divlji pas ogloda kost, a bila je slađa nego išta što je ikada okusio i reče: „Oj neprijateljice moja i ženo neprijatelja moga, daj mi još.“

Žena reče: „Divlji stvore iz divljih šuma, pomozi mojemu mužu da lovi po danu i čuvaj ovu pećinu preko noći, a ja ću ti davati koliko god ti je potrebno prženih kostiju.“

„Ah,“ reče mačka slušajući. „To je jako pametna žena, ali nije pametna kao ja.“
 
Divlji pas se ušulja u pećinu, položi glavu ženi na krilo i reče: „Oj prijateljice moja i ženo prijatelja moga, pomagaću tvom mužu da lovi po danu a noću ću čuvati vašu pećinu.“

„Ah,“ reče mačka slušajući. „To je baš lud pas.“ I ona se vrati po mokrim divljim šumama, mašući divljim repom i šetajući se svojim divljim putem. Ali nikome ništa nije govorila.

Kada se čovek probudio, zapita: „Šta će taj divlji pas ovde?“ A žena mu odgovori: „Njemu nije više ime divlji pas, nego prvi prijatelj, jer on će nam biti prijatelj na sve veke i veke i veke. Povedi ga, kada pođeš u lov.“

Sutradan naseče žena mnogo pregršti zelene, sveže trave na vlažnim livadama, osuši je kraj vatre, da miriše kao seno tek pokošeno, sede na ulazu u pećinu, uze plesti ular od konjske kože, pogleda ovnovu lopaticu – veliku široku lopaticu – i učini čaroliju. Učini drugu čaroliju na svetu.

Napolju u divljim šumama sve se divlje životinje čude, šta je s divljim psom, a naposletku topnuo divlji konj nogom i rekao: „Otići ću i pogledati zašto se divlji pas nije vratio. Mačko, hodi sa mnom.“

„Neću!“ odgovori mačka. „Ja sam divlja mačka koja se šeta sama i svejedno mi je kuda. Neću da idem.“ Ali ipak je pošla za divljim konjem, tiho, sasvim tiho, i sakrila se, da sve čuje.

Kad je žena čula divljeg konja kako rže i spotiče se o svoju dugu grivu, nasmeja se i reče: „Evo drugoga. Divlji stvore iz divljih šuma, šta ti bi?“

Divlji konj reče: „Oj neprijateljice moja i ženo neprijatelja moga, gde je divlji pas?“

Žena se nasmeje, dohvati lopaticu, pogleda je i reče: „Divlji stvore iz divljih šuma ti nisi došao amo radi divljeg psa, nego ovoj dobroj travi za volju.“

A divlji konj topčući i spotičući se o svoju dugu grivu reče: „Istina je; daj mi da jedem.“ Žena reče: „Divlji stvore iz divljih šuma, prigni divlju glavu i nosi šta ti ja dajem, pa ćeš tu divnu travu jesti tri puta na dan.“

„Ah,“ reče mačka slušajući. „To je baš mudra žena, ali nije tako mudra kao ja.“
1632347188341.png
 
Divlji konj pogne divlju glavu. Žena mu natakne na glavu ular upleten od kože, a divlji konj dahne ženi na noge i reče: „Oj gospodarice moja i ženo gospodara moga, služiću ti ovoj divnoj travi za volju.“

„Ah,“ reče mačka slušajući. „To je baš luckast konj.“ I ona se vrati po mokrim divljim šumama, mašući divljim repom i šetajući se svojim divljim putem. Ali nikome ništa nije govorila.

Kada se čovek i pas vratiše iz lova, reče čovek: „Šta radi divlji konj ovde?“ A žena reče: „Nije njemu više ime divlji konj, nego prvi sluga, jer on će nas nositi s jednog mesta na drugo na sve veke i veke i veke. Jaši na njemu kada budeš išao u lov.“

Sutradan pošla ka pećini divlja krava, pa digla u vis divlju svoju glavu, da joj divlji rogovi ne bi zapinjali po divljem drveću, a za njom krenula mačka i sakrila se isto onako kao i pre; i sve se zbilo onako, kao i pre; i mačka rekla isto ono, a kad je divlja krava obećala da će ženi davati mleko u zamenu za divnu travu, vratila se mačka po mokrim divljim šumama, mašući divljim repom i šetajući se svojim divljim putem isto onako kao i pre. Ali nije kazivala nikome ništa. A kad se čovek i konj i pas vratiše iz lova i zapitaše isto, kao i pre, reče žena: „Nije njoj više ime divlja krava, nego davateljica dobre hrane. Ona će nam davati toplo mleko na sve veke i veke i veke, a ja ću se brinuti za nju, dok ste na lovu ti i prvi prijatelj i prvi sluga.“

Sutradan pripazila mačka neće li još koji divlji stvor otići ka pećini, ali ni jedan se nije makao u mokrim divljim šumama, pa se mačka šetala sama; i videla ona ženu kako muze kravu, videla svetlo od vatre i namirisala miris toplog belog mleka.

Reći će mačka: „Oj, neprijateljice moja i ženo neprijatelja moga, gde je divlja krava?“
1632347259203.png
 
Žena se nasmeje i odgovori: „Divlji stvore iz divljih šuma, vrati se opet u šume, jer ja sam splela kosu i sklonila sam čarobnu lopaticu jer nam nisu potrebni više nikakvi prijatelji ni sluge u našoj pećini.“

Mačka reče: „Ja nisam prijatelj i ja nisam sluga. Ja sam mačka koja se šeta sama, i želim da uđem u vašu pećinu.“

Žena reče: „Zašto onda nisi došla s prvim prijateljem prve noći?“

Mačka se jako razljuti i reče: „Je li divlji pas pričao o meni?“

Onda se žena nasmeje i reče: „Ti si mačka, što se šeta sama, i svejedno ti je kuda. Ti nisi prijatelj i nisi sluga. Sama si to rekla. Odlazi i šetaj se sama kuda kog ti je volja.“

Mačka se napravi kao da se ražalostila, i reče: „Zar ne smem nikada doći u pećinu. Zar ne smem nikada sedeti uz toplu vatru. Zar ne smem nikada piti toplo mleko? Ti si jako mudra i jako lepa. Ne bi trebalo da budeš okrutna prema mački.“

Žena reče: „Znam da sam bila mudra, ali nisam znala da sam lepa. Napraviću dakle ugovor sa tobom. Ako ikad izreknem jednu reč u tvoju hvalu, smeš ući u pećinu.“

„A ako izrekneš u moju hvalu dve reči?“ zapita mačka.

„Neću nikada,“ odgovori žena, „ali ako u tvoju hvalu izreknem dve reči, smeš da sediš u pećini uz vatru.“

„A ako izrekneš tri reči?“ zapita mačka.
1632347386608.png
 
„Neću nikada,“ odgovori žena, „ali ako u tvoju hvalu izreknem tri reči, smeš da piješ toplo belo mleko tri puta na dan na sve veke i veke i vekove.“

Onda se mačka zgrbi i reče: „Neka dakle zavesa na ulazu u pećinu, i voda pozadi u pećini, i lonac sa mlekom što stoji do vatre pamte šta mi je rekla neprijateljica moja i žena moga neprijatelja.“ I ona ode mokrim divljim šumama, mašući divljim repom i šetajući se svojim divljim putem.

Uveče kada se čovek i konj i pas vratiše iz lova kući, žena im ne reče ništa o ugovoru što ga je sklopila sa mačkom, jer se bojala da im neće biti po volji.

Mačka je otišla daleko, daleko i sakrila se u mokrim divljim šumama na svom divljem putu na dugo vreme, tako da ju je žena sasvim zaboravila. Jedini je šišmiš, mali šišmiš, što u pećini visi naglavce, znao gde se mačka sakrila; i svako je veče leteo ka mački i javljao joj šta se zbiva.

Jedno veče reče šišmiš: „Ima u pećini beba. Nova je i rumena i debela i mala, a žena je jako voli.“

„Ah,“ reče mačka slušajući, „ali šta voli beba?“

„Ona voli što je meko i što joj ugađa,“ odgovori šišmiš. „Voli da drži u rukama tople stvari kad legne da spava. Voli da se igraju s njom. Sve to ona voli.“

„Ah,“ reče mačka slušajući, „onda je kucnuo moj čas.“

Te noći krenula mačka po mokrim divljim šumama i sakrila se blizu pećine sve do jutra, kada čovek i pas i konj odoše u lov. Žena se izjutra dala na posao i kuva, a beba viče i smeta joj. Odnese onda ona bebu pred pećinu i dade joj šaku šljunka, da se igra sa njim. Ali beba svejedno, viče.

Onda mačka ispruži svoju meku šapu i pomilije bebu po obrazu, a beba zaguguče; mačka joj se očeše o koleno i zagolica je repom ispod debele brade, i beba se nasmeje; a žena začuje bebu i nasmeši se.
5544.jpg
 
Onda reče šišmiš, mali šišmiš, što na ulazu u pećinu visi naglavce: „Oj domaćice moja i ženo mojega domaćina i majko domaćinova sina, jedan divlji stvor iz divljih šuma igra se prelepo s tvojom bebom.“

„Blagosloven bio divlji stvor, koji god bio,“ reče žena uspravljajući se, „jer jutros sam ja bila vredna, a on mi je napravio uslugu.“

U taj isti čas i tren, ljubimče moj, tres! – spala zavesa od suve konjske kože, šta prekriva ulaz u pećinu i rep visi sa nje, jer se setila ugovora što ga je žena sklopila sa mačkom; a kad je žena prišla da digne zavesu, gleda i vidi – mačka sasvim mirno sedi u pećini.

„Oj neprijteljice moja i ženo neprijatelja moga i majko mojega neprijatelja“ reče mačka, „ja sam to; jer ti si izrekla jednu reč u moju pohvalu i sad smem da sedim u pećini na sve veke i vekove i vekove. Ali ja sam i dalje mačka, koja se šeta sama i svako mi je mesto po volji.“

Žena se jako rasrdi, čvrsto stisne usne, dohvati svoju preslicu i započne presti. Ali beba se uznemirila , i žena nije mogla da je umiri, a ova se bacaka i topće, a u licu pocrnela.

„Oj neprijateljice moja i ženo moga neprijatelja i majko mojeg neprijatelja“ reče mačka, „uzmi kolut pređe što je predeš i sveži je za vreteno i povuci po podu, a ja ću ti pokazati čaroliju, od koje će se tvoja beba nasmejati isto ovako glasno kako sada plače.“

„Uradiću tako,“ reče žena, „jer ne znam ni šta ću ni kako ću; ali ti se neću za to zahvaljivati.“

I ona napravi loptu i sveže je za malo vreteno i potegne je po podu a mačka potrči za loptom, pa je tapka šapama, premeće se preko glave, baca je iza sebe, projuruje je između zadnjih nogu i pravi se da ju je izgubila, a onda je opet ščepa, tako da se beba smejala isto onako glasno kako je do malopre plakala, pa puzi za mačkom i ciči za njom, sve dok se nije umorila i legla da spava s mačkom u naručju.

„Sada ću da zapevam bebi pesmu koja će je držati uspavanom jedan sat,“ reče mačka. I uze da prede glasno pa tiho, tiho pa glasno, sve dok beba nije čvrsto zaspala. Žena se smeškala gledajući njih dvoje, te reče: „To si divno učinila. Zaista si jako mudra mačko.“

U taj isti čas i tren, ljubimče moj, huk! – dim od vatre što gori pozadi, dublje u pećini, suknu kao oblak od vrha na dole, jer se setio ugovora što ga je žena sklopila sa mačkom; a kada se razišao dim – gledaj i pazi – mačka sasvim mirno sedi uz vatru.

„Oj neprijateljice moja i ženo moga neprijatelja i majko mojeg neprijatelja“ reče mačka, „ja sam tu jer si ti izrekla i drugi put meni pohvalu i sada smem da sedim uz toplu vatru pozadi u pećini na sve veke i vekove i vekove. Ali ja sam i dalje mačka koja se šeta sam, kamogod mi je volja.“

Onda se žena jako rasrdi, spusti svoju kosu, baci u vatru drva, dohvati široku ovnovu lopaticu i započne čaroliju koja će je očuvati da ne izrekne treću reč mački u pohvalu. Nije to bila pevana čarolija, ljubimče moj, nego je to bila tiha čarolija; i malo po malo se pećina utišala toliko, da se malecki mišić išunjao iz ugla i potrčao podom.

„Oj neprijateljice moja i ženo moga neprijatelja i majko mojeg neprijatelja“ reče mačka, „je li taj mali miš od tvoje čarolije?“

Onda reče šišmiš, mali šišmiš, što na ulazu u pećinu visi naglavce: „Oj domaćice moja i ženo mojega domaćina i majko domaćinova sina, jedan divlji stvor iz divljih šuma igra se prelepo s tvojom bebom.“

„Blagosloven bio divlji stvor, koji god bio,“ reče žena uspravljajući se, „jer jutros sam ja bila vredna, a on mi je napravio uslugu.“

U taj isti čas i tren, ljubimče moj, tres! – spala zavesa od suve konjske kože, šta prekriva ulaz u pećinu i rep visi sa nje, jer se setila ugovora što ga je žena sklopila sa mačkom; a kad je žena prišla da digne zavesu, gleda i vidi – mačka sasvim mirno sedi u pećini.

„Oj neprijteljice moja i ženo neprijatelja moga i majko mojega neprijatelja“ reče mačka, „ja sam to; jer ti si izrekla jednu reč u moju pohvalu i sad smem da sedim u pećini na sve veke i vekove i vekove. Ali ja sam i dalje mačka, koja se šeta sama i svako mi je mesto po volji.“

Žena se jako rasrdi, čvrsto stisne usne, dohvati svoju preslicu i započne presti. Ali beba se uznemirila , i žena nije mogla da je umiri, a ova se bacaka i topće, a u licu pocrnela.

„Oj neprijateljice moja i ženo moga neprijatelja i majko mojeg neprijatelja“ reče mačka, „uzmi kolut pređe što je predeš i sveži je za vreteno i povuci po podu, a ja ću ti pokazati čaroliju, od koje će se tvoja beba nasmejati isto ovako glasno kako sada plače.“

„Uradiću tako,“ reče žena, „jer ne znam ni šta ću ni kako ću; ali ti se neću za to zahvaljivati.“

I ona napravi loptu i sveže je za malo vreteno i potegne je po podu a mačka potrči za loptom, pa je tapka šapama, premeće se preko glave, baca je iza sebe, projuruje je između zadnjih nogu i pravi se da ju je izgubila, a onda je opet ščepa, tako da se beba smejala isto onako glasno kako je do malopre plakala, pa puzi za mačkom i ciči za njom, sve dok se nije umorila i legla da spava s mačkom u naručju.

„Sada ću da zapevam bebi pesmu koja će je držati uspavanom jedan sat,“ reče mačka. I uze da prede glasno pa tiho, tiho pa glasno, sve dok beba nije čvrsto zaspala. Žena se smeškala gledajući njih dvoje, te reče: „To si divno učinila. Zaista si jako mudra mačko.“

U taj isti čas i tren, ljubimče moj, huk! – dim od vatre što gori pozadi, dublje u pećini, suknu kao oblak od vrha na dole, jer se setio ugovora što ga je žena sklopila sa mačkom; a kada se razišao dim – gledaj i pazi – mačka sasvim mirno sedi uz vatru.

„Oj neprijateljice moja i ženo moga neprijatelja i majko mojeg neprijatelja“ reče mačka, „ja sam tu jer si ti izrekla i drugi put meni pohvalu i sada smem da sedim uz toplu vatru pozadi u pećini na sve veke i vekove i vekove. Ali ja sam i dalje mačka koja se šeta sam, kamogod mi je volja.“

Onda se žena jako rasrdi, spusti svoju kosu, baci u vatru drva, dohvati široku ovnovu lopaticu i započne čaroliju koja će je očuvati da ne izrekne treću reč mački u pohvalu. Nije to bila pevana čarolija, ljubimče moj, nego je to bila tiha čarolija; i malo po malo se pećina utišala toliko, da se malecki mišić išunjao iz ugla i potrčao podom.

„Oj neprijateljice moja i ženo moga neprijatelja i majko mojeg neprijatelja“ reče mačka, „je li taj mali miš od tvoje čarolije?“

105828578-1554223245858gettyimages-149052633.jpeg
 
Hu! Bogme nije!“ reče žena, baci lopaticu i skoči na stoličicu kraj vatre i splete brže kosu u vis, da se ne bi po njoj popeo miš.

„Ah,“ reče mačka vrebajući, „onda mi neće naškoditi taj miš, ako ga pojedem?“

„Neće,“ odgovori žena pletući kosu, „pojedi ga brže i ja ću ti za vek veke biti zahvalna.“

Mačka skoči i zgrabi malog mišića, a žena reče: „Sto puta ti hvala. Ni prvi prijatelj ne hvata male mišiće tako brzo kao što si ga uhvatila ti. Ti si stvarno jako spretna.“

U taj isti čas i tren, ljubimče moj, krk! – raspuče se na dvoje lonac sa mlekom koji je stajao kraj vatre, jer se setio ugovora što ga je žena sklopila s mačkom; a kad je žena skočila sa stoličice, – gledaj i pazi! – mačka lapće toplo belo mleko, što je u jednoj krhotini od lonca ostalo.

„Oj neprijateljice moja i ženo neprijatelja moga i majko mojega neprijatelja“, reče mačka, „ja sam to: jer ti si rekla tri puta pohvalu za mene i sada smem da pijem toplo belo mleko tri puta na dan na veke i vekove i vekove. Ali ja sam i dalje mačka koja se šeta sama, kud god voli.“

Onda se žena nasmeje i položi pred mačku tanjirić toplog belog mleka i reče: „Oj mačko, ti si vešta kao čovek, ali pamti da tvoj ugovor nije sklopljen sa čovekom ili psom, te ja ne znam šta će oni učiniti kada se vrate kući.“

„Šta ja marim za to?“ reče mačka. „Kada ja imam svoje mesto u pećini kraj vatre i tri puta na dan svoje toplo belo mleko nije mene briga šta će učiniti čovek ili pas.“

Uveče, kada se u pečinu vratiše čovek i pas, ispriča im žena svoju pogodbu sa ugovorom, a mačka je za to vreme sedela kraj vatre i smeškala se. Onda reče čovek: „Jeste, ali ona nije sklopila ugovor sa mnom niti sa svim pravim ljudima nakon mene.“ Onda on izuje obe kožne čizme i dohvati svoju malu kamenu sekiru (to je troje) i donese komad drveta i poveći kamen (to je sve skupa pet) poreda to i reče: „Sada ćemo mi da sklapamo ugovor. Ako ne budeš hvatala miševe na sve veke i vekove i vekove dok budeš u pećini baciću na tebe ovih pet stvari kadgod te vidim i tako će raditi svaki pravi čovek posle mene.“

„Ah,“ reče žena slušajući „to je jako vešta mačka, ali nije tako vešta kao moj muž.“

Mačka pogleda dobro tih pet stvari (a bili su baš kvrgavi) i reče: „Dok budem u pećini, loviću miševe na sve veke i vekove i vekove; ali ja sam i dalje mačka koja se šeta sama kudgod me je volja.“

„Nećeš, kad sam ja u blizini,“ reče čovek. „Da nisi rekla ovo na kraju uklonio bih sve te stvari za sve veke i vekove i vekove; ali sada ću bacati na tebe obe moje čizme i moju malu kamenu sekiru (to je troje) kadgod te vidim. I tako će činiti svaki pravi čovek nakon mene.“

Onda reče pas: „Sačekajte trenutak. Nije ona sklopila ugovor sa mnom niti sa svim pravim psima nakon mene.“ I on iskezi zube i reče: „Ako ne budeš ljubazna s bebom dok sam ja u pećini, na sve veke i vekove i vekove hvatat ću tebe dok te ne uhvatim, a kada te uhvatim ja ću te ujesti. I tako će činiti svi pravi psi nakon mene.“

„Ah,“ reče žena slušajući „to je jako mudra mačka, ali nije tako mudra kao pas.“

Mačka prebroji zube psu (a bilo ih je mnogo i bili su šiljati) i reče: „Biću ljubazna s bebom kada sam u pećini dokle god me ona ne bude prejako vukla za rep, na sve vekove i vekove i vekove. Ali ja sam i dalje mačka koja se šeta sama kuda kod joj je volja.“

„Nećeš kada sam ja u blizini,“ reče pas. „Da nisi rekla ovo na kraju ja bih zaćutao na sve veke i vekove i vekove, ali sada ću ja tebe vitlati na drvo kada god te vidim. I tako će činiti svi pravi psi nakon mene.“

Onda čovek baci na mačku obe čizme i malu kamenu sekiricu (to je troje), a mačka pojuri iz pećine i pas je potera na drvo; i od onog dana sve do današnjeg, ljubimče moj, od petorice će pravih ljudi trojica baciti svašta na mačku kad god je vide, a svaki će je pravi pas poterati na drvo. Ali i mačka se drži svog dela ugovora. Tamani miševe i umiljata je sa bebom, kad god je kod kuće, dokle god je ne povuče prejako za rep. Ali ipak, ponekad, kada izađe mesec i nastupi noć, ona postaje mačka, koja se šeta sama kudagod joj je volja. Tih noći ona odlazi u vlažne divlje šume, ili na vlažno divlje drveće, ili na vlažne divlje krovove te maše svojim divljim repom i šeta se svojim divljim putem sasvim sama.
 
Hvala vam svima koji ste izdržali ovo dugometražno prikazivanje pripovetke koju obožavam. Žao mi je ako ste izgubili svoje vreme, ali ovim odajem svoju poštu mačkama kojima nisam bila dorasla da vodim računa o njima.
Zarakija nema već danima, neko ga je samo uzeo, ukrao i Boga pitaj da li mu vodi računa kao ja...
I tako...
Sebična sam.
Mora ceo svet da zna...ali... pa... što da ne znate? Šta me briga.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Neobične činjenice o Hobotnicama
Odgovora
5
Pregleda
137
Casual Observer
Casual Observer
Nina
Priča o Bernardincima, spasiocima bez premca
Odgovora
5
Pregleda
272
Buntovnik_Bez_Razloga
Buntovnik_Bez_Razloga
Nina
Foka pobegla od orki tako što je skočila na čamac fotografkinje
Odgovora
5
Pregleda
205
Nina
Nina

Back
Top