Znam. Svako reaguje na samu pomen reči „ljubav“ I da, ona je važna... ona svakog od nas čini živim, kompletnim, ispunjava dušu i dovodi do najdivnijih (ali i najbolnijih) trenutaka.
Znam. Većina nas će reći: „Ja ne bih mogao/mogla da živim bez ljubevi!“. I to je tačno... u najvećem broju slučajeva. Sa tim što to ne mora biti uvek ta, partnerska ljubav na koju uvek prvo pomislimo kad kažemo „ljubav“.
I hoću o njoj sada.
Prošlo je više od godinu dana kako je otišao neko koga sam volela. I želela da volim. I imala ideju, želju, nameru... da podelimo ostatke svojih života. Desilo se drugačije. Svako ima svoju priču, a ono od čega sam želela i želim da se sačuvam je gorčina, prebacivanje koji dovode do onih drugih, loših osećanja. Kažu da put do njih uopšte nije dalek kako se čini. Ne znam... na svu sreću.
Tokom perioda od kada ne živimo zajedno, nakon prvog nesnalaženja u novoj ulozi, uglavnom smo komunicirali, razmenjivali informacije, uz povremene sukobe koji su rezultirali (uglavnom mojim) ćutanjem. I shvatila sam da, bez obzira što ne želim da se vraćam na staro, ne želim ni da potpuno prekinem kontakt... što mi deluje nekako i prirodno s obzirom da smo nekoliko godina delili doslovce sve. Kako ne živimo u istom gradu – komunikacija se svodi na razmenu nailova i SMS poruka, tu i tamo po neki susret (uglavnom njegove dolaske) u kojima sam se maksimalno čuvala upadanja u stare rasprave i doticanje problema – nije više bilo važno.
Šta je poenta ove priče?
Pa... to mi je teško da definišem, ali suština je da ovih dana nekako konačno shvatam kako je sve, pa čak i ono najdublje unutra u nama – potpuno prolazno, podložno umiranju.
Nikad nisam tvrdila da ga nisam volela. Naprotiv.
Niko me ne može ubediti da me nije voleo. Naprotiv.
I sada, kada se već neko vreme javlja samo kad baš insistiram (možda zvuči blesavo, ali sam se bila i zabrinula da mu se nije nešto desilo – zato sam insistirala) uglavnom sa nekom pričom kako je „u gužvi“, „u jurnjavi“ i sl. (a ja ga dovoljno dobro poznajem da znam da je pozadina priče drugačija) što bi mogao biti i početak konačnog prekida svih veza (u zavisnosti od toga kako će se „nova ljubav“ razvijati), nekako mi je i to prirodno. I umesto da se na bilo koji način osećam... bar malo neprijatno, ja imam samo onaj uzdah olakšanja – jer nisam ja prva to uradila, jer ne moram, jednog dana, da se opterećujem time... da se osećam nelagodno i sa osećajem da sam nekog povredila. Možda deluje blesavo (ma, šta „možda“ - blesavo je!), ali jednostavno – tako je. Da ne objašnjavam dalje, reći ću samo da je ovo bilo prvi raskid u mom životu na kojem sam ja insistirala. Uvek sam patila kada me neko ostavi... ali sam, kad malo bolje razmislim, uvek kada veza uđe u neku manje lepu fazu – činila sve da budem ostavljena. Samo da ne moram ja to da uradim. Sad sam prvi put morala ja da kažem: KRAJ. I ispostavilo se da je mnogo teže, ne samo izgovoriti i istrajati u tome, već i izboriti se sa svim onim unutra i tim groznim osećajem da je moja odluka nekog povredila. U životu jeste najteže doneti odluku. Sve ostalo je mnogo lakše... čak i u slučaju kad se ispostavi da je sama odluka bila pgrešna (ova, na svu sreću – nije, nije ni mogla biti pogrešna), ali je za mene to bio nov osećaj, novo iskustvo, novo saznanje o sopstvenom doživljaju osećanja koja pripadaju nekom drugom.
Osetih se radosno, slobodno od svega toga – skroz.
Baš onako potpuno. Bez obzira što je za mene sve to završeno još pre više od godinu dana... Jednostavno tek sad je i poslednja nit poslednjeg končića potpuno presečena.
I ne mogu a da se ne zapitam šta nas čini, od čega su satkana naša osećanja, njihova suština i sve ono što ih prati?
Jedino znam da nam je doživljaj različit. Kao i dubina samih osećaja, sposobnosti da dajemo i primamo.
Znam. Većina nas će reći: „Ja ne bih mogao/mogla da živim bez ljubevi!“. I to je tačno... u najvećem broju slučajeva. Sa tim što to ne mora biti uvek ta, partnerska ljubav na koju uvek prvo pomislimo kad kažemo „ljubav“.
I hoću o njoj sada.
Prošlo je više od godinu dana kako je otišao neko koga sam volela. I želela da volim. I imala ideju, želju, nameru... da podelimo ostatke svojih života. Desilo se drugačije. Svako ima svoju priču, a ono od čega sam želela i želim da se sačuvam je gorčina, prebacivanje koji dovode do onih drugih, loših osećanja. Kažu da put do njih uopšte nije dalek kako se čini. Ne znam... na svu sreću.
Tokom perioda od kada ne živimo zajedno, nakon prvog nesnalaženja u novoj ulozi, uglavnom smo komunicirali, razmenjivali informacije, uz povremene sukobe koji su rezultirali (uglavnom mojim) ćutanjem. I shvatila sam da, bez obzira što ne želim da se vraćam na staro, ne želim ni da potpuno prekinem kontakt... što mi deluje nekako i prirodno s obzirom da smo nekoliko godina delili doslovce sve. Kako ne živimo u istom gradu – komunikacija se svodi na razmenu nailova i SMS poruka, tu i tamo po neki susret (uglavnom njegove dolaske) u kojima sam se maksimalno čuvala upadanja u stare rasprave i doticanje problema – nije više bilo važno.
Šta je poenta ove priče?
Pa... to mi je teško da definišem, ali suština je da ovih dana nekako konačno shvatam kako je sve, pa čak i ono najdublje unutra u nama – potpuno prolazno, podložno umiranju.
Nikad nisam tvrdila da ga nisam volela. Naprotiv.
Niko me ne može ubediti da me nije voleo. Naprotiv.
I sada, kada se već neko vreme javlja samo kad baš insistiram (možda zvuči blesavo, ali sam se bila i zabrinula da mu se nije nešto desilo – zato sam insistirala) uglavnom sa nekom pričom kako je „u gužvi“, „u jurnjavi“ i sl. (a ja ga dovoljno dobro poznajem da znam da je pozadina priče drugačija) što bi mogao biti i početak konačnog prekida svih veza (u zavisnosti od toga kako će se „nova ljubav“ razvijati), nekako mi je i to prirodno. I umesto da se na bilo koji način osećam... bar malo neprijatno, ja imam samo onaj uzdah olakšanja – jer nisam ja prva to uradila, jer ne moram, jednog dana, da se opterećujem time... da se osećam nelagodno i sa osećajem da sam nekog povredila. Možda deluje blesavo (ma, šta „možda“ - blesavo je!), ali jednostavno – tako je. Da ne objašnjavam dalje, reći ću samo da je ovo bilo prvi raskid u mom životu na kojem sam ja insistirala. Uvek sam patila kada me neko ostavi... ali sam, kad malo bolje razmislim, uvek kada veza uđe u neku manje lepu fazu – činila sve da budem ostavljena. Samo da ne moram ja to da uradim. Sad sam prvi put morala ja da kažem: KRAJ. I ispostavilo se da je mnogo teže, ne samo izgovoriti i istrajati u tome, već i izboriti se sa svim onim unutra i tim groznim osećajem da je moja odluka nekog povredila. U životu jeste najteže doneti odluku. Sve ostalo je mnogo lakše... čak i u slučaju kad se ispostavi da je sama odluka bila pgrešna (ova, na svu sreću – nije, nije ni mogla biti pogrešna), ali je za mene to bio nov osećaj, novo iskustvo, novo saznanje o sopstvenom doživljaju osećanja koja pripadaju nekom drugom.
Osetih se radosno, slobodno od svega toga – skroz.
Baš onako potpuno. Bez obzira što je za mene sve to završeno još pre više od godinu dana... Jednostavno tek sad je i poslednja nit poslednjeg končića potpuno presečena.
I ne mogu a da se ne zapitam šta nas čini, od čega su satkana naša osećanja, njihova suština i sve ono što ih prati?
Jedino znam da nam je doživljaj različit. Kao i dubina samih osećaja, sposobnosti da dajemo i primamo.
)
