Ауторска тема;
Када зборимо о историји раног хришћанства, о свим тим догађајима и дешавањима од Христове појаве па до IV.вијека, а ако се ослонимо на оно што нам се афирмише кроз литературу, и у српској википедији (овдје), а како пише
Овдје се врло перфидно подмеће да све што је вриједно за историју раног хришћанства, везано је за Рим и процесе у Риму.
И то обликовање пожељније интерпретације историје раног хришћанства је у доброј мјери стимулисано од стране Ватикана, како би се то упаковало и ставио знак једнакости Рим = хришћанство.
Морам примијетити, то се вјешто и пeрфидно чини, но то увјерење далеко је од истине, постојале су хришћанске државе (оне гдје је хришћанство постало државном религијом) и прије Римског царства 387-е, много прије.
Тако је Јерменија у којој је хришћанство постало државном религијом 295. (овдје, по неким изворима 301.) за времена краља Тиридата, трећег свог имена, након тога Албанија 301.године (овдје) за времена краља Умаира и Иберија у којој хришћанство постаје државном религијом 327.године (овдје) за времена краља Миријама, трећег свог имена.
Значи у ове двије кавкаске државе и Јерменији
хришћанство је постало државном религијом много прије него ли је постало у Римском царству. Уз то, Јерменија вјеше респектабилна држава, уз Рим и Персију и најмоћнија држава тадашњег знаног свијета.
Постојала је још једна држава у којој је хришћанство постало званичном религијом вијек прије Јерменије, то је Осроене (овдје), у којој су прихватили хришћанство 201.године за времена краља Абгара, осмог свог имена. Ова државица бјеше на међи два моћна царства, Римског и Парћанског који су баш на том простору водили ратове за доминацијом, била би чешће провинцијом једног од ова два моћна царства, но ако је вјеровати Касију Диону Кокејану, за времена Абгара VIII. имали су степен аутономије да је можемо сматрати државом, додуше на кратко, тек деценију по прихватању хришћанства ће Каракала (Marcus Aurelius Severus Antoninus Augustus) на кваран начин ухапсити овог Абгара и потчинити ову државу римској власти.
У сваком случају, нећемо погрешити ако кажемо да је Осроене прва хришћанска држава, барем тих неколико година, а након тога Јерменија, Албанија и Иберија, а можемо рећи и да су Јермени и Грузини (ПС; Иберија је уз Колхиду једна од двије античке државе од којих ће касније настати Грузија) најстарији хришћански народи.
Зашто су ове ранохришћанске државе "потисунте" приликом изучавања историје, можемо захвалити, како примијетих Ватикану, и тој некој жељи за моделирањем “пожељније“ интерпретације историје.
Заслуга хришћанизације Јерменије, Албаније и Иберије припада једном човјеку, Григору Лусаворичу просвјетитељу (овдје 257./или 240. - 331./или 332.) у нашој Цркви слављеног као Свети свештеномученик Григорије.
Његов живот бјеше невјероватно живописан, занимљив, у приложеним изворима имамо пуно народног предања, сигурно ту има доста фикције, домишљених догађаја.
По једном извору (Агатангелу) Григоров отац Анак убио је краља Јерменије Курсара, по налогу или у корист персијског шаха Арташира са којом Јерменија бјеше тада у непријатељским односима. У одмазди је страдала сва Григорова фамилија, сам Григор је пуким случајем преживио, касније имао узбудљиво путешествије, судбина га спојила са краљем Тиридатом III., сином Курсара, након што се одбио поклонити идолима, неко га проказа да је он син убице Тиридатовог оца, би на муке стављен и у тамницу бачен, тамновао је 12 година, некако преживио, у међувремену је краљ Тиридат полудио, па га Григор излијечио.
То је све предање, пуно фикције, ако одбацимо чудеса и ако “читамо између редова“, да се закључити да Григор бјеше елоквентан и надахнут учитељ, просвјетитељ, који је стекао наклоност и краља Јерменије и владајуће елите, толико их импресионирао, одушевио да су прихватили нову религију.
Григор постаје јерменским патријархом а убрзо својим учењем ће импресионирати и краљеве Албаније и Иберије да и они прихвате хришћанство..
Оно што се битно разликује од каснијих процеса и покрштавања других народа, овдје хришћанизација, барем мој је закључак, би из увјерења.
Сви каснији процеси су, у доброј мјери, мотивисани политичким разлозима, и Милански едикт је политички акт, одговор на исти такав едикт који је потписао Галерије двије године раније, и иза проглашења хришћанства државном религијом у Римском царству 387, који ће пратити репресалије према нехришћанима, стоје политички мотиви, и наредних вијекова, процеси хришћанизације и романских и германских и словенских народа праћени су у значајној мјери политичким мотивима (и сам Константин VII. Порфирогенит у дјелу ДАИ инзистира не појмовима крштена Србија и крштени Срби) и ту хришћанство бјеше више средство преко којег ће се ширити утицај и моћ.
У случају првих хришћанских држава, барем ја тога не видим, посебно што у случају Албаније и Иберије хришћанство није “пустило коријење“ међу поданицима (па да владар робује неким процесима, у случају Албаније није ни могло, имали сте на малом простору, на неких 23.000 км2 смјештено око 26 народа, сваки са својом културом и посебношћу), и овдје су владари прихватили ту религију јер су срцем вјеровали, можемо закључити да је то хришћанство истинско, неукаљано политичким мотивима.
Свакако огромних заслуга има поменути Григорије.
О Григорију и још понешто
Када зборимо о историји раног хришћанства, о свим тим догађајима и дешавањима од Христове појаве па до IV.вијека, а ако се ослонимо на оно што нам се афирмише кроз литературу, и у српској википедији (овдје), а како пише
хришћанство 387. постаје државном религијом у Римском царству. Написано је тако да води закључку да је хришћанство први пута постало државном религијом, и велики број људи, 95+% ће вам у разговору то поменути, истичући своје познавање материје.
Овдје се врло перфидно подмеће да све што је вриједно за историју раног хришћанства, везано је за Рим и процесе у Риму.
И то обликовање пожељније интерпретације историје раног хришћанства је у доброј мјери стимулисано од стране Ватикана, како би се то упаковало и ставио знак једнакости Рим = хришћанство.
Морам примијетити, то се вјешто и пeрфидно чини, но то увјерење далеко је од истине, постојале су хришћанске државе (оне гдје је хришћанство постало државном религијом) и прије Римског царства 387-е, много прије.
Тако је Јерменија у којој је хришћанство постало државном религијом 295. (овдје, по неким изворима 301.) за времена краља Тиридата, трећег свог имена, након тога Албанија 301.године (овдје) за времена краља Умаира и Иберија у којој хришћанство постаје државном религијом 327.године (овдје) за времена краља Миријама, трећег свог имена.
Значи у ове двије кавкаске државе и Јерменији
хришћанство је постало државном религијом много прије него ли је постало у Римском царству. Уз то, Јерменија вјеше респектабилна држава, уз Рим и Персију и најмоћнија држава тадашњег знаног свијета.
Постојала је још једна држава у којој је хришћанство постало званичном религијом вијек прије Јерменије, то је Осроене (овдје), у којој су прихватили хришћанство 201.године за времена краља Абгара, осмог свог имена. Ова државица бјеше на међи два моћна царства, Римског и Парћанског који су баш на том простору водили ратове за доминацијом, била би чешће провинцијом једног од ова два моћна царства, но ако је вјеровати Касију Диону Кокејану, за времена Абгара VIII. имали су степен аутономије да је можемо сматрати државом, додуше на кратко, тек деценију по прихватању хришћанства ће Каракала (Marcus Aurelius Severus Antoninus Augustus) на кваран начин ухапсити овог Абгара и потчинити ову државу римској власти.
У сваком случају, нећемо погрешити ако кажемо да је Осроене прва хришћанска држава, барем тих неколико година, а након тога Јерменија, Албанија и Иберија, а можемо рећи и да су Јермени и Грузини (ПС; Иберија је уз Колхиду једна од двије античке државе од којих ће касније настати Грузија) најстарији хришћански народи.
Зашто су ове ранохришћанске државе "потисунте" приликом изучавања историје, можемо захвалити, како примијетих Ватикану, и тој некој жељи за моделирањем “пожељније“ интерпретације историје.
Заслуга хришћанизације Јерменије, Албаније и Иберије припада једном човјеку, Григору Лусаворичу просвјетитељу (овдје 257./или 240. - 331./или 332.) у нашој Цркви слављеног као Свети свештеномученик Григорије.
Његов живот бјеше невјероватно живописан, занимљив, у приложеним изворима имамо пуно народног предања, сигурно ту има доста фикције, домишљених догађаја.
По једном извору (Агатангелу) Григоров отац Анак убио је краља Јерменије Курсара, по налогу или у корист персијског шаха Арташира са којом Јерменија бјеше тада у непријатељским односима. У одмазди је страдала сва Григорова фамилија, сам Григор је пуким случајем преживио, касније имао узбудљиво путешествије, судбина га спојила са краљем Тиридатом III., сином Курсара, након што се одбио поклонити идолима, неко га проказа да је он син убице Тиридатовог оца, би на муке стављен и у тамницу бачен, тамновао је 12 година, некако преживио, у међувремену је краљ Тиридат полудио, па га Григор излијечио.
То је све предање, пуно фикције, ако одбацимо чудеса и ако “читамо између редова“, да се закључити да Григор бјеше елоквентан и надахнут учитељ, просвјетитељ, који је стекао наклоност и краља Јерменије и владајуће елите, толико их импресионирао, одушевио да су прихватили нову религију.
Григор постаје јерменским патријархом а убрзо својим учењем ће импресионирати и краљеве Албаније и Иберије да и они прихвате хришћанство..
Оно што се битно разликује од каснијих процеса и покрштавања других народа, овдје хришћанизација, барем мој је закључак, би из увјерења.
Сви каснији процеси су, у доброј мјери, мотивисани политичким разлозима, и Милански едикт је политички акт, одговор на исти такав едикт који је потписао Галерије двије године раније, и иза проглашења хришћанства државном религијом у Римском царству 387, који ће пратити репресалије према нехришћанима, стоје политички мотиви, и наредних вијекова, процеси хришћанизације и романских и германских и словенских народа праћени су у значајној мјери политичким мотивима (и сам Константин VII. Порфирогенит у дјелу ДАИ инзистира не појмовима крштена Србија и крштени Срби) и ту хришћанство бјеше више средство преко којег ће се ширити утицај и моћ.
У случају првих хришћанских држава, барем ја тога не видим, посебно што у случају Албаније и Иберије хришћанство није “пустило коријење“ међу поданицима (па да владар робује неким процесима, у случају Албаније није ни могло, имали сте на малом простору, на неких 23.000 км2 смјештено око 26 народа, сваки са својом културом и посебношћу), и овдје су владари прихватили ту религију јер су срцем вјеровали, можемо закључити да је то хришћанство истинско, неукаљано политичким мотивима.
Свакако огромних заслуга има поменути Григорије.
Poslednja izmena: